У тишини гласнијој од вапаја сањара,
давно заспалог,
и по своду разливених му мисли
време мили
У тишини која прекрива кринове,
процвале у инат прошлости;
као близанци,
у истом трену
родише се простор и време –
пре вечности
Сунце неприметно умире
у вековној тишини времена
које давно родило је живот.
– друга од три приче-
Тако је беснео Мурат – Амурат Агара, а тако су беснели и његови синови Ја-коб и Ба-ја-зит, његове слуге, копљаници, заповедници и остали верни, верни поданици. Врела мисирска крв прамајке Агаре стварала је бујицу у његовом срцу, замагљивала и замамљивала му поглед негде пред Будимом градом.
Али Косово, Косово, Косово! Изазов за све силнике и крвнике. Пупак света… Жив-вир Мајке Земље…Потпуно је утонуо у проширену садашњост. Угледао је милионе, милионе божура, плавих и црвених, како јуришају једни на друге. Плавих је било деветнаест пута више. Слили су се у једну масу голему. Личило је, личило је, као да су плави легли на црвене и смождили их. Онда се пробудио. Божура нигде није било, само се света земља Косова црвенела као јутарње сунце. Нејасно је осећао страх праискони. То је био исти онај страх који су осећали сви претходни завојевачи све-те, српске земље, који су се овде ок-лизнули, земље П р а – и с к о – н и ј е. Тако ће се осећати с в и будући похлепници, они што су дошли из простора иза Проклети-ја,
и они иза Атланти-ка, и они иза Будим-а.
У том страху праисконом затекла га је Лазарева здравица. Под њеним дејством копљаници испред шатора се раздвојише као, некада, Црвено море пред Мојсијем, а Мурат угледа Мач Душана Немањића, који је дошао да му, у једном трену тренцијатом, ода витешко Обилићко поклоњење.
Још се црвени божури нису ни расцветали, а Бајазит је преузео војску. Он се над одром свог оца заклео да ће написати муслиманску декларацију, створити бошњачки језик и државу, а од наре-вере нацију учинити. На том путу намере угаснуо је и његов брат Ејуб Ја-коб. На том путу згаснуће и васкрснуће и Стари Југ-Богдан, браћа Југовићи,
Дамјан, Милутин, Стефан, Јован, Андријаш, Војин, Комнен и Огњен, Срђа Злопоглеђа, Орловић Павле, Јанко Јуришић, Крилатица Реља, Живко од Хомоља – Буљубша Златна Нит, Палижа Иван, Овчар Јанко, игуман Стефан, Кузун Јањо, Мусић Стеван, Крајимир, Радич од Захумља, Иван и Милан, Лека и други.
Само неће Крст-аш од Умља. Вечно тајан ко Даница плава, вечно жесток ко вулканска лава, вечно славан као крсна слава, вечно уман ко Божија глава, вечно будан, вечно будан,никада не спава.
Као што рекох, “било је то лета 6897. године, индикта 12, месеца јуна, петнаести дан, у уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна.“ Не зна се ни крајњи исход битке,
али се поуздано зна да да су небески посматрачи, широм оносвета, прогласили Србе за победнике. Један такав глас оставили су и у овосвету, Французима – Венијаминовим Меревинзима као сведочанство несаломиво, сведочанство историје, које ће после 7500. године неприпадно сведочити чије је Косово, чије је Правово.
(Иѕ необјављене књиге “Плави Грал“)
С в о ј е ј а
Да би била
и срећна и моја,
мораш бити
слободна и своја.
“За њих (централнобалкански тип) су Бог и вера (стара византијска побожност) управо страни свету; они су господари, готово непријатељи, који одређују казне и дају награде. И свеци су страшна бића која уливају у људе страхопоштовање и трепет . Слепа оданост и послушност вери – то је прва и највиша морална обавеза. Људи су прожети скрушеношћу и потчињеношћу, која се свему од вере нада и све од вере ишчекује, и отуда слаба воља и иницијатива и оскудица смелог и јасног погледа на ствари и прилике.
Ово православље централнобалканског типа стоји у јасној супротности са динарским , које је измијењено нарочито под утицајем народног живота. Динарцима вера није страна већ је њихова. Они су са њом дубоко везани јер их заступа осим других домаћих светаца и свети Сава, кога сматрају као свога заштитника и помагача. У већини случајева их вера не обавезује много, осим само црквеним обредима а ипак су уверени да се на њу могу ослонити. Код попова нема и није било оне претеране понизности према старијима која се другде запажа. Већ су раније многи од њих били по оделу и по животу једнаки са световним људима. Они су били не само најпаметнији него често и најјуначнији. То је право народно свештенство, које се са народом борило за заједнички идеал. Динарско православље, онако како га народ схвата и врши, представља веру мање формалистичку, мање везану за цркву, више слободну. Динарском типу изгледа варошко православље централног типа као тиранија цркве и свештенства. Динарци га сматрају као веру која подјармљује народ, слично туђинској држави.“
– Јован Цвијић, “Психичке особине Јужних Словена“
“Чуо сам од очева да људи имају два пута:
пут предака и пут богова. Тако казује источњачка књига: пут предака је пут породица, нација, закона, човечанства. Сви ходимо њиме док нас васпитавају и док учимо. Њиме ходимо када поштујемо свој језик и обичаје, када испуњавамо свој људски позив. Пут богова је пут савести. Сви ступамо на њега када се издигнемо из онога што смо учили и када чинимо оно што је изван језика и обичаја и закона и породице и нације, и када извршавамо свој задатак који нам је Бог поверио.
Два пута су дуго времена један, или су бар паралелни. Али има времена када се два пута разиђу. Никада пут богова не напушта пут предака, него увек пут предака оставља пут богова. И ако, као данас, све више расте растојање између два пута, и ако је, као данас, пут предака већ управо супротан путу богова, мора да дође неко ко ће рећи: стој!
Поштуј претке, каже Хиероклес, питагорејац, али шта да радиш ако су ови преци поста ли недостојни себе? Ако божији закон наређује једно, а преци друго, покоравај се ономе што је боље, буди непослушан прецима, одреци их се, и не прихватај ништа друго до божије законе. Тако је говорио неко пре две хиљаде и петсто година.Али би тако требало рећи и данас. Треба објавити рат онима којима можемо да захвалимо за све што имамо! Од њих смо добили наше мисли и историју и земљу и законе. Повезани смо с њима речима нације, обичаја, расе, крви. Али човек мора да бира између пута предака и пута богова. Никада не може бити недоумице који је исправан. Ако треба, буди непослушан, ма колико тешко то чиниш, о Арџуна, маши се оружја, јер су богови на твојој страни! Насупрот теби стоје твоја браћа, рођаци, сродници, пријатељи, говоре истим језиком као ти, иста их земља храни као и тебе. Али, јаој теби, ако сада узмакнеш! Јаој, ако си кукавица! Више није о томе реч да си заратио против сопствене крви, него да коначно мора да постоји неко ко ће дати знак. Средство си у рукама богова, не грешни човек. Више ниси свој. Не разумеш? Човек не разуме богове. Не разуми, али се покори. Непослушност према прецима биће ти опроштена само ако се покориш боговима. Твоја неверност прецима биће ти опроштена, јер си веран боговима. Оно што си прихватио тешка је судбина. Пођи, Арџуна, покажи им пут богова!“
– Бела Хамваш
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Никада не говорите: НЕ МОГУ, већ вазда казујте: ЈА МОГУ!
Чак иако унапред верујете и знате, да нешто не можете, не говорите: НЕ МОГУ!
Свако духовно биће све може, само што није увек свесно ДА МОЖЕ.
Ми, уистини, све можемо, а не знамо да можемо!
Ако свагда говоримо ДА НЕ МОЖЕМО, ТАДА НИШТА НЕЋЕМО МОЋИ, ПА НИ ОНО ШТО С ЛАКОЋОМ МОЖЕМО.
Људи који живе у незнању, вазда нас нечим застрашују: ратовима, земљотресима, поплавама, сушама, астероидима, кометама…
У застрашених људи свест бива веома сужена, скоро скврчена.
Они сем страха ништа друго и не виде!
Наша Мидгард-Земља је духовно биће, високо духовно биће.
Она није сама, јер је повезана са свим иним нашим земљама, планетама, звездама и сунцима у Васељени.
Када се нађе у опасности, тада призива у помоћ све друге наше земље, све ине планете и звезде, сва сунца.
А и ми смо, свакако, дужни да припомажемо нашој Мидгард-Земљи, кад год предосетимо да се приближава било каква опасност из Васељене.
Највише јој припомажемо својим мислима, енергијом светлих мисли; наравно, уколико смо усаглашени и усаображени са Створитељем и Васељеном.
Ми то умемо, ми то можемо.
МОЖЕМО!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Иза сунца које видимо, налази се сунце које не видимо.
Нас не обасјава и не греје ово видљиво, већ оно невидљиво сунце.
Видљиво сунце је отеловљење невидљивог сунца.
Светлост видљивог сунца долази од светлости невидљивог сунца.
Видљиво сунце нема светлости по себи, већ светлост прима и предаје од невидљивог високо духовног сунца.
То исто бива: са звездама, с планетама, с људима, као и са свим иним бићима која се пројављују у видљивим световима.
Иза свега материјалног и видљивог постоји ИСТО ТО – али невидљиво и духовно – што даје облик, суштину и смисао материјалном и видљивом.
НАШЕ СУНЦЕ ЈЕСТЕ СВАРОГОВО СУНЦЕ.
Нас обасјава и греје Сварог Тросунчани – Сварог Свебох – преко ОВОГ видљивог сунца и још два онострана невидљива сунца.
Сударише се
Један на другога
Без предрасуда
Предходног одмеравања
…
Природа у лик
Не гледа
Њу одело
Лажна представа
Не занима
Јачина из набоја
Потиче
Тамо где боли
Отиче
Клизи
Утапа се
У противника
Зато се емотивно
Контролише
…
Ко би рекао
Тако се научи
О љубави
Људима
Само да посматрамо
Закључке не доносимо
Импулсивност није одлика
Сагласна реакција
Препознати где смо најтањи
Премостити
…
Ударац није болео
Од звука се учинило
Севнуло
Он топао наелектрисан
Он хладноћом концентрисан
Негативност
Позитива
Позитивност
Негатива
Представа на небесима
Киша је почела
Пада
…
Удружени снагама
Природу распламсавају
…
Буја и расте
…
У Новоме Дану Сварога
рађа се Нова Мидгард-Земља
и на Новој Мидгард-Земљи
рађа се Нови Род Белих Сварожића,
синова и кћери Новога Неба
про којега, гле!
из оностраних дубина
видљивих и невидљивих звезданих јата
исијавају Три Свебохова Сунца.
на крилима вечности с ону страну света
долетеле су Живе Звезде Сјајног светла.
Окупиле се око Мидгард Звезде
Стани!Не окрећи се око своје осе.Пашћеш.Завртеће ти се…
Изгубићу равнотежу,и…Можда се малко повредити.
Није добро,то тако…
А синапсе?
Какве синапсе?
У нашем мисленом апарату,тако се нове активирају и повезују…
Пусти то…Невидљиво-недоказано.Окани се нереалног света.
Интересантно схватање.Замисли-Средиште урагана,“EL NINO“,…Средиште његово јер је покретно?
Какве то везе има сада?
Има…А клатно?
Филозофија.Када не умеш да се одбраниш нападаш науком која се не доказује…
То ти мислиш.Клатно само на трен мирује,брзина једнака нули.Центар вртлога…,мога вртења,…-Снага велика.
Онда би се сви вртели.
Тако брзо досади…
