Немам довољно лепих речи

да се обратим Драгану Симовићу,

или како га мој драги пријатељ и другар Недељко (и ја)

зовемо од милоште,

наш Симке.

Драгане

знај да сваки дан чекам твоје текстове

који ме сваког тренутка уздижу све више.

Благодарим за сваку реч.

ПЕСНИКОВ КОМЕНТАР

Мирославе, пријатељу врли и драги!

Тако и ти мене вазда изнова обрадујеш.

Бели Срби и Беле Србкиње, зацело, и постоје зато,

да ба би једни друге обрадовали,

те да би се узајамно

бодрили и соколили.

Поздрави кћер своју,

и стварајте уметничке лепоте,

красоте и дивоте.

Живи ми, вас двоје,

и благословени

навек

били!

(На сликама:

Мирослав Бичанин са својом прелепом, племенитом и даровитом кћери Звезданом –

ДВЕ УМЕТНИЧКЕ ДУШЕ.)

 

Језик обликује душу народа.

Речи које се налазе у језику једног народа јесу његова судбина и његова душа.

Један народ преко језика, преко речи у свом језику, ствара своју судбину, обликује своју душу, ствара или пријатеље или непријатеље.

Већина србских непријатеља произишла је из самих речи које су Срби кроз нараштаје и столећа користили.

Србске псовке јесу расадник србских непријатеља.

Док су Срби били чедни, док ружне, одвратне, скаредне и погане речи, грозне и пасје псовке, нису ушле у србски језик, дотле Срби, вероватно, и нису имали непријатеља.

Србске псовке су створиле већину србских непријатеља.

Највише непријатеља имају народи који имају најгрозније псовке.

Најгрозније псовке, најпоганије речи користе Срби, Хрвати и Бошњаци.

(Кад читам коментаре на нашим друштвеним мрежама – а ту се истовремено јављају и Срби, и Хрвати, и Бошњаци – тада одмах по језику, по речима, по псовкама видим и схватам на којему су умном и духовном ступњу сви ти коментатори. Србомржња и самомржња провејава кроз већину свих тих коментара, без обзира на значај и естетску вредност самог ауторског текста!)

Народи који немају тако гадне и погане псовке, скоро да и немају непријатеља.

Додуше, ми у овом тренутку вечности и не можемо поуздано знати, шта је узрок а шта последица: да ли су погане речи створиле погане непријатеље или је, пак, обрнуто.

Но, можда је то узрочно-последично – вртлог, или, што би наш народ рекао: врзино коло!

Још сам у раној младости приметио, док сам боравио на Западу, да од свих народа које сам сретао, најпоганије псовке имамо управо ми са ових балканских простора, из бивше Југославије.

Не зна се ко има поганији језик, ко поганије речи користи: да ли Срби, Хрвати или Бошњаци?!

Те псовке убијају, и буквално!

А псују гадно и подједнако како мушкарци тако и жене.

Псују на пасја уста.

То, што у псовкама изговоре, ни пас с маслом не би појео!

Просто се такмиче у томе чији ће језик бити поганији и отровнији.

Наравно, да ја из ове приче изузимам Беле Србе и Беле Србкиње који су пробуђени и освешћени, самосвесни и самобитни, и, који се грозе тих грозних, поганих и отровних речи, змијских речи које и душу, и дух, и свест трују и разједају.

Речи које најчешће користимо, усмено или писмено, постају део нас.

Уграђују се у наше биће и суштаство.

Постају наша судбина, наша карма, наш пут.

Штавише, те речи се материјализују, оваплоћују,  у нека нова бића, у нека нова суштаства, постајући или нашим пријатељима или нашим непријатељима, у зависности од тога да ли смо користили светле или тамне речи.

Веза између Душе и Језика је много дубља, сложенија и слојевитија него што ми то можемо и да замислимо.

О томе материјалистички научници – филолози, лингвисти, психолози и социолози – благе везе немају.

Свакодневно срећем људе којима су псовке већ прешле у навику.

Скоро да не могу ни да замисле свој живот без псовки.

Ако не псују, онда нису „савремени“, нису „ин“ и „кул“, јер, боже мој, данас сви псују!

Најчешће им из уста излећу – како то они сами кажу – „безазлене“ псовке- поштапалице, псовке уместо поздрава.

Таквима се дешава, да и по стотину пута на дан опсују, а да нису свесни тога.

Но, истина је, да таквим људима нико није – у детињству, у родитељском дому и у школи – говорио, да ће те псовке после неког времена, кроз десет или двадесет година, обликовати њихову душу и судбину, њихов изглед, лик и карактер, па, на неки начин, чак и судбину њихових потомака.

Речи нису оно што људи у незнању мисле – а боље би било да ништа не мисле! – већ су речи дејствена, енергетска, етарска, душевна и духовна бића и суштаства која остају заувек да живе у Етру, у Свести, у Души и Духу Стварања и Васељене.

Гануо си ме у срце.

Ја сам природа.

У природи се једино осећам свој на своме.

Ја сам и птица, ја сам и ливада, ја сам и шума, ја сам и пчела, ја сам и мрав, ја сам и поток , извор, врело, водопад.

Годинама маштам да имам моју избицу поред самог водопада.

Чини ми се, да ми тада не би требала ни храна ни одећа ни обућа ни било какво богатство.

Тај водопад и слап, уз цвркут и пој птица све би ми заменили.

То би ми била најдивотнија музика

и песма коју нико никада

не би могао саздати!

 

 

Молим се за све оне освешћене и посвећене Беле Србе, који кроз векове и светове бејаху и јесу верни Светом Србству у Светлости, и који биваху и јесу верни и одани Створитељу Сварги Сварогу.

Молим се за све Србске Ратнике Светлости, чија су дела за све векове уписана у Сунчеву Потку Рода Србскога, и који следе Пут Духа Великога, Световида од Праискони.

Молим се за све Србкиње, Мајке и Сестре, које су лепоту и дивоту своје Србске Душе даривале само изабранима и посвећенима од Рода Србскога, и сачувале, у тами векова, Свети Језик и Свети наук Белих Срба, Синова и Ратника Перунових.

Молим се за све страдалне Беле Србе, чија су страдања уткана у Звездану Потку Мајке Земље, и чије ће боли душевне и патње телесне осетити и препознати њихови мучитељи и у деведесет и деветом колену својему.

Молим се за све оне прозорљиве и видовите Беле Србе, Сневаче и Песнике Посвећене, који, од душмана најгрознијих, са Родне Груде прогоњени биваху, и који живот свој земаљски скончаше негде на земљи туђина и србомрзитеља.

Молим се за све оне Беле Србе, који се из Светлосних Небеса низведоше на Мајку Земљу, у Род Србски, да дела узвишена творе за спасење ближњих, а у Роду својему, на Родини, препознати не бејаху, и још од Рода својега увреде и ругања доживеше.

Молим се за све оне Пробуђене Беле Србе, који видеше и препознаше да су луна и крст два страшна знамена, и да се у тим знамењима скрива обмана и превара и опсена Рода Србскога, Рода Словенскога, на све векове минуле и будуће.

Молим се за све Племените Србкиње, Сербонине и Ладине свештенице, које због Светог Србства и Великог Триглава, увређене и понижене бејаху, и над чијом се чедношћу и смерношћу иживљаваше Поган од Погани, она Поган што нема ни душе ни имена, ни рода ни порода, како на Земљи тако и у Пра Васељени.

 

 

Велики Триглаве – Свароже, Световиде и Перуне!

Узнеси све њих у Пурпурно Небо Ирија,

И приведи их Великом Духу Стварања,

Да Сутворци Твоји истинити буду

У несагледном и непрестаном стварању

Све нових и будућих

Светова и Звезданих Јата!

 

 

Све је више пробуђених, самосвесних и самобитних Срба и Србкиња и, то ме радује, веома!

Са сваким пробуђеним и освешћеним Србином, као и са сваком пробуђеном и освешћеном Србкињом, и сам, гле! све буднији и освешћенији бивам.

Бело Србство све више и јача и узраста у Духу и Свести.

Наш Пут навише, ка звездама и сунцима, јесте Пут Белога Србства, Пут Белих Богова.

Верујем у вас, као што и ви верујете у мене.

Љубећи вас, ја љубим самога себе.

Без вас – који сте Род, Племе и Јато моје – ни мене не би било.

Верујте у Бело Србство, као што и ја верујем.

Верујте у Лепоту, Љубав и Доброту што се из Златног Свароговог Ирија на нас без престанка излива.

Нека сваки Србин буде Бели Бог, и нека свака Србкиња буде Бела Богиња.

Стварајмо Свој Свет – Свет Белога Србства!

Злотворима и крвницима нема праштања.

Није србски праштати!

Самосвестан и самобитан Ведски Србин не прашта.

Сила Божја, Сила Белих Богова, дејствује и кроз руку Осветника.

Ко Освети, тај се и Посвети! – каже једна древна србска пословица.

Нека иноверни и иноплемени богови причају што им је воља, мени Моји Ведски Богови казују: нема праштања!

Праштање је израз бесловесности и малоумности, слабости и немоћи.

Да нисмо кроз векове праштали нашим заклетим злотворима и крвницима, данас би нас, Белих Срба, било стотину пута више.

Слушали смо, слуђени и пометени, лукаве јудео-кршћанске калуђере и жреце, и праштали онима којима се није смело нипошто праштати – зато нас је и остало за под једну крушку!

Западњаци и атлантисти, злотвори и крволоци, долази Дан,  Наш Дан – Дан Сварога, Дан у којему ћемо с вама сводити рачуне за сва минула столећа и тисућлећа у којима сте нас сатирали и затирали.

Западњаци и атлантисти, репоње и рогоње, долази Дан, Наш Дан – Дан Сварога, када ћете нам на коленима полагати рачуне за сваког убијеног Србина и сваку убијену Србкињу, за свако уморено србско дете и сваку силовану србску мајку.

Западњаци и атлантисти, најпоганији изроде и олоше људски, долази Дан, Наш Дан – Дан Сварога, када ћемо вас гонити и сатирати: како на земљи тако и под земљом, како у  води тако и над водом, како по низинама тако и по висинама.

Западњаци и атлантисти, расо јакрепска и мајмунска, долази Дан, Наш Дан – Дан Сварога, када вам нигде мира и уточишта неће бити, када ћете свуда шибани и сатирани бити, и, када ћете живе буктиње у Огњу Живоме бити, живе буктиње у Огњу Белих Богова Србских.

Западњаци и атлантисти, трулежне љуштуре и смрдљиве вреће меса и костију, долази Дан, Наш Дан – Дан Сварога Тросунчаног, када ћете у ужасу схватити, да вам ништа ни заборавили ни опростили нисмо, да смо све памтили кроз сва столећа и тисућлећа и, чекали Тај Дан, Наш Дан, Дан у којему ће Сварог Тросунчани Живи Огањ на вас и на пород ваш, јакрепски и мајмунски, у један мах избљувати.

Сваки освешћен Србин осећа гађење када у Србију дође западна, атлантистичка фукара, тај последњи људски олош и шљам, да погани нашу свету земљу.

Сви ти западни, атлантистички политичари смрде ко творови.

Смрди им и сама душа, ако душе уопште и имају!

Атлантисти нису словесна људска бића, већ бесови и утваре у људској љуштури.

Ти западни бесови у људској љуштури нису ништа друго доли педофили, содомити и канибали.

Они се хране људетином, они и буквално једну људско месо.

Кад схватимо да су људождери, да су крволочне звери у људској љуштури, тада ћемо и моћи да се боримо против њих.

Све док их будемо сматрали људским бићима нама сличним, нећемо имати никаквих изгледа на успешну борбу против њих.