Време, попут Змије,
пребива шћућурено у Вечности,
а онда изненада, на Подстицај,
подиже своју тајновиту главу
и почиње да извија и одмотава
дугачко невидљиво тело,
које прожима и боји Циклус постојања
и утискује му Печат
у сваком трену тренцијатом.

.
У свом мистичном ходу
Време се претвара у епохе
које следе једна другу
у еволуционом нарастању
непрекидно изнедрујући
нова и моћнија Знања.

.
Прошлост непрекидно нестаје,
а будућност се непрекидно ствара
унутар вечне садашњости.

.
Знања претходних епоха,
када оптрче свој круг делатни
и исцрпе енергију за своје дело,
предају штафету новим знањима
и одлазе у трезоре Акаше.

 .
Служиће истраживачима прошлица
да направе историјске паралеле
и да открију танане нити
које повезују сва знања,
пре свега линију водиљу.

.
И служиће, можда,
то зна само Велики Неимар,
као подлога и духовна храна
у неком другом циклусу
и неком другом простор- времену.

Сањам ноћ сребрну
у којој дрхти месечина,
у којој трепере влати и светло лишће
и стрепи бреза међу длановима.
Ноћ сребрна ћути без даха,
и ћути реч, и глас, и песма,
и бије само заробљено срце земље.
Нема је рука пред лицем Анђела.
Све је на крају света
и све на крају времена.
Учини се да Бог опрости грех
и рече – нек се деси лепота.

.

И догоди се лепота у ноћи сребрној.
Пуче светлост небеска
и просу се месечина,
узнеше се траве и лишће светло
и споји се жудња неба и земље.
У ноћи сребрној
заплака ми рука на лицу Анђела,
и твоја душа прими моју,
и примих те ко божју светлост
после Голготе и рана.

.

У ноћи сребрној деси се лепота
која никад није и никад неће.
Усних само ноћ сребрну,
а руком не дирнух лице Анђела.
Усних ноћ сребрну
што се не да животу,
а могла је бити, бар једном,
на крају света или на крају времена.

.

Јун 1993.

 

 

„На крилима Стрибога долази,

нови живот,  песму и радости доноси!

Под стопалима ниче јој  цвеће и  трава,

њима буди срца зимом успавана!“ –В.С.

Весна је богиња победница. Она побеђује смрт

и зиму  и почиње да влада природом.

Весна, богиња пролећа и  младости  народу је најомиљенија!

 О тој чињеници сведочи и то, да је (нарочито код Срба)

 често женско име Весна. Људи су давали ћеркама

њено име верујући, да ће  бити радосне

и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа.

Она је лепа,  моћна и око себе  шири опојне мирисе.

Поред лепоте, приписује јој се и моћ над топлотом Сунца,

без кога не би могло да дође пролеће. Један од празника

посвећених Весни, славио се са супружницима који

су склопили брак предходне године. Био је то

један од најрадоснијих празника и  за ту прилику

 су спремани колачи са медом – меденчићи.

Овај празник је касније црква везала за дан чедрдесет

мученика, 23. март,  данас познат као Младенци.

Други, Веснин, цветни празник, такође се одржао

и данас се назива Цвети. .

.

(Извор- Стари Словени; и …)

 

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Румено јутро је освануло. Понеки облачак се ушушкао на небу. Милује јутарњи поветарац. Птичице певају своје песме, цвркут се разлегао целим пољем. И дрвеће шушти у ритму природе. Златни соко гледа са висина, шта се ради.

Наша два враголана истрчала да се играју напољу. Али, некако им досадно без подучавања Великог Чаробњака. Први прозбори Божидар: “Тако сам некако невесео кад не идемо код нашег Чаробњака.“ На то ће Сербика:“И ја највише волим кад нас учи свакаквим вежбама. Толико је знања на Земљи, да човек цео живот учи, не може све да сазна. А наше душе велике радознале, иако је тело још малено.“ И истовремено помислише на Чаробњака. Кад ето њих испред старе колибе, а Чаробњак седи на троношцу и чека их. „Добро јутро, добра децо. Видим да мислите на мене, па ето да вас позовем у госте и на подучавање. Знам и осећам да сте радознали јако, па да вам испричам једну причицу. Шта мислите да ли сва створења сањају’“ упита он. „Па ја мислим да планете и звезде не сањају,“- одговори Божидар. „А шта мислите да ли све у овом свету пева?“-постави још једно питање Чаробњак. „Па ја не знам да ли сви певају, али је могуће да много тога прави складну музику, а да ми то не чујемо.“-одговори Сербика. На то ће Чаробњак.: “Све на овом свету и снева и пева. За животиње знате. Па и за биљке знате, да оне осећају и памте. И да се међусобно споразумевају, преко корена или песмом. Али да ли сте знали да планете и звезде су као жива бића. И оне певају своју космичку, дивну музику, и као што рече Сербика, коју ми на жалост не чујемо. Ево рецимо планета Земља. И она бих хтела да је људи не буше, не пале, испробавају бомбе, нарочито нуклеарне, не запрашују, да јој не преграђују реке и копају канале. Неки научници кажу да се та сетна, тужна песма може и чути, кад се преведе на нашу музику. Али кад се она наљути ми то одмах осетимо: јаки ветрови, торнада, земљотреси, пожари, вулканске ерупције, огромни таласи. Али она не говори нашим језиком и ми је још увек не разумемо, потпуно. Тако ноћу, кад се небо оспе безбројним звездама, може човек да пожели неку жељу и да је пренесе некој звезди. Догоди се често, да му звезда одговори и пошаље зрачак наде или прави одговор. Простор око нас није празан. Ту је ваздух који удишемо, где ветрови луњају, облаци се гнезде, где се преливају дивни сучеви зраци, где се рађају дуге. Је сте ли икад видели дугу? Она има седам  боја као и наши енергетски центри (чакре, наша реч као чекрк) и то истим редоследом. А и небеска тела не лебде у празном простору, већ у океану зрачења и енергија, које ви сада још све не знате. Тако да цела васељена снева и пева.“ „Тако смо усхићени овим сазнањем. То значи као да је све око нас живо, само вибрира на разним фреквенцијама (ми брзо, камен споро).“- проговори Божидар. „А  ја кад изјутра угледам наше лепо сунашце, без кога не би било живота на Земљи, ја му пожелим добро јутро и да је срећно и вечно. И понекад ми се учини да ми се оно насмеши или ми пошаље неки светлуцави зрачак.“- надовезала се Сербика. Деца се захвалише на дивној причи, зажмурише, а Чаробњак их својом тајном чаролијом, пренесе до села.

Да ли и ти често гледаш у звезде? До следеће приче, да будете вечно здрави и срећни.

 *

-слика- Шишкин-

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

… слушајте као шапуће море

у брескви као у шкољки,

свака орахова љуска

је лађа, а једро лист,

сваки камен сидро,

грана кормило,

таласи су долине, брда и траве,

буре громови и кише, а огњиште

сваке куће

лука и спас.

Свака боровница по једна је маслина,

а грозд пуна чаша вина,

горске сирене су кошнице распеване,

а златна риба сваки клас

у подножју твоме.

 .

Брује ти манастирска Звона,

Тамјан има мирис

Рузмарина,

Фрушка Горо,

Благослов Господа

кроз тебе Љуби нас!

Над Царским градом бди срце моје.
Из Фрушке горе ка онамо куца.
Тамо срећу јури првенче моје.
Друштво јој ново клемпава куца.

.

Слаткица мала – бепче кучеће
што репом својим радост казује
дар је љубави и брачне среће.
Бепче му се моје пуно радује.

.

Због снажне љубави за кућне љубимце
девојчица моја маштала бити
лекаром за драге животињице.
Љубављу својом их хтела лечити.

.

Но Космос некад машту не чује
кад је далека од судбинске скице.
Донекле жељу маште остварује
док лечи и негује своје мезимце.

.

Клемпица мала сада њу снажи
па љубав прима и одзрачује.
Уз поклон драги и људи јој дражи.
Лакше са њима сада људује.

 

Само је Србима чудом дато

Да буду небески народ,

Све друго им је непризнато

Из года док омањују у год

 .

Од искона изгоне их горе

Одакле се не виде и не чују,

А доле им обитавалишта и дворе

За своје палаче раскрчују.

 .

За сваки зрачак што долута

Увек непогођу на мети,

Тешко је живети а ласно мрети

У тој кући насред пута.

 .

И зато кад међ звезде оду

Кроз потомке се изнова врате,

Поскидају рђу са позлате

И засводе отечество и свободу.

 .

Њима се точак натрашке окреће;

Доста им је сваког пута

Што пут безкраја узлеће

По којем лута душа истргнута.

 .

У Србији се играју кола

И онда кад ђаво свира,

Само светац седи уврх стола

И небо спушта на дно речног вира.

 .

Зато одавде ни једна небеса

Нису далека и висока –

Овде се збирају сва чудеса,

А живот и смрт мере одока!

 

 

 

„Лепотица хладна,

на страхове  указује!

Ко их не победи,

пољуб њен, бели,

у Нав  га  води!“-В.С.

 

Морана је била божанство дуге и хладне зиме –  зиме,

која  је са собом могла да донесе и смрт, те се  због тога

 њен долазак увек са страхом ишчекивао, а

одлазак бурно и радосно славио.

Река Морава  носи у себи име Моране, што је прилог

теорији да је Морана и водено  божанство.  

Повезана је са Навом  а  могуће је, да Морани

припадају  у ствари,  све реке, јер  коначан циљ река је

море, које је такође њена вода.

Свакако,  не може се рећи,  да је ова богиња потпуно

негативно  божанство, јер је  нереална подела на савршено

добро и  потпуно зло, дошла тек са хришћанством.

У појави Моране једноставно видимо, како су

наши преци поштовали и оно што им није доносило

добро,  већ их је плашило и ужасавало али и прочишћавало.

У руским бајкама,  она је лепа принцеза-ратница –  

Марја Моревна,  која сама ратује против моћних војски,

док код Грка је то Персефона, код Римљана Прозерпина,

а код Келта Мориген или Моргана.

.

(Извор- Стари Словени; Свевлад …и …)

 

Доброта је даљновида

..

Доброта је даљновида и види најдаље узроке.

Злоба је кратковида и види најближе узроке.

Злоба и тица виде, да је потребан облак, да би пала киша.

Доброта види, да је потребан Бог, да би пала киша.

Злоба и магарац виде, да је потребно ђубре, да би растао кукуруз.

Доброта види, да је потребан Бог, да би растао кукуруз.

 

Ћутање

.

О три предмета не жури да говориш:

о Богу – док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху – док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану – док не сване.

.

.

Од видика зависи мир

.

Што ужи видик, то већи немир.

Што шири видик, то мањи немир.

Најшири видик, божански мир.

Што ужи видик, то већа цена себи.

Што шири видик, то мања цена себи.

Најшири видик, најмања цена себи.

Кад би охола жаба из бунара

стала покрај океана,

изгубила би своју охолост.