-Сана, можемо и брже до града. Активирај кристал…
-Не, не смемо кристале користити у овом делу. Овде, колико се сећам, владају, Хули.
-Ко су они?
-Слуге, робови вођама тамних. Борили смо се баш овде, у времену ,,Зеленог Змаја,,.  Још ти се није вратило сећање?
-Није, Сана, а, волео бих.
– Добро, какве везе имају, Хули са нашим кретањем? Што брже прођемо, они нас неће приметити?
-Они су нас највише нападали због кристала, а, ако их активирамо, показаћемо им где смо.
И, још, у оно време нисмо се кретали овом стазом. Ми смо онда, у овоме часу, спремали се са осталима, у кули, Сунце.
Пут и није био тежак, пешачили смо уз приче, уз буђења сећања, која су полако навирала, а ја нисам, Сани хтео признати, и ако се чудила, како се још ничега не сећам.
Нисмо срели ни једног, Хула , нисмо видели ништа, осим, камена, песка и по неког гуштера.
Надзире се град!
Испред нас поглед мртве природе. Ништа! Пустош и камен! Повремен писак лешинара, који чека вечеру. Тек на капији каменог града, Сана ми је рекла, да нас нико не види. Био сам збуњен, признајем!
-Ако нас не виде, јер смо посматрачи из будућности, зашто нисмо користили кристале,  за кретање? Могли смо, зар не?
– Да, могли смо, али, Ледане не смемо доћи раније, не смемо чинити ништа, осим да дишемо и гледамо.
Плашила сам се, да ће нас повести осећања, да ћемо видети нешто што не би требали…
– Већ гледам, Сана!
– Шта, Ледане? Шта гледаш?
-Окрени се и погледај ону жену!
-Добро, видим је. Знаш ко је она?
Сана се окренула онако љуто и гледала ме је исколаченим очима, као да је пожелела да ме сатре.
– Ти уствари све знаш?! Сећаш се свега! Сво време си ме терао да ти причам о догађајима, о људима, а, знао си?!?
– Опрости, желео сам само да потврдим сећања. Нисам хтео да те наљутим.
Правдао сам се.
-Добро!
Викнула је!
-Ко је она жена, свезналице?
-Она је издајник! Она је пренела тамнима, када крећемо и куда са записима. Зове се, Равена, слушкиња краља Вилењака.
– Познавао си је?
-Да! Доносила ми је мелеме, када сам био рањен у бици, подно ,,Планине Богова,,.
Краљ Вилењака је наше рањене Ратнике лечио на кули ,,Сунце,, и, Равена нам је ране вијала. Није дозвољавала другим видарицама, јер је на тај начин тачно знала, ко ће од нас преживети. Тај податак је преносила тамном.
Видиш, сада излази из града у намери да се сретне са неким од њих и пренесе, шта је све сазнала. Није добијала награде од тамних, јер су они држали њену ћерку и тако је уцењивали да ради за њих. Коначна слобода њене ћерке је уследила баш када је, Равена открила, када и куда ће бити пренешен запис.
-Не криви је, морала је да им служи, Ледане!
-Веруј да није морала. Равена је олако прешла на страну тамних, а ћерку је понудила њима у замену за магију. Лукави тамни је то искористио и натерао је да му износи све шта зна о нама.
– Преварена је, Ледане!
-Сана, зар не схвараш? Она је понудила своје дете у замену за магију?! Понудила је, да уда ћерку за неког од њих. Нису то хтели, па су је уцењивали, а она је морала ћерку да врати, јер је изненада дознала, да јој је муж ипак жив, и да се враћа из битке. Знала је, да ће бити убијена, ако њен муж сазна шта је чинила.
И, док сам, Сани објашњавао, време је пролазило, и, коначно, кренуо је запис из куле.
Гледам моје Јато, гледам себе како јуримо брзином етра, да запис пренесемо до Храма испод леда и снега.
Све би то било успешно да, Равена није обавестила тамне, и да они нису већ на положајима.
У планини од голих стена, на стази проклетој, испред нас се појавише ,,Црни змајеви,, носивши на леђима још црње слуге таме.
Опкољени, борили смо се, животима штитећи Свети запис. Навирали су и навирали, а, нас је било све мање и мање. Део јата заједно самном се одваја, док остали покушавају да задрже колико толико тамне, али безуспешно. Стигли смо до стене ,, Уседелице,, и ту смо нападнути, ту су нас једни стигли, а други пресрели.
У једном трену , док сам рањен пузао до стене, да некако сакријем запис, појавили су се…

Наставиће се….

Светлана Рајковић