Вино пије Милојевић Марко, пола пије – а пола за касније, јербо јунак Шарца им’о није. Кад је био низ равно Косово, нанишанише га шиптарски терористи, ал’ кад видеше да је Марко ово, отпочеше трести им се кости. Море Марко – видиш да смо јачи. Море Шиптари – нисте освајачи. Море Марко – опомињемо те поново. Море Шиптари – не газ’те Косово. А када је Марку дојадило, баци Марко и вино и цигаре, па Шиптаре отера у посластичаре, те ево и дан-данас кољаче праве.
Боримо се! И не предајимо се! Само будношћу и свешћу ово се Зло побеђује. Зло које жели да нас затре, да нас као личности и као Народ поништи, да нас учини слугама и робовима синова мрака. Ако смо будни и освешћени, ништа нам не могу! Ако чувамо своје Предање, своју Повесницу и Паметарницу, опет нам ништа не могу! Ако славимо своје Претке, и молимо се својим Великим Прецима, тек тада нам ништа не могу! Говорите својој деци, из дана у дан, о својим Прецима, и о својим Још Већим Прецима! Приповедајте својој деци, из часа у час, ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и куда и зашто идемо! Ако ви не беседите својој деци, онда ће им врази празнословити, и ваша ће деца у вражје празнословље поверовати, па ће се одрећи вас, као и свега онога што их чини Народом Словесним. Није довољно само родити децу и бринути се о њиховим материјалним добрима; јер тога ће вазда бити; деци се морају предати духовна оруђа и оружја, она духовна оруђа и оружја која смо ми од својих Великих Предака давно негда примили. Наши се вековни врази највише тога плаше. Они се највише плаше наше будности и наше свесности. Наше самосвесности! Ако останемо будни и самосвесни, онда се њихов Нови светски поредак распршује као суво лишће на јесењем студеном ветру. Сврха свих ратова јесте отимање и преотимање деце. Ово свагда имајте на уму! Све док су ваша деца ВАША – нисте поробљени! Али, онога трена (не дао Бог!), кад ваша деца престану бити ВАША, већ њихова (тамоњихова!), тада сте ви сасма поробљени, ма и да сте привидно слободни! Срби, будите будни и свесни, и чувајте своју децу! Боримо се! И не предајимо се!
Ти си Моје ћутање. . Волим те Без речи. . Моје сновиђење. Сан мој Ништа не може да спречи… . Ти си Моја стварност. . Више од Живота! . У ћутању Само Љубав Је Лепота! . У Тишини Само препозна Се Биће. . Само у Тишини, нова Стварност свиће. . Зато ћути Дуго.Хоћу Да наслутим, Да ли Наше стазе Још пахну У сутон… . Цвећем по Њима посутим. . Моја ћутња Остани, кад Нас Сунце Грли и Кад Звезда Гасне. . Стазе наше Да буду Мирисне и Јасне. . Твоја душа- Мојој нека Вечно хрли . И да Моју, ћутањем, У Вечности Грли…
Ноћ тече спокојна и нема, а тебе покрај мене нема. Туга ме буди, у очи ме гледа. Судбино, мени се не да. Љубав тужна крај пута стоји, безнадежну песму поји. Господе, пред ноге ти падам. Не дај ми да овако страдам.
Заборави осећај везан за доњи стомак И када радиш немој хватити на стару славу И кад мислиш ослони се на своју главу Заборави прошлост заборави страх * Немој да тражиш од људи превише Свима је храна ушла на пупак И кад једеш немој прогутати своје прсте И кад љубиш пази то су мозда твоје усне Сети се с ким си сети се где Није сад време к’о пре Ово је време за промене Заборави прошлост и јави Има ли промане у твојој глави Сви су те учили исто Ми зивимо проклето чисто Ми смо одувек били у праву Јуст лет ме play соме модерн Доста смо били храна за лопове Доста смо пили из исте чаше Грозница нас изједа у углу уста И срца су нам остала на крају пуста Сети се с ким си и сети се где
И кад би се сви Срби одрекли Србства, и даље би живело Биће Србства. Живело би у Језгру звезданог јата, живело би у вишим духовним световима. Јер Биће Србства нису стварали ови или они Срби, већ наши Преци Богови. Зато је Биће Србства неуништиво. Ако је Биће Србства неуништиво, онда су неуништиви и сви они Срби који су повезани са Бићем Србства. У томе се огледа србска духовна надмоћ. Када већина Срба постане свесна овога, онда ће се србска духовна надмоћ осећати свуда на Мајци Земљи. Наши се душмани управо овога највише прибојавају – да ми постанемо свесни, да је Биће Србства неуништиво, и да су Срби неуништиви
Не сећамо се старих богова. Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид, ко беху Дајбог и Весна. И није нас стид што негдашњих се не сећамо снова. Изгубили смо слух за глас векова, као што се изгуби памет и вид. Исто нам је храм и морска хрид, – својих предања не знамо ни слова. Није нас нехаја, равнодушја стид, прекорачили смо журно праг и зид између нових и старих времена. Тврдимо да смо онакви какви нисмо. Сваки има своје Несвето писмо. Звонимо у звона сном неотплаћена.
Некад беше овако, то је знао свако, везене чарапе и опанак, да си Србин је знак. Некада је момак сваки, имао корак лаки, обуо би опанак и пошао на уранак. Цуре брале смиље и босиљe, па их гледале, па им се дивиле, љубави се многе тако родиле. Ал дошла тешко време, на Србина пало тешко бреме, морао је да обује опанак и да диже устанак. Србски горштак, србски јунак, да се бори за све нас, за Србије спас. Уместо на мобу, отишао србин у борбу, да обезбеди будућност и слободу. И гле тужне србске судбе, уместо женидбе и веселе свадбе, наше родољубе замало да истребе. Много их је са опанком живот дало, мало нас остало, скоро и нестало… А ми данас заборавили, од свега се одродили, Није опанак нас постидео, у њима су наши преци поносно ходали, а ми их из живота избрисали и срамно издали, за мало пара се продали, пред прецима обрукали. Прети нам нестанак, за наш опстанак да обујемо ми опет опанак, прецима да осветлимо образ, деци нашој да будемо добар путоказ. Да одбацимо све што је лажно, да се сетимо шта је свето, шта је важно. Некад беше тако и све беше лако, ред се знао, зато србство беше јако. Вредностима да се правим вратимо, себе да повратимо, србско име осветлимо, опанак опет обујемо.
Када са Јелице планине угледам Тијанију У мени заиграју и заспалице и дрхталице Одједном је у мом бићу све на свом месту Око се отвори – и видим да је свет – склад . Птице ронопролећнице распростиру гнезда И непрекидно певају песме богоузносице Стара лија се прикрада тетребу занесеном Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме . Гавран – стражар будно на јастребе мотри Да му не покраду гнездо на електро стубу Гуштери се јурцају по осунчаним стенама Чобан тера овце и козе –покретни акварел . У мом дому стали и заспали кућни сатови Заспали у времену али су будни у вечности Нећу да их из вечности дирам нити навијам Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније
Дошао сам кући. Види се да ме дуго није било, али све је на свом месту. И она је ту! Смеје се са морем њених модрих очију, нашој срећи. Бршљени аплаудирају музици златних зрака. Ветар шапуће: – Нема кретања, постоји само буђење. Као некада пићемо вино, гледати залазак сунца и љубити се. То је довољно. Можда и сувише. Скупио сам храбрости да се заувек препустим тренутку лепоте, вечној стварности наше душе. – Где су остали? – питам.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 