Плаветнило безкраја, мир и тишина Космоса, Звездана прашина боје злата, сребра и сафира, просипа се у недоглед. Пловим са ,,летачима,, у бездан, тражим ,,иглу у пласту сена,, незнајући ни где је тај пласт. Сана је такође са погледом одлутаним негде у свету који јој промиче умом, и тишина у летелици доноси и односи многа питања.
Заборавио сам како је мир заправо здрав! Заборавио сам и да је лек, и да је капија у многе светове, заборавио сам…
Космос, безкрај пружа, а, шта је из тог безкраја? Па,опет, Космос, рекао бих да је тако.
Када мирујем, тада се поново рађам, поново учим да ходам, да трчим, да живим,…Како? Ум у миру одлепрша очас посла у нов свет. Тамо се родим поново и све учим из почетка, корак по корак. Занимљиво, да, у мислима никада нисам отишао на ,,Мидгард,,?! Чудно!
-Ледане, пишеш поезију?
-Како знаш? Чекај, ти чујеш мој ум, моје мисли?!
-Смешан си, заиста. Наравно да чујем, када ми отвориш и дозволиш да гледам слике које ти ствараш.
Сада си отворио не само мени, већ, читавом, Космосу.
Насмејала се, и поново вратила главу у седиште, наместила се за спавање.
-Лепо, сад не смем ни да мислим!
Сана се гласно насмејала.
-Пази, Ледане!
Е, сада збија шалу на мој рачун, знам, али, када још нисам савладао технику управљања, и треба да се шали на мој рачун.
Добро, било како било, уживаћу у погледу што ми, Космос пружа.
Сместио сам се у удобан положај на седишту, тако да видим све , а, да и одмарам. Мир , тишина, Светлуцаве Звезде пролазе поред нас,…
Утонуо сам у сан, и ко зна колико бих спавао и сањарио да нисам чуо глас, Вилењака из летелице ,,079,,!
-Капетане, Капетане, испред нас је брод!
Тргнуо сам се!
-Сана!
И, Сана је спавала.
-Брзо, Сана, пошаљи поруку броду!
-Ледане, шта се дешава? Спавала сам, и…
-И, ја сам спавао. Брод је приметио, Вилењак са летелице ,,079,,.
-Примили смо поруку, Ледане!
Гледали смо се и узбуђени и уплашени.
-Прочитај је, Сана..
-,, Говори Капетан брода ,,Grined X,,
Напустите нашу зону, није безбедна!
– Шта он то прича, Сана?!
Одговори:,, Говори Капетан, Ледан – појасните зашто није безбедна зона,,?!
-Послала сам, Ледане!
Посматрао сам око нас, испред, иза, ништа необично, ништа што би престављало опасност.
-Ледане, одговор!
-Читај, Сана!
-,,Галаксија је затрована вирусом, и на броду су бића која нису заражена. У потрази смо за новим светом,,!
-Сана, захвали се бићима, и обавести све наше летелице, да, чим брод уђе у невидљиву зону, отварамо капију другог света и одлазимо.
Нешто ми је говорило да, Мед није овде, ни, Мед ни ,,запис,,.
Посматрао сам брилијантан брод како одлази из свог света и то можда заувек. Питао сам се, шта то напредна цивилизација погреши, када изазове овакве катаклизме? Где греше?
-Сана, мењамо план!
Идемо тамо одакле они беже! Желим да видим, коју грешку су направили, због које напуштају свој свет.
-Ледане, није паметно! Не знамо који вирус је заразио ту галаксију.
-Грешке се понављају, технологија греши, желим да откријем шта их је натерало да беже.
-Свим, Вилењацима, мењамо план, настављамо пут кроз ову галаксију. Нешто је ова бића натерало да напусте свој дом, идемо да откријемо шта!
Истина да је језа присутна паралелно са страхом, али, жеља за сазнањем да откријемо њихову грешку јача је од свега. Путовали смо опрезно, пазећи на залутале њихове летелице, које срећемо без поздрава и упозорења да не идемо дубље. Анализа простора око нас у близини планете коју напуштају, говори да је, присуство опасног вируса висока.
Одлучио сам да приђем ближе и сам се уверим, колико је тај вирус опасан. Позвао сам још две летелице самном, остали су у зони безбедној и чекају нас. Док смо се ближили, нисам видео да вирус утиче и на биљке, тек када смо пришли, видели смо, у правом смислу речи ,,пакао,,. Биљке се невероватном брзином суше, умиру, нестају. Животиње исто тако, старе у трену и нестају. Живи свет на овој планети умире у трену. Лебдели смо изнад једне пусте долине, можда и није била пуста, можда је сада од вируса изумрла, а, за њом и бића која су ту живела. Слику ружног призора не желим да памтим, јер, оно што сам видео ту на планети у Галаксији коју смо очитали као ,,Галаксија Grined X,, личило ми и личи и даље на ноћну мору.
Добили смо анализу компијутера, и, реч је о застрашујућем вирусу по имену ,, Старост,,. То је вирус који у неколико секунди младунче доведе до старости и биће умире. Исто то се дешава и биљкама.
Да ли су овај вирус произвели бића на овој планети, или им је неко донео, нећу никада сазнати, јер, ова планета коју сада гледам више не личи на планету, све камен и све је мртво на њој.
-Сана, морамо их пратити, морамо за бродом. Тај брод носи опасан вирус!
-Како носи опасан вирус ,када су побегли од њега?
-Вирус је на броду, и где се спусти, пренеће га. Морамо за њима, да их упозоримо, ако има неког живог!
Вратили смо се за бродом. Није било тешко наћи брод, пошто се кретао полако. Знао сам да нешто није уреду.
Пришли смо, и, Сана је послала поруку, да смо иза њих и да желимо да помогнемо.
По кретању брода, по пропадању у Космичке дубине, видело се да бродом нико не управља. На нашу поруку стигао је одговор, који је гласио:,, сви су нестали, само смо нас троје, скривени у карантину преживели,,!
Како да им помогнем? Како из зараженог брода да извучем живе и здраве три душе? Како ?
Порука је поново послата:,, користите технику телепорта до наше летелице,,!
И, опет неизвесност у чекању одговора, који нисмо дуго чекали, јер, Сана већ чита:,, учинили сте све, захвали смо вам, али, не можемо напустати брод пре слетања,,.
-Ледане, станимо! Ми им не можемо помоћи! Ми морамо одустати од њих!
-Схватам, Сана!
Поново се појави порука:,, наше слетање ће бити ,,Мидгард,, планета, јер, најсличнија је нашој планети,,.
-Нее, не, нее, Сана! Не! Напиши им:, нисте у могућности да слетите на ,,Мидгард,, немате дозволу и насељена је људима,,!
Знаш ли, Сана шта то значи? Значи да, ако они слете , Земља ће нестати у трену.
Неко са брода се баш труди и поруке се брзо пишу:,, Поред људи и наша бића живе на ,,Мидгард,, планети. Тамо нас очекују са опремом, и упознати су са проблемом,,.
-Сана, знаш шта то значи?
То значи, да , неко жели да вирус похара ,,Мидгард,,!
Неће моћи! Морамо да реагујемо!
,,Свим летачима, говори Капетан:,, брод је непријатељски настројен према људима! Морамо га спречити да дође до планете ,,Мидгард,,! Свим силама, на брод!Наставиће се….
Заборавио сам како је мир заправо здрав! Заборавио сам и да је лек, и да је капија у многе светове, заборавио сам…
Космос, безкрај пружа, а, шта је из тог безкраја? Па,опет, Космос, рекао бих да је тако.
Када мирујем, тада се поново рађам, поново учим да ходам, да трчим, да живим,…Како? Ум у миру одлепрша очас посла у нов свет. Тамо се родим поново и све учим из почетка, корак по корак. Занимљиво, да, у мислима никада нисам отишао на ,,Мидгард,,?! Чудно!
-Ледане, пишеш поезију?
-Како знаш? Чекај, ти чујеш мој ум, моје мисли?!
-Смешан си, заиста. Наравно да чујем, када ми отвориш и дозволиш да гледам слике које ти ствараш.
Сада си отворио не само мени, већ, читавом, Космосу.
Насмејала се, и поново вратила главу у седиште, наместила се за спавање.
-Лепо, сад не смем ни да мислим!
Сана се гласно насмејала.
-Пази, Ледане!
Е, сада збија шалу на мој рачун, знам, али, када још нисам савладао технику управљања, и треба да се шали на мој рачун.
Добро, било како било, уживаћу у погледу што ми, Космос пружа.
Сместио сам се у удобан положај на седишту, тако да видим све , а, да и одмарам. Мир , тишина, Светлуцаве Звезде пролазе поред нас,…
Утонуо сам у сан, и ко зна колико бих спавао и сањарио да нисам чуо глас, Вилењака из летелице ,,079,,!
-Капетане, Капетане, испред нас је брод!
Тргнуо сам се!
-Сана!
И, Сана је спавала.
-Брзо, Сана, пошаљи поруку броду!
-Ледане, шта се дешава? Спавала сам, и…
-И, ја сам спавао. Брод је приметио, Вилењак са летелице ,,079,,.
-Примили смо поруку, Ледане!
Гледали смо се и узбуђени и уплашени.
-Прочитај је, Сана..
-,, Говори Капетан брода ,,Grined X,,
Напустите нашу зону, није безбедна!
– Шта он то прича, Сана?!
Одговори:,, Говори Капетан, Ледан – појасните зашто није безбедна зона,,?!
-Послала сам, Ледане!
Посматрао сам око нас, испред, иза, ништа необично, ништа што би престављало опасност.
-Ледане, одговор!
-Читај, Сана!
-,,Галаксија је затрована вирусом, и на броду су бића која нису заражена. У потрази смо за новим светом,,!
-Сана, захвали се бићима, и обавести све наше летелице, да, чим брод уђе у невидљиву зону, отварамо капију другог света и одлазимо.
Нешто ми је говорило да, Мед није овде, ни, Мед ни ,,запис,,.
Посматрао сам брилијантан брод како одлази из свог света и то можда заувек. Питао сам се, шта то напредна цивилизација погреши, када изазове овакве катаклизме? Где греше?
-Сана, мењамо план!
Идемо тамо одакле они беже! Желим да видим, коју грешку су направили, због које напуштају свој свет.
-Ледане, није паметно! Не знамо који вирус је заразио ту галаксију.
-Грешке се понављају, технологија греши, желим да откријем шта их је натерало да беже.
-Свим, Вилењацима, мењамо план, настављамо пут кроз ову галаксију. Нешто је ова бића натерало да напусте свој дом, идемо да откријемо шта!
Истина да је језа присутна паралелно са страхом, али, жеља за сазнањем да откријемо њихову грешку јача је од свега. Путовали смо опрезно, пазећи на залутале њихове летелице, које срећемо без поздрава и упозорења да не идемо дубље. Анализа простора око нас у близини планете коју напуштају, говори да је, присуство опасног вируса висока.
Одлучио сам да приђем ближе и сам се уверим, колико је тај вирус опасан. Позвао сам још две летелице самном, остали су у зони безбедној и чекају нас. Док смо се ближили, нисам видео да вирус утиче и на биљке, тек када смо пришли, видели смо, у правом смислу речи ,,пакао,,. Биљке се невероватном брзином суше, умиру, нестају. Животиње исто тако, старе у трену и нестају. Живи свет на овој планети умире у трену. Лебдели смо изнад једне пусте долине, можда и није била пуста, можда је сада од вируса изумрла, а, за њом и бића која су ту живела. Слику ружног призора не желим да памтим, јер, оно што сам видео ту на планети у Галаксији коју смо очитали као ,,Галаксија Grined X,, личило ми и личи и даље на ноћну мору.
Добили смо анализу компијутера, и, реч је о застрашујућем вирусу по имену ,, Старост,,. То је вирус који у неколико секунди младунче доведе до старости и биће умире. Исто то се дешава и биљкама.
Да ли су овај вирус произвели бића на овој планети, или им је неко донео, нећу никада сазнати, јер, ова планета коју сада гледам више не личи на планету, све камен и све је мртво на њој.
-Сана, морамо их пратити, морамо за бродом. Тај брод носи опасан вирус!
-Како носи опасан вирус ,када су побегли од њега?
-Вирус је на броду, и где се спусти, пренеће га. Морамо за њима, да их упозоримо, ако има неког живог!
Вратили смо се за бродом. Није било тешко наћи брод, пошто се кретао полако. Знао сам да нешто није уреду.
Пришли смо, и, Сана је послала поруку, да смо иза њих и да желимо да помогнемо.
По кретању брода, по пропадању у Космичке дубине, видело се да бродом нико не управља. На нашу поруку стигао је одговор, који је гласио:,, сви су нестали, само смо нас троје, скривени у карантину преживели,,!
Како да им помогнем? Како из зараженог брода да извучем живе и здраве три душе? Како ?
Порука је поново послата:,, користите технику телепорта до наше летелице,,!
И, опет неизвесност у чекању одговора, који нисмо дуго чекали, јер, Сана већ чита:,, учинили сте све, захвали смо вам, али, не можемо напустати брод пре слетања,,.
-Ледане, станимо! Ми им не можемо помоћи! Ми морамо одустати од њих!
-Схватам, Сана!
Поново се појави порука:,, наше слетање ће бити ,,Мидгард,, планета, јер, најсличнија је нашој планети,,.
-Нее, не, нее, Сана! Не! Напиши им:, нисте у могућности да слетите на ,,Мидгард,, немате дозволу и насељена је људима,,!
Знаш ли, Сана шта то значи? Значи да, ако они слете , Земља ће нестати у трену.
Неко са брода се баш труди и поруке се брзо пишу:,, Поред људи и наша бића живе на ,,Мидгард,, планети. Тамо нас очекују са опремом, и упознати су са проблемом,,.
-Сана, знаш шта то значи?
То значи, да , неко жели да вирус похара ,,Мидгард,,!
Неће моћи! Морамо да реагујемо!
,,Свим летачима, говори Капетан:,, брод је непријатељски настројен према људима! Морамо га спречити да дође до планете ,,Мидгард,,! Свим силама, на брод!Наставиће се….
С. Рајковић
