Истините речи

описују звездани круг,

и вазда се снова  враћају

 пра-почелу своме.

Речи су бића

 у невидљивим световима;

бића што с нама путују

из света у свет.

На својим путовањима

 кроз тајинствене светове,

собом носимо речи

 које смо најчешће

 казивали.

Да ли ћемо отићи у Небо

 или у доње светове,

то зависи од речи

с којима смо

живели.

Заиста,

од речи које казујемо,

зависи наша судбина

у једном будућем

 звезданом

животном току.

Јаје…

Као симбол је приказивање мита.

Мит – то смо ми!

Мистерија целокупног времена –

од самог пра почетка стварања језгра.

Што је у Истини језгро?

То је неоткривена мистерија која пружа живот.

Сва наша знања, искуства,…-

су уствари изворни део нашега суштаства.

Слика „Стварање Адама“- самог Микеланђела,

показује оно што ви песниче зборите.

И он сам припадник једне ере посланства

бива послат да освести оно кодирано.

И гле, чуда!

Истина на дохват руке стоји сакривена.

Нису очи криве што не гледају.

Могу видети,

ал док не дознају недокучиво

морају да васкрсавају вазда и наново!

Хвала Вам на речима, које светле, дишу, одишу и миришу

на неко ново време.

Живи били!

Где се сусрећу, где је место сусрета, Бога и Човека?

Место сусрета Бога и Човека јесте у Љубави.

У истинитој, пречистој, узвишеној и божанственој Љубави.

У Љубави, Лепоти, Доброти и Дивоти.

Ту се вазда сусрећу и препознају – Бог и Човек!

Али, Љубав није од овога света, Љубав није зачета и рођена у овоме свету.

Место зачећа и рођења Љубави јесте Језгро Суштаства Створитеља и Васељене.

Љубав се само, повремено, кроз пробуђеног и освешћеног Човека низводи на Земљу.

Но, Завичај Љубави јесте Сам Почетак Свих Почетака.

Случајно се сетих Љубави између Ленке Дунђерске и и песника Лазе Костића.

Кажем: случајно, иако добро знам да нема случаја!

О овоме сам писао давно, пре више од четрдесет лета, али сам тај спис негде заувек – да ли затурио или изгубио!

Сада пишем по присећању…

Постоје разне и различне душе.

Постоје душе близнакиње.

Шта су душе близнакиње?

То су оне душе које се раставе на две половине – једна душа у два бића (најчешће) супротних полова.

То је једна једнијата душа подељена на мушко и женско начело.

Једна једнијата душа у мушком и женском бићу и суштаству.

Те две половине једне једнијате душе толико су повезане једна с другом, да, напросто, не могу да живе, не могу да опстану једна без друге!

И, шта се дешава кад се те две душе близнакиње, после толико векова лутања и трагања, сусретну и препознају у овоме свету, а велика је разлика у годинама између њихових двају овоземаљских, физичких, биолошких тела?

Дешава се космичка драма Љубави са, увек, трагичним свршетком.

Кад год се на Земљи рађа Велика Љубав – тада се упоредо одвија и велика а трагична космичка драма, како на Земљи тако и у Васељени.

И Ленка и Лаза су трагичне и узвишене личности.

Ленка је убрзо, после рођења њихове обостране Велике Љубави, ископнела и пресвиснула.

Њено физичко, биолошко тело није могло да издржи Енергију Божанствене Љубави.

Јер, Енергија Љубави јесте најмоћнија, најсилнија и најснажнија енергија у Васељени, у свим овостраним и оностраним световима.

Лаза је остао још неку годину, налик на месечара, распет негде у међусвету између Земље и Неба.

Умро је још пре смрти! 

Чекао је само, и призивао, тренутак коначног избављења, тренутак када ће напустити овај свет и заувек се – душом, духом и суштаством – сјединити са Ленком.

Њих двоје – Ленка и Лаза – они су, уистини, Једно Биће, Једна Душа и Једно Суштаство у вечним оностраним пространствима, у невидљивом сазвежђу где заувек обитавају све Велике Љубави, и сви Велики Љубавници.

Кад год на Земљи видите двоје љубавника, између којих је велика разлика у годинама – немојте их нипошто осуђивати!

Можда су то – управо – душе близнакиње!

Бог васкрсава у нама и кроз нас!

Кад год некоме пошаљемо љубав – Бог васкрсава у нама и кроз нас.

Кад год некоме учинимо неко племенито и дивотно дело – Бог васкрсава у нама и кроз нас.

Кад год спасавамо ближње своје из Рода и Племена својега – Бог васкрсава у нама и кроз нас.

Бог свагда, навек и вазда изнова васкрсава у нама и кроз нас.

Васкрсли Бог у нама – то смо ми који васкрсавамо у Богу и кроз Бога!

Бог васкрсава у нама, али и ми васкрсавамо у Богу.

Нити ми можемо васкрснути без Бога, нити Бог без нас.

Колико је Бог нама битан, толико смо и ми битни Богу!

Данас је Васкрс – дан кад Бог васкрсава у нама и ми у Богу.

Али, сваки дан је – Васкрс.

Нема дана без Васкрса.

Ово су мудрости Звездане Расе – мудрости ведских Белих Срба.

Сва знања, све мудрости и све вере овога света, гле! потичу од ведских Белих Срба, само што овај свет у омајама и опсенама није свестан тога.

Све што је узвишено, племенито, спасоносно и дивотно у хришћанству, као и у иних религија и вера – то је од ведских Белих Срба!

Већ десетинама тисућа лета, уистини, Бели Срби славе и узносе Живога Бога Који Вазда Изнова Васкрсава у нама, у нашем пречистом срцу, у нашој лучезарној души.

Наша најдивотнија ведска знања и учења присвојише црне и репате расе, преокренувши их у најмрачније гмазовске идеологије и политике, како би што безбрижније и спокојније владали над неосвешћеним, бесловесним и успаваним човечанством.

Ово је време свеопштег буђења и освешћивања.

Време када се све види и препознаје.

Звездана будућност, и вечан живот у Живом и Васкрслом Богу, припада пробуђенима и освешћенима!

Част и храброст иду упоредо.

Частан човек јесте, истовремено, и храбар човек.

Не може бити храбар онај ко није частан.

Зато што храброст и снага исијавају из части.

А част није ништа друго до Живи Бог у срцу.

Ко не носи Живог Бога у срцу своме, тај ни частан не може бити!

Сви ратнички народи држе веома до части, јер и част држи њих!

Кад неки ратнички народ напусти част, убрзо ће од ратничког народа постати кукавички народ.

Част је за духовно биће оно што је кичма за физичко тело.

Срби су били храбар, неустрашив и непобедив ратнички народ све донде док су држали до части.

Када су изгубили част, изгубили су и све врлине ратничког народа.

Највеће кукавице и највећи страшљивци – то су данашњи Срби без части!

Част се дуго стиче, али за кратко губи.

Све што живи нечасно, то брзо изумире.

Један нечастан народ може да нестане за мање од стотину лета.

Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

 кад под ветром повијају главе.

Свирале су тополе над водом,

сетну свирку једне кишне ноћи,

док сам млађан киснуо под сводом –

јер је драга рекла да ће доћи.

Бејаше то у једно пролеће,

 кад ја бејах још млад, зелен соко;

 ни те ноћи, ни ноћи следеће –

 никад више не виде је око!

Од тада је прошло много лета.

 Као некад, али седих власи,

седим сетан испод тих дрвета,

и још чекам, да ми се огласи.

Ништа тако свирати не уме,

бајну свирку од Искони плаве,

ко нада мном тополе кад шуме,

кад под ветром повијају главе.

 Смеј се и кад би плакати хтео,
осмехом гуши што ти душа скрива,
јер тако мораш пред овим светом
који у твојим сузама ужива. 

Бедем испред, бедем иза
и са стране
снага слаба,где сам, куда,
без помоћи
Помоћ спава, помоћ спава
пробуди се
Сам сам, како, ја не могу
помози ми
Помози ми, чујеш ли ме
зашто ћутиш
Безсмртан си, чег´ се бојиш
одговори
Грива грдна, очи бистре
зуби страшни
У руци ти златно сунце
осветли ме
Магла, магла, пут нема
дај ми сунце
Циља нем, не видим га
ту је негде
покажи га, осветли га
ти то можеш
Шта год речем, куд год кренем
мркла тама
Ја кроз таму морам ићи
схваташ ли ме
Идем, идем, морам ићи
и стићи ћу
Јер ти си ми зубља жарка
изпред мене
Ти си стaо, посустао
ал` ja нисам
Јак сам као Црна Гора
познајеш ме
Језик твој сам ја издао
разумеш ме
Језик… зашто, а шта ће ми
моје дело!
Твоје сунце, нећу њега
хоћу своје
За истином ти си иш`о
и наш`о је
За истином и ја идем
где је, зашто
Ти то знадеш победниче
одговори
Уста хладна, уста ћуте
о ратниче
Зар победа мора бити
тако тешка
Не бојим се, победићу
као и ти
Спавај мирно, сањај снове
црногорске
Превисоко ти узлете
зашто паде
Сунце твоје беше мало
сам си био

одговор:

Змије знају, змије гмижу
ал` не лете
Газих змије, крв се моја
отровала
Крила моја без снаге су
опуштена
Коса њена међ` колена
зове, зове
Отров? Снага? варка нека?
Па нека је
О отрови, о мишице
отроване
Не сеците крила своја
да пузите
Ал` крила одсечена,
на колена!
Кости вире, месо трули
глава смрди
Знаш да не знаш, срам те било
Знадох више имах сунце
у рукама
Видех једно веће што је
изнад њега
Пружих руку, севну муља
погоди је
Доле Ловћен, испод њега
дим црвени
Браћа гину, сабља сече
па се тупи
Гмижу црви, браћа моја
црви гмижу
У блату им глава лежи
ако јесте
Нити чује нити види
ослепела
Храна свињска, ждеру свиње
свиње масне
То је казна кукавици
издајнику
Издао је род поносни
гмаз плашњиви
Кад би знао за награду
што га чека
Нове снаге, бистре главе
уз тебе су
Знаш како ћеш, сам не можеш
помоћ ту је
Снага млада, ум блистави
за награду
Награда је дело ваше
изнад мога
И веће је и сјајније
видео сам
Не чекајте, стрх је терет
храброст води
Истина се сама ствара
брзо, брже
Нек се она креће напред
ти је прати
Снови ваши, истине су
на планини
Попењи се на планину
видећеш је
У рукама ништа друго
већ је варка
А варка те увек води
у превару
Превари се, ја је узех
сажеже ме