Мика Антић: БЕЛО


Бело

Небо.

Небо.

Среће доста.

У пролећу по дрвећу

од месеца кикот оста.

Еј умрећу.

 

 

Еј умрећу испод грања

крај заспале воденице

за девојке,

миловања,

плетенице.

 

 

Еј, умрећу од даљина,

од младости

и од снаге,

за крчаге пуне вина,

за крчаге,

 

 

да се пије,

да се смеје,

да се пева преко њива,

сав од сунца по устима

исполиван.

 

 

Да ме чекаш испред кућа,

да развезеш руке зреле,

очи би се од сванућа

разболеле.

 

 

Разболеле и опиле

да се смејем до болести.

 

 

Еј, да ми је низ априле

тебе срести.

 

Еј, да ми је да излудим,

а багрење расцветано.

Еј, да ми је голих груди,

са кошуљом подераном.

 

 

Еј, да ми је да те љубим

слаб до ропца,

јак до крика,

кад забеле здрави зуби

хармоника.

 

 

Еј, да ми је у пролеђу

у милион врелих боја.

 

 

Еј умрећу бос по цвећу

самог себе разболећу.

Еј девојко душо моја.

Едгар Алан По: ГАВРАН


Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
„Посетилац неки – шанух – куцнуо што може тише,
само то и ништа више.“

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: „То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више.“

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
„Госпару ил госпо – казах – не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух“… Тад ми руке врата широм отворише –
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
„О Ленора“ реч једину, изговорих тихо, тише,
„О Ленора“ ођек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
„На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
„Мада ћубе черупане – рекох – плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише –
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?“
Рече Гавран: „Никад више.“

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с’ тим именом „Никад више.“

Но Гаврану с’ кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с’ којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с’ места
а у мени сумње неста: „Сви ме знанци оставише,
одлетеше и он ко и Наде што ме оставише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
„Стварно – казах – то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: „Никад више.“

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и главе на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: „Никад више.“

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
„Несрећниче – викнух тада – божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

„Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
дал’ ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?“
Рече Гавран: „Никад више.“

„Сад умукни, клета тицо, – скочих, викнух – злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С’ тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће – никад више!

Драган Симовић: КАД СЕЉАК УМИРЕ


Слика

Посвећено Прецима Ратарима
Ратницима Светлости!

Кад сељак умире, све се сневесели:
Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…
Његова душа на међу се сели,
Тамо где је клецо при сваком кораку.

Кад сељак умире, походе га звери,
С највиших планина; из присоја гује…
Његову душу Бог сељачки мери,
На њиви-небу, где ветрови хује.

Кад сељак умире, небо се замрачи;
Пресахне поток; тихне цвркут тица…
Његова душа у цвет се повлачи,
Да се снова роди, кад никне пшеница.

У Великом Гају, наспрам Вршца,
у рано пролеће, 1974. године.

 

Рабиндранат Тагоре: О дођи, дођи на моје језеро


Ако хоћеш да будеш једном вредна

и да напуниш свој крчаг, –

о дођи, дођи на моје језеро.

Вода ће се припити уз твоје ноге

и избрбљати своју тајну.

По песку је пала свежина кише која иде,

облаци се нагли под модрим линијама дрвета

као бујна коса над твојим обрвама.

Ритам твојих стопа, који добро познајем,

удара ме у срце.

О дођи, дођи на моје језеро,

ако мораш да напуниш свој крчаг.

Ако хоћеш беспослена да безбрижно седиш,

док ти вода носи крчаг, –

о дођи, дођи на моје језеро.

Падина се зелени и дивљега је цвећа

безбројно.

Мисли ће твоје излетати из твојих тамних очију

као птице из својих гнезда.

Превешће ти спаси на стопала.

Дођи, о дођи на моје језеро,

ако хоћеш да седиш беспослена.

Ако си сита игре па хоћеш да загњуриш у воду, –

о дођи, дођи на моје језеро.

Остави на обали плави огртач,

плава ће те вода огрнути и покрити.

Таласи ће се прпињати да ти љубе врат,

да ти на ухо шапућу.

Дођи, о дођи на моје језеро,

ако хоћеш да се загњуриш у воду.

Ако мораш у безумљу да скачеш у своју смрт, –

дођи, о дођи на моје језеро.

Језеро је моје свеже и бездано.

Црно као сан без снова.

У дубинама његовим исто су дани и ноћи,

а песма је ћутање.

Дођи, о дођи на моје језеро,

ако хоћеш да утонеш у своју смрт.

 

Мирослав Антић: БАЛАДА


Од свих си девојака била тиша

Збуњена, сама, неприметна, бледа

Еј, зашто ниси бар порасла виша,

Бар виша за пола педља?

 

Једне је ноћи ударала киша,

Тако крвнички, ко чувари реда…

Еј, зашто ниси бар порасла виша, 

Бар виша за пола педља?

 

Јер кад си се о дрво крај врата 

Обесила у свитање седа,

Између босих стопала и блата

Био је размак само – пола педља. 

Рабиндранат Тагоре: Каква си да си, дођи; не оклевај при облачењу!


Каква си да си, дођи; не оклевај при облачењу.

Нека ти је коса расплетена, и раздељак замршен,

и јелек отпучен, шта то мари.

Каква си да си дођи, не оклевај при облачењу.

Дођи хитрим корацима по трави.

Ако руменила с твојих ногу нестане,

јер је роса пала,

ако се прстенови око твојих ногу рашире,

ако бисер поиспада из твоје гривне,

шта то мари.

Дођи хитрим корацима по трави.

Гле, облаци се на небу гомилају.

Јата ждралова долећу са далеких обала,

и ветар душе на махове преко пустиње.

Преплашена марва бежи појатама у селу.

Гле, облаци се на небу гомилају.

Залуд ужижеш жижак на столу ради свога гиздања –

дршће и гаси се на ветру.

Ко види да на капцима твојим нема црнила?

Очи су твоје тамније од тмурних облака.

Залуд ужижеш жижак на столу ради свога гиздања –

дршће и гаси се.

Каква си да си, дођи; не оклевај при облачењу.

Ако венац за косу твоју није још исплетен, шта мари;

ако ланчић око твога лакта није још запучен, нека га.

Небо је покривено облацима – позно је.

Каква си да си, дођи; не оклевај при облачењу.

Ирена М.: Доступно свима бива оно што у срцу има покриће


  1. Оно што је најскупље – нема цене!

    Јер цена не одржава квалитет.

    Оно где корективна шминка чини све,

    где реклама прокламује, диктира цену –

    то је јефтини трик…

    томе треба подршка која се новцима плаћа…

    Одувек је бивало и биће

    да доступно свима бива оно

    што у срцу има покриће.

    За тим чезну сви људи и неЉуди,

    али је то доступно само онима

    који сврху своју познаду…

    Чудо над чудима

    да човечије срце не прима се

    у свим грудима…

    Зато света слом…

    Али после кише,

    Сунце сину и понесе одабране у висину…

    А остали нека гину,…

    за пропале идеале…

 

Рабиндранат Тагоре: Молитва


Тамо где је мисао без страха и глава се држи усправно

Где је знање бесплатно

Где свет још није поломљен у комаде

Тесним познатим зидовима

Тамо где речи излазе из дубине истине

Где неуморна тежња пружа своје руке према савршенству

Где бистра струја разума још није изгубила пут

У туробној пустињи мртвих навика

Тамо где је ум вођен твојом руком

У увек растућу мисао и акцију

У том слободном рају, мој Оче,

Пробуди моју земљу

 

Лирски коментар Оране Свамиле: Договоримо се да ПриРоду љубимо


  1. Да, Договоримо се да ПриРоду љубимо,

    негујемо јер то и јесмо ми сами –

    да чувамо сваки камичак,

    сваку кап једне Небеске Реке,

    као што је Рзав

    и као што су у ствари све друге реке.

    Где год нам поглед падне,

    на планине,

    на језера,

    на дрво у парку,

    на цвет у нечијој башти,

    ми гледамо себе саме.

    И кад погледамо сузе у нечијем оку,

    ми гледамо у ствари наше сузе.

    Сваки осмех и искра радости на нечијем лицу

    је и наша радост.

    Да, –  договоримо се једном,

    да бар покушамо,

    да нове,

    лепе и срећне светове

    заједно правимо!

 

Лирски коментар Ирене М.: МикроКоСмоС је у бити МакроКоСмоС


  1. МикроКоСмоС је у бити МакроКоСмоС.

    Из малог језгра честица, осцилација (вртлог) ствара спиралу…

    И то је илузорни велики свет!

    Свет јесте велик,

    али за пропорционалност елементарне честице

    и њене растегљивости.

    Што би значило, колико је еластична у свом поимању стварности.

    Сушта стварност не постоји; разликује се од језгра до језгра.

    Свако језгро је ПРИМА честица свог универзума…

    Договоримо се…па да заједно градимо -ДИВОТЕ!!!

    А не да се устежемо, разграђујемо и ружимо…

    То нам није сврха…

    Благодарим песниче!!!