Верица Стојиљковић: Једна лирска прича


Вреди ли борба шротив осећања… глава уморна пита – и  говори моје срце и говори моја душа – и осетим , да кад срце прича о Неком,   испуњава се  милошћу и срећом а душа задовољна  … ћути!

Тачно је оно што народ каже…..“крушка под крушку, јабука под јабуку“,,…… не може шљивин калем на нешљивино дрво-   сретну се дрво и дрво –исто – ја сам као Неко а Неко је као ја- то више љубав и није –  ово је од љубави више – а како се зове, Песниче,  не знам да ти кажем! То је, као да ти је одсечен тела део,  па хода негде  – није са тобом- и ти тражиш да на своје место  врати се недостајући део!

Колика  плима ме љубави полива читаво вече,, не могу ти рећи-

јер у свакој слици,  речи,  звуку  је слика и реч и звук  гласа Неког!

Уместо мање или бар исто – ја љубим све више, и  не знам има ли овоме краја и  јесам ли у свесности ја.

А опет  знам да јесам  и  да само искрено према себи, и Творцу живим.

Љубав моја  расте и јача и већ је изгледа у зрелој доби- како се оваква љубав убити може?  Не –  Творац  не дозвољава наш.

Мислим да ме светли љубав Творца,  кроз Неког право,  и  иште Творац да љубим све више –  као да жели да види колико то бити може – колико дубоко, високо, широко и дуго  све то може бити – и

Творац  воли  због љубави ове сваким треном све више.

И излази из мене сила нека нежна  што борити се не зна и не жели, но само љубити зна – а – ја – не борим се против тога више –  нека иде ,.. нека кажу да је и срамота, … нека каже ко  год шта – важно да сила иде  где жели,  где је друга сила зове –

она изгледа зна где иде и што – можда ми, не треба ни да се питамо,  него треба само да је пустимо- можда паметнија је она……јер тако је стамена и сигурна  да пред њом овај мозак само ћути , .. нем постаје,  мисли му не долазе –  и  нека – шта ће  мисли  и чему,  кад постоји нешто,  што само зна,  сва знања …од постања!

Лепота је свет који она боји и сви су у њој мили и драги,  и тама више и није тама,  но зора и над њом руди!  Одувек знам из неких дубина, да само Љубав нас спасити може  – Љубав што црта  светова Лепоте  и  Радошћу путеве краси, Руменом мирисе боји, камен уз камен, огањ уз огањ, вода у води, река …. што тече из срца право од извора извору води!

 

 

Драган Симовић: Песник је увек усамљен у свету људи


 

 

Песник је увек усамљен у свету људи.

Ма шта чинио или не чинио, он ће вазда и заувек остати усамљен у свету људи, јер свету људи и не припада.

Песниково јато није у свету људи, већ у свету муза, вила и вилењака.

У свету људи, гле! песник живи као орао самотњак.

Никада нисте ведели, нити ћете икада видети, јато орлова!

Видећете или усамљеног орла или пар орлова – мужјака и женку.

Орловско јато постоји само у вечности, само по вертикали, само у оностраним и духовним пространствима.

Орлови се не крећу хоризонтално, но само вертикално – по поткама и завојницама бескраја и вечности.

Такав је и песник.

Ма колико се песник трудио, да се приближи и ороди с људима, он међу људима никада неће наћи своје јато.

Људи га никада неће прихвати као својега, никада с њим неће бити присни, никада према њему неће бити искрени.

Једино што ће песник доживети од људи, то је поруга и подсмех.

Ово сваки песник осећа и зна још у раној младости, и стога смирено прихвата и освешћује свој песнички усуд.

(У Великом Гају, 20. гумника 7526.)

Лао Це: Књига Дао; 25


ИМА НЕШТО СВЕЈЕДНАКО САВРШЕНО.

ПРЕ НО ШТО СУ НЕБО И ЗЕМЉА РОЂЕНИ,

ВЕЋ БИЛО ЈЕ ТУ: ТАКО СПОЈЕНО, И САМОТНО.

МИРУЈЕ У ОСАМИ СВОЈОЈ, НЕПРОМЕНЉИВО.

ОКРЕНЕ ЈЕДАН КРУГ, А НЕ НАУДИ СЕБИ.

МОЖЕ СЕ НАЗВАТИ МАЈКОМ СВЕТА.

НЕ ЗНАМ МУ ИМЕ.

ЗОВЕМ ГА ДАО.

СА МУКОМ МУ НАДЕВАЈУЋИ ИМЕ

НАЗВАО САМ ГА ВЕЛИКО.

ВЕЛИКО: ШТО ЗНАЧИ УВЕК У ПОКРЕТУ.

УВЕК У ПОКРЕТУ ЗНАЧИ СЕЖЕ У НЕДОГЛЕД.

СЕЖЕ У НЕДОГЛЕД ЗНАЧИ УВЕК СЕ ВРАЋА.

ЗАТО ЈЕ ВЕЛИКИ ДАО,

НЕБО ЈЕ ВЕЛИКО,

ЗЕМЉА ЈЕ ВЕЛИКА,

И ЧОВЕК ЈЕ ВЕЛИКИ.

У ВАСИОНИ ПОСТОЈЕ ЧЕТИРИ ВЕЛИКА,

А ЈЕДАН ОД ЊИХ ЈЕ ЧОВЕК.

ЧОВЕК СЕ УГЛЕДА НА ЗЕМЉУ.

ЗЕМЉА СЕ УГЛЕДА НА НЕБО.

НЕБО СЕ УГЛЕДА НА ДАО.

ДАО СЕ УГЛЕДА НА САМОГ СЕБЕ.

-избор . Владан Пантелић-

Међаш


Граница земљишног поседа одређеног насеља и имања у њему, назива се међа. Када није било могуће утврдити природну границу помоћу река, планина, долова или стабала, постављао би се камен међаш. Постављање овог граничника пратио је низ обредних радњи, а самом полагању присуствовале би све стране које су њиме омеђане. Након тога међаш се сматрао светињом. Избегавало се било какво његово скрнављење, па чак и само додиривање. Исто тако око њега би обилазиле и обредне поворке. Тако да је практична улога међаша била додатно прожета светошћу. Тиме што се налазио на граници бивао је у стању неодређености, прожет божанским и оностраним.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Бранислав Русић – „Старији обичаји код одређивања земљишних међа и око пољских радова у Кичевији“, Гласник етнографског музеја у Београду XIX , 1956, стр.1-26.

Фотографија:
Мартин Мартинов

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса“

 

 

Горан Полетан: Иво Андрић


 

 

Не Србин по рођењу,
(бар колико је знао),
него по убеђењу…
У строј је часних стао!

 

Реши се за частан чин,
какав је тешко срести,
за њега бити Србин
било је стање свести.

 

Часнога часни вуку,
к’о хуље нечаснога…
Срби му пружише руку
и прихватише га к’о свога.

 

Орао, с орловима…
А шта друго да ради?
Шта с лешинарима има,
oнај ко их се гади…!?

 

књига „ Путевима Славе“

 

Драган Симовић: Из утробе Мидгард-Земље рађа се Плава Звезда


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Трећи светски рат је већ окончан.

У том рату победници су Бели Богови.

Бели Богови са Белим Србима и Белим Русима.

На вишњим ступњевима Стварања и Присуства већ је објављена победа Белих, али до нижњих ступњева још није стигла вест.

Ускоро ће и до Мидгарда стићи.

Бели Богови са Белим Србима и Белим Русима увек су и до сада побеђивали, али ова победа је коначна.

После ове коначне победе Белих, Мидгард се узноси на вишње ступњеве Присуства и Стварања, а Човечанство улази у Еру Белих Срба и Белих Руса.

У Еру Стварања са Творцем и Белим Боговима, у Еру Сварога Тросунчаног.

Наш Пут навише се убрзава.

Све ћемо брже и брже узрастати у Духу Стварања, у Духу Савршене Љубави са Белим Боговима.

Из утробе Мидгард-Земље рађа се Плава Звезда.

Са Плавом Звездом, гле! и ми се изнова рађамо у Плавој Светлости.

Трећи светски рат је већ окончан!

Бели са Белима владаће Мидгардом на многе еоне.

(У Великом Гају, 19. гумника 7526.)

Драган Симовић: МОЈЕ ДРВО И ЈА


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Сваки би човек, за једног животног тока, требало да засади макар три дрвета!

И то да се преноси с колена на колено: од оца на сина, са деде на унука.

Три већа дрвета (храст, буква, јасен, липа, кестен…) произвешће онолико кисеоника колико једна петочлана породица неће потрошити за педесет година живота.

Сваки онај човек који не засади три дрвета у својему веку –  са становишта Бића Природе – јесте готован, паразит, дембел…

Ако ниси засадио ниједно дрво, ти си онда крао и трошио нечији туђи ваздух, нечији туђи кисеоник и, живот!

Људи који секу дрвета и шуме, а не пошумљавају потом,  јесу највећи паразити и предатори људскога рода.

Таквима би, по Законику Звезданог Рода, требало најскупље наплаћивати ваздух који удишу!

Мој врли пријатељ Иван (Јушковић) Храст из Ниша а пореклом са Радан-планине, засадио је више младих храстова него тисућу Срба.

Где год би се обрео у Србији – на било којој планини, у било којем и чијем селу – засадио би по неки храст: за своје Бело Србство, за свој Звездани Род.

Камо среће, да свако село, да сваки град у Србији има макар једног Ивана Храста!

Владан Пантелић: Огледало вечности среће и младости


Мудрованије из Тијаније

*

Јутро у Тијанији сам дочекао потпуно уроњен у Лепоту. Давно, прадавно,

одлучио сам да оперем очне јабучице и очила јасновида, да умирим мисао, да

умирим унутарње урагане, да смерам ка суштини, и созерцавам богостварање.

Сваки човек је ремек дело Божјег стваралаштва, а сва Божја творевина је чиста

Лепота. Лепоту не може да види око љуто, око замазано, око заједљиво, око блудно, око лукаво, око мрзно, око мртво, око раскалашно, око катранасто, око мутно, око удворничко, око зеленашко, око ветропирно, око лисичасто, око камено, око разводњено, око укочено, око лажљиво, око непокорно, око укрштено, око блентаво, око не-око.

Да би видео Лепоту створи испред чела с-веру од сребра, величине тениске лоптице, смањи је и угусти, уведи у хипофизу, додај број-еве, и офарбај у љубичасто, а из очију и из трећег ока пусти сребрне рефлекторе. Боје ће се пред тобом разлити и расцветати. Трооко ћеш видети да је све, баш све, живо, и да све трепери и исијава у 72 милиона нијанси. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи. Знаћеш и видећеш да је васцелу Стварницу осликао Син Божији, јер и дошао на овај свет да – боји.

 

* *

Одтијанисао сам Лепоту кроз сложен програм, добијен онострањењем, и поставио

доручак на округли сто од ватроотпорног дрвета, одсеченог на онај пролећњи ватрени дан. Из стаклене тегле, пуне зелене љуте паприке у уљу од рузмарина, узео сам неколико танких комадића, да појачам сопствену ватру. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи.

И морамо бити опредељени и ватрени, никако млаки, кукавни, чекалице -кукавице.

После доручка испео сам се узбрдицом, у 144 корака, до прве заравни – Поглед. У јасновиђењу се вратих у време давнашње, када је Аранђел Румених Облака мерио

и измерио Васељену, а потом је окитио ђерданом поетских бисера. Кратак застој на овом месту, где су се упреле силнице, највише око Отвора за оносвет, подстакао ми

је брзан-ум да кренем даље ка врху Орлова, на место ритуала, Вилоколо, које води Мансанман Остварени. Ватра ритуала се још није угасила, јер јој пепео продужава живот. Разгрнух га, пепео треба увек разгртати, и седох на Ватру да досегнем Ватру, и да окалим, блажено снене  и потпуно заспале, изгужване илузије, нарасле у тамним и сивим временима не-свести.

 

 * * *

Враћам се у свој дом, дом мојих предака, да тихујем на снопу подмлађивачке силе. Пут, којим сам се пењао пре једне уре времена, неко је густо посуо белим ружама.

Испред Огледала вечности среће и младости, у положају расцветалог жутог локвања, и у пуној свести, кренуо сам, најпре, реч-ним током, онда кроз портрете

својих многобројних и разнобојних живота. Тражим канонски лик који ми је Творац даровао када ме је стварао. Пролећу разни ликови – млади, средњевремени,

стари. Потом се ређају ратари, Индијанци, косооки, свакакви. Неки од ликова могу добро да преплаше човека. Стога треба бити опрезан и храбар, треба бити посматрач са смислом, трагач за истином, трагач за собом. Пролећу ликови када сам стварао себе, са страхом и сумњом, потом без страха и без сумње. Много ликова памти Огледало, и лако их, и без суђења показује. Ликови, ако их добро осветлимо, мењају свест тренутачно. Они похотни нестају пред равнодушношћу,

а радосни ликови, јер радост је повишено стање свести, добијау нове тачкице у зеницама, тачкице-искрице.

Ево канонског лика, неописиво лепог, по Норми Творца. То је мој лик којем тежим у овом времену  вечности, вечног живота у физичком телу. Сада тачно знам како ћу даље да стварам себе, себе Ствараоца, и сада знам како ћу стварати претке и потомке, планете и нове сунчеве системе, и нове универзуме. Раскрстио сам ноге и устао без спутавајућих веза. Сврховита откаченост ме понукала да скакућем, да се преврћем и ударам по грудима као Тарзанов Ћита, и да певам песме из сидија Звука. Слобода, Лепота и Подмлађивање извиру из вечности и безконачности.

  

 * * * *

Сваког дана и сваког трена

Нек се песма ори на све стране!

Са песмом се започиње дан

А разлога за пев има милион!

 

* * * * *

Наша суштина је Свепесма!

Наш цели живот је Свепесма!

Све што видимо и не видимо

Је песма красновита грловна!

 

 

  1. 12. 2013.

 

Драган Симовић: Све моје љубави…


 

 

Све моје љубави бејаху једна те иста љубав у различитим ликовима и обличјима.

Једна те иста љубав: из века у век, из света у свет, из једног животног тока у други животни ток.

Све моје драгане бејаху једна те иста драгана коју сам вазда изнова тражио и налазио кроз многе животе, кроз многа сазвежђа и звездана јата.

Свака моја девојка, свака моја драгана, свака моја невеста, гле! бејаше једна те иста богиња лепоте и љубави, богиња светлости и живота.

У свакој сам од њих видео и препознао себе, и свака је од њих видела и препознала себе у мојој души, у мојему срцу, у мојему суштаству.

Све оне су својом благородном љубављу стварале и обликовале мене, узносећи ме у највише небесне и  лучезарне висине, где обитавају богиње благовеснице, музе дивотнице и песничке виле.

(У Великом Гају, 19. гумника 7526.)

Шуме и значај шума


14519775_692503130906272_8113225693156764469_n

Значај шума:

– шуме имају важну улогу у спречавању настајања бујица. сливна подручја обрасла шумом имају 30-50% ниже водостаје него што имају сливови који нису обрасли шумом.

– шума спречава ерозију земљишта.

– шума је најбољи и најјефтинији филтер за добијање питке воде.

– ретенциона способност тла под шумом мери се количином 800-2500 м3 воде по 1ха површине.

– светске шуме годишње атмосфери дају 86 милијарди тона кисеоника а апсорбују чак 119 милијарди тона угљен-диоксида.

– само 4 букова стабла кроз 100 година обезбеде кисеоник једном човеку за 80 година живота.

– човек може да живи без хране 5 недеља, без воде 5 дана а без ваздуха само 5 минута.

– улога шума у пречишћавању загађене атмосфере је важнија од њене улоге у производњи кисеоника.

– високе шуме, површине од 1ха, у процесу фотосинтезе ослобађају 3 тоне кисеоника а потроше око 4 тоне угљен-диоксида.

– букове шуме, површине 1 ха, могу примити чак 68 тона чађи и прашине.

– једно стабло дивљег кестена, старости око 30 година, може да задржи 120кг прашине и 80кг аеросола годишње.

– 1ха клеке годишње емитује у атмосферу око 30кг материја са бактерицидним дејством, што је довољно за дезинфекцију омањег града.

– шума смањује буку, што зависи од типа шуме, густине, висине грмља, његове олисталости и годишњег доба.

Значај шума за околину:

– ослобађају кисеоник у процесу фотосинтезе (1ха шуме дневно потроши око 4т ЦО2 а ослободи око 3т О2)

– апсорбују гасове, седиментирају прашину, филтрирају чврсте и радиоактивне честице (стабло дивљег кестена старо око 30 година може задржати око 120кг прашине и 80кг аеросол годишње)

– бактерицидно дејство (шумски ваздух је богат етеричним уљима која уништавају микробе)

– филтрирају воду, спречавају клизишта и ерозије, смањују буку, ублажавају климатске промене, смирују тишином и одвојеношћу амбијента.

– 29% Србије је под шумом,а треба 40% !

– 1 ха букове шуме задржи 500тона воде.

– шума на 1 ха произведе око 800 тона кисеоника годишње.

– за годину дана 1ха четинарске шуме филтрира 30-35 тона прашине, а на 1ха лишћарске шуме се филтрира 50-76 тона прашине.