“Вако је мени моја баба причала“ . казује ми Олга Пантелић из Дучаловића:

“Ови сад се возе лимузинама на нека свадбена путовања, далеко. Чак и у стране земље. Мене су на коњчићу довели као младу у једну брвњарицу – моју нову кућу. У њој само једна соба. Пуна сватова.Пију, једу, пјевају. “*е ћемо, јадо, спавати?“ – питам оног мог. Он ћути. Ја јопет питам – он јопет ћути. Не зна. У неко доба каже нам свекрва: “Ајте вас двоје.“ Поведе мене и оног мога, изнад куће. Тамо је била велика стара каца. “Ту ћете спавати“ – рече, и оде. Погледам оног мога, а он јопет ћути. Уђемо у кацу и тамо нађемо моја два куфера и бошчу са спремом. Таман ти ми легнемо , кад неки од сватова отисну ону кацу низ башчу. Мајко моја, како смо се тумбали. Ја се припучила уз оног мога – страх ме. А и он се припучио за мене. Стегли се баш добро. Каца бупе, бупе по воћњаку. Час ја горе, час он. И све тако док се не заустависмо за једном шљивом. Ја се заплачем. Онај мој ми рече: “Ћути, не плачи, није важно ко је био горе, ко доле.“.

 

Нагиздано плетиво времена негде жури

Има састанак са модрим звездама,

Проломом неба кад кисне јаросна магма

Поружнеће тада њени румени пурпури.

.

Најавиш долазак у мој живот,

Одговор тражиш у пола речи,

Доба је моје време за ћивот.

Па сада кликни рањени исход

На дрској месечини

За суморни људски род.

.

Намирисано јутро оплодило росом

Далеки јагодњак ногом босом,

Слаткасто сочно низ језик цури,

Омађијаност тражи невешто вреву

Пламтећим мислима, као лет за шеву.

.

Да се све примакне и спасе дугин крик,

Остане плодна и ухвати живот васколик,

Бог је оплод послао разнолик.

Нагни се на пољубац који се распевао

Да не мами омамом суром,

Већ дрхтајем, кроз срце буром.

 

Пљусак плача

Прели по породу

.

Проја пресна

Пепео постаде

.

Парнице погане

Порушише прагове

.

Плам племена

Помрачи похлепа

.

Пој причешћа

Попљуваше погани

.

Пород предака

Потону

Потпуно.

 

Дао бих све

да ноћас будеш

у мојим сновима

да се играмо

на оним истим брзацима

које смо волели као деца

да будеш лептир

немирних путања

а ја бели камен

који чека твоје додире

да туга нема

своје звукове

који убијају наше кораке

али све је прошло

наше су птице

давно одлетеле

у нека далека неба

да чекају нова сретања

…како ћу преживети

истину

да те ноћас нема.

 

Љубави моја,

у мојим сновима рођена,

ти што си створила мене

пре Света и Времена,

на Почетку Свих Почетака,

преведи ме преко Велике Воде,

проведи ме кроз Тамне Светове,

и поведи ме Дому својему,

где Твоја Велика

Душа Љубави

одувек рађа

све љубави.

Уздахом шапућем твом осмеху

док смишљам име детињем времену у срцу…

Све од жеље, име ти је жеља.

Именом те зовем на свитање,

да јутром се са длана твог

напојим првом срећом.

 

 

-Из песничког рукописа, ван збирке „Паун на недрима“-

Усамљен,

Искапаним очима

Ишчекујем јутро,

Сломљеним рукама

Дозивам сунце,

Уморним ногама

Звијездама ходим,

Истрошеним ушима

Зов самоће слушам,

Отвореног срца

Истину љубим

 

„Родница свега,  у  свету Јава!

У заборав да не би пала,

из љубави, Влажна Земља Мати,

И Земуну ће име своје дати!“ – В.С.

Божанска Земља –  Мати Влажна Земља, само је једно

од имена богиње мајке. Мајка Влажна Земља је једна

од најстаријих србских богиња.  У Пољској је била

позната као Matka Ziemia, а у Литванији као Zemyna,

односно Земља сама. У Велесовој књизи, спомиње се,

 крава Земун, небеска крава, повезана са сазвежђем Бика

(град Земун вероватно је добио име по овој богињи мајци).

Мајка земља, била је једино божанство, коме

су се Словени директно обраћали, без посредовања

и коришћења услуга свештеника. Јав је био свет

везан за Маку Влажну Земљу –  свет који ми можемо

спознати својим чулима..

(Извор/Стари Словени и Моја Србија)

 

Шта је пред нама?
Нестали снови
Азурно блиставо небо.
Огроман океан бесни
Кроз таласе
Чује се дрвета пуцкетање.
Брод долази
Судбину не знам
Наду тајно чувам
У свој сан слепо верујем
Стварно, у тој земљи, љубав је жива!

.
28.12.2005

Главо мудра,
ко још данас пише,
ко се култУРом надахњује,
ко истински дише,
ко тихује тише за светове вишње.

.

Главо луда,
што не гледаш своја посла,
што ти то треба, погаче преко леба,
што не пригрлиш своје парче неба,
што се не покријеш капом због назеба.

.

Главо неглаво,
немаш на то ПРАВо,
немаш сто ногу на сто страна стићи,
немаш снаге због свих СЛАВу дићи,
немаш залеђину и душман ћете престићи.

.

Сад ја зборим својој глави,
од муња и громова све се плави,
све што усних нек буде на ЈАВи,
вукови завијају старој СЛАВи,
чопор се окупља, сви спремни и ЗДРАВи,
у равни са Боговима стоје будни, ПРАВи.

.

За РОД за чопор за СЛАВУ,
мудрост браћи и ДушкоСЛАВУ!