Верица Стојиљковић: Једна лирска прича
Вреди ли борба шротив осећања… глава уморна пита – и говори моје срце и говори моја душа – и осетим , да кад срце прича о Неком, испуњава се милошћу и срећом а душа задовољна … ћути!
Тачно је оно што народ каже…..“крушка под крушку, јабука под јабуку“,,…… не може шљивин калем на нешљивино дрво- сретну се дрво и дрво –исто – ја сам као Неко а Неко је као ја- то више љубав и није – ово је од љубави више – а како се зове, Песниче, не знам да ти кажем! То је, као да ти је одсечен тела део, па хода негде – није са тобом- и ти тражиш да на своје место врати се недостајући део!
Колика плима ме љубави полива читаво вече,, не могу ти рећи-
јер у свакој слици, речи, звуку је слика и реч и звук гласа Неког!
Уместо мање или бар исто – ја љубим све више, и не знам има ли овоме краја и јесам ли у свесности ја.
А опет знам да јесам и да само искрено према себи, и Творцу живим.
Љубав моја расте и јача и већ је изгледа у зрелој доби- како се оваква љубав убити може? Не – Творац не дозвољава наш.
Мислим да ме светли љубав Творца, кроз Неког право, и иште Творац да љубим све више – као да жели да види колико то бити може – колико дубоко, високо, широко и дуго све то може бити – и
Творац воли због љубави ове сваким треном све више.
И излази из мене сила нека нежна што борити се не зна и не жели, но само љубити зна – а – ја – не борим се против тога више – нека иде ,.. нека кажу да је и срамота, … нека каже ко год шта – важно да сила иде где жели, где је друга сила зове –
она изгледа зна где иде и што – можда ми, не треба ни да се питамо, него треба само да је пустимо- можда паметнија је она……јер тако је стамена и сигурна да пред њом овај мозак само ћути , .. нем постаје, мисли му не долазе – и нека – шта ће мисли и чему, кад постоји нешто, што само зна, сва знања …од постања!
Лепота је свет који она боји и сви су у њој мили и драги, и тама више и није тама, но зора и над њом руди! Одувек знам из неких дубина, да само Љубав нас спасити може – Љубав што црта светова Лепоте и Радошћу путеве краси, Руменом мирисе боји, камен уз камен, огањ уз огањ, вода у води, река …. што тече из срца право од извора извору води!
