Дом нису тапете,

 ни теписи лепи.

Дом је кад за тебе

неко брине, стрепи.

 

 

Дом нису ролетне,

ни зидови голи.

Дом је кад ти неко

       шапне да те воли.        

 

 

Дом нису фотеље,

ни библиотека.

Дом је кад те неко

пун љубави чека.

 

 

Ако никог немаш

да за тебе мари,

иди . срећу тражи,,

Остави све ствари.

 

 

 

Корачај са мном кроз шуму плаву,

не бој се сенки, не бој се гласа,

усне су неме, не подижеш главу,

пусти корак силином праска.

 

Ноћи су овде мрачне и хладне,

дах језе срце стеже,

стегни мач подигнуте главе,

они су ту, цвиле и реже.

 

 

Силина живе воде нека јурне,

Светло Неба нека се пролије,

чекају нас олује снажне и бурне,

корачај са мном, не бој се недођије.

 

 

На крају шуме, крај је и тмини,

крај је и ноћи, Звезде се наклонише,

ти ходи путем светла у милини,

ходи и не бој се више.

 

 

Извор воде где Виле умивају лица,

стене у низу колом затвориле,

огледај се на води са литица,

да те вода сјајем исцељује.

 

 

 

 

У туђину, у даљину, у земљу далеку,

Пешке сам се запутио,

Њој обећање да испуним,

Змаја Златног да убијем, Крљушт Златну да јој донесем!

 

Змај Златни негде се налази,

Да га нађем, то силно желим,

У планини негде, гнездо своје је направио,

Тамо склупчан, мирним сном спава.

 

 

Прошли су месеци, дани спори,

А Змаја Златног нашао нисам

Али коначно, срећа ми се осмехну,

На Црне Двери наишао сам!

 

 

Црне Двери, то је улаз у пећину мрачну и дубоку,

Кости животињске и људске на улазу се налазе.

Стигао сам на место злокобно, где Змај Златни почива.

Змају Златни само чекај, дани су ти одбројани!

 

 

Ходам кроз ходнике мрачне и дубоке,

Истражујем пећину, педаљ по педаљ,

Можда замке се негде налазе или зла неман нека вреба

Зато опрезан бити морам.

 

 

Колико времена је прошло, не знам

Али коначно, на проширење једно стигао сам,

У најдубљу тачку планине!

Тамо, Змаја Златног, где спава, угледао сам.

 

Змај Златни, мирно спава, крила своја скупио је,

Реп је савио, главу на своје шаке оборио је,

Мој мирис осетио, главу подигао,

Отворивши очи своје, спазио ме је!

 

Гледа ме Змај Златни, очима зеленим,

Покрену се и крила своја рашири,

Стаде усправно, груди своје испружио,

Змај Златни пробудио се!

Па ме гледа, па ме мери,

Појава моја њега је изненадила!

Зар ја,  да усудим се, у дом његов, непозван да приступим

Још наоружан! То се овде, одмах кажњава.

 

 

Змај Златни проговори!

Глас му дубок и ружан

На смрт ме подсећа.

Овако ми се обрати:

 

,,Ко то сме, ко то мисли,

Да у одаје моје несметано приступи?

Још наоружан оружјем смртоносним

Мени да прети? Зар мислиш, мене да уплашиш?

 

Ја сам страшни Змај Златни,

Господар свих змајева и животиња свих!

Ја сам ратник велики!

Да мени неко прети, то не подносим.

 

Ко си ти? Име твоје право имам знати!

Да знам макар, ко у мој дом, непозван је дошао?!

Ко то мени прети? Тим оружјем смешним

Па ја сам страшни Змај Златни.,,

 

 

Слушам речи његове, изговорене, пуне мржње и пакости.

Горде речи његове, уплашиле мене нису.

Попао сам се на стену једну, да боље ме чује

И овако му одговорио:

 

 

,,Ја сам дошао, по твоју Крљушт Златну,

Њој, мојој вољеној, сам обећао, тебе живог да одерем.

Ти леп Змај, јеси али пакости многе радиш

Твоја кожа златна, мој трофеј ће бити.

 

Умрети мораш, са тим се помири.

Многе животе ћу тако спасити,

Твој живот ћу узети,

Њој, твоју Крљушт Златну ћу даровати.,,

 

 

Змај Златни, када моје речи је чуо,

Смејати се пакосно и гласно стаде.

Читава планина се тресла.

Овако ми одговори:

 

 

,,Ти, мишу један мали?!

Ти, Змају Златном на црту да станеш!

Моју Крљушт да узмеш, тој дрољи да даднеш?!

Зар тебе ја да се плашим?

 

 

Курвин сине, на смрт си себе овим чином осудио,

Судбину своју, си поганим речима запечатио.

На оружје! На оружје!

Ова планина твој ће гроб постати.,,

 

 

Змај Златни крила своја рашири, на мене скочи,

Из утробе своје, пламен врели на мене испусти!

Штит мој, на време сам подигао,

Да од пламена се одбраним, успео сам.

 

 

Бљује ватру Змај Златни на мене…

Ја се по стенама бацам, склониште тамо тражим,

Искре лета не све стране, ни једна да ме ухвати,

Прилику своју чекам, Змају мач у срце да забијем морам!

 

 

Змајево срце, то је слаба тачка,

Са леве стране испод врата,

Тамо Крљушт је слабија.

Мој оштри мач тамо, продрети треба.

 

 

Борба дуго траје, Змај већ се уморио.

Мислио је, да ја, лак ћу плен бити

Али се дебело преварио, јер сам га уморио.

Иза стене једне сам се сакрио.

 

Змај Златни, не може да ме спази,

Иза стена вирим, њега добро видим,

Гледам га, како беспомоћно ме тражи,

Чекам прилику да мач бацим.

 

Прилику моју сам дочекао.

Змај тражећи ме, у мом правцу погледао је.

Тада, иза скровишта иступио сам,

Мач према њему бацио сам!

 

 

Мач мој, као стрела лети,

Сигурно погађа!

Змаја Златног, мој оштри мач је погодио,

Кроз Крљушт је прошао, срце Змајево тамо је нашао!

 

 

Змај рикну, као звер рањена,

Увијати се стаде, испуштајући звукове грозне,

Баца се и окреће се…

Псује, куди и моје име проклиње!

 

 

Коначно се умири, дах испусти!

Лежи непомично, на стени леденој!

,,Да л је то нека варка његова?…. помислио сам

Али када пришао сам, да стварно је мртав, приметио сам.

 

 

Тако Змаја Златног сам убио,

Њој поклон обећан сам донео.

Змај више пакости своје радио није,

Кроз Црне Двери, више нико, никада, прошао није.

 

Из туђине, из даљине, из земље далеке,

Пешке сам се вратио,

Њој обећање испунио!

Змаја Златног убио сам, Крљушт Златну њој сам донео!

 

 

 

Мрачне силе увек покушавају да посвађају истомишљенике, прекидајући мирне дијалоге пријатеља, убацујући све врсте злих мисли. Тамни могу да победе само због људских слабости и често изазивају људе да сумњају једни у друге.

То је веома лукаво и најефикасније оружје против „светлећих“, како би их раздвојили и изгубили моћ на Земљи.

На жалост, противотров, у том смислу, је веома тешко користити, јер свест људи, чак и најпаметнијих и најмудријих, је често у сну, због инерције земаљских материја. Без поверења, без ватре стремљења, нема ни уједињења људи ка вишим циљевима.

 

Све се ватре угасе након кратког горења, групе се разбијају а људи имају тенденцију да стекну нешто само за себе и своје потребе и да не дају ништа заузврат.

Дакле, силе раздвајања су најмоћније од свих на свету.

То је сада главно оружје Тамних.

Како да се не разјединимо и да не паднемо у сумњу, како не клеветати пријатеље – то је комплексно питање.

То треба да решава свако према својој свести, моралности и духовном нивоу.

 Чак и напредни ратници, често сумњају у мишљења својих пријатеља и оних који их окружују. Разлог за то су лоша искуства и грешке од раније.

Решење је у души сваког човека.

То је закон, и то се не може заобићи.

Сви имају своја искуства али је најбоље, да се пронађе снага, да се прогута понос,

да се ојача вера у себе и одлучно иде напред.
,,свим Светлим Ратницима .. да имају на уму…. ,,

 

 

Наставили смо причу док смо се кретали кроз један од ходника и Нора ми је одговарала на питања. Признајем, збуњен сам, али крио сам то од ње, правећи се да све разумем. Зидови ходника су били исписани многим тајнама које ми, са Плаве Звезде једино можемо растумачити али, како Нора каже, када дође време за то. Стигли смо до врата од дрвета, која сам потешко отворио. На моје изненађење иза врата је била шума! Погледао сам у Нору збуњено јер шума је посве личила на шуму на Плавој Звезди.
-Изашли смо!-
-Где смо? – упитао сам је.
– Ова шума припада нама као и свет у коме смо сада. Град кроз који смо прошли ,је мали увод у наш свет. На крају сваког ходника је излаз у безброј светова а ми бирамо, где ћемо и када отићи.
Данас идемо по први задатак. –
– Задатак? –  упитао сам –
– Да, задатак! Рекла је и наставила…
– Чекали смо да дођете јер како је записано, ,,Плава Звезда доноси великиг ратника“
Вековима се знало да Вилењаци, са Плаве Звезде, долазе и доносе тајне, које нама и људима на ,,Мидгарду,, мењају живот.-
– Нора, ја не знам те тајне! Мој задатак је јасан…-
Прекинула ме је!
– Знаш! Знаш и открићеш овде, баш овде да знаш, и да си одабран. –
Корачали смо брзим корацима и више нисам имао питања јер одговор на свако моје питање ме је све више збуњивао. Одлучио сам да ћутим и чекам да се ствари саме одвијају.
– Стигли смо – изустила је тихо и брзо.
Стајао сам иза Норе и гледао сам у лепоту испред нас. Град од Светла, помислих!
– Пожури, већ каснимо, требали смо још ноћас да стигнемо до Лане. –
 -Ко је, Лана? –
Нора се окрете. – Лана је Плава Вила, која чува овај Свет и овај град, Првосвештеница! –
– Сачекај, Нора! – Ухватио сам је за руку!
– Реци ми, где ме водиш? Све ово се не поклапа са мојим задатком на овој планети! – Дохватио сам сат, да јој покажем један од задатака, али сигнал не постоји. Сат као да не ради. Погледао сам и ласер; ни он није давао никакве знаке.
– Нора, шта се дешава? Моја опрема нема функцију, све је неупотребљиво. –  И док то причам  Нори, гледам све остало, једно по једно и све више се нагомилавају питања и потпитања.
– Не труди се, овде је енергетско поље и овде опрема једноставно не функционише.-
Како Нора то изговара, тако се појављују и појачавају таласи и почињем да тумачим и све јасније чујем звук.
Нора је поново убрзала кораке и поновила, да пожуримо јер каснимо.
И, стигли смо!
Испред града од Светла нема никог, нема чувара, нема ограде,…чудно!
Нора је чула моје мисли…- Нема јер је безбедно око града, безбедан је читав овај свет.-
– Како си знала шта ме мучи, Нора? –
Одговор је уследио мислени и ја сам га одлично чуо.
– Схваташ? – питала је.
Како се ближимо граду, тако нам се способности буде!
Све ми је било јасно, овде су, Плави Вилењаци!
Почео сам да контролишем мисли јер нисам желео да покажем збуњеност.
У граду, на самом уласку, дочекала нас је, Плава Вила, Лана.
Њен осмех и поглед краљевски, говорили су ми:,, – Добро нам дошао, Вилењаче драги,,!-
И то је баш и изустила, Лана.
– Добро нам дошао, Вилењаче драги! –
Раширила је руке и чврсто ме загрлила!
– Пођимо дому мом, доручак се хлади. –
Лана нас је повела на топли јутарњи напитак и предиван доручак, баш као онај код куће.
После доручка смо обавили разговор и договор и одлучили смо, да нема чекања, већ да делујемо одмах.
Лана и Нора су кренуле са мном у свет људи јер моји задаци су заправо наши, заједнички задаци.
Напустили смо Свет Плаве Виле и кроз онај ходник и кроз онај пролаз, кроз који сам ,,пропао,, у град, изашли смо.
Више се мисли нису чуле и знао сам, да смо у свету људи, оних људи, због којих смо овде, да им помогнемо.
Лана је прекинула ћутање.
– Да ли знаш колико бића живи на овој планети? -Погледала ме је и није скидала поглед са мене, чекала је одговор.
– Вило, нама на броду, су била ускраћена сва информациона средства и нисам сигуран, да знам одговор.-
– Да, ометања ларве.- изустила је Лана и наставила.
– Овде ћеш срести двадесет две врсте бића из разних светова. То нису они светови које познајеш, који се,разликују по боји. То су светови ,, добра,, и светови ,,зла,,.
Мораш се добро чувати јер лоши се користе лукавством, што ти још ниси срео јер на ,,Плавој Звезди,, никада нисте чули за зло.
Овај свет је карантин, и задњих 2000. година је под контролом ,,зла,,.
По мерењу времена овде на  ,,Мидгарду,,  наредна 2020-та година је последња за зло, на овој планети. Напустиће је или ће бити уништени. –
Стао сам!
Поновите, Плава Вило, која је ово година? Рекли сте, да је ,наредна година 2020? –
-Да, Ледане, сада је 2019-та година! –
И даље сам збуњено зурио у Лану, па у Нору, није ми јасно…
– Знате ли… – изустио сам али Лана ме прекину.
– Без персирања! Слажеш ли се  Нора?-
– Наравно, без персирања – потврдила је.
– Добро, наставио сам, Лана, Нора, на броду смо добијали податке, да смо у 525 години, по рачунању времена на ,,Мидгард,, планети?! Шта се дешава?-
Погледале су се  и…
-Улазимо у свет људи, у свет матрикса, Ледане и биће најбоље за нас да се сакријемо. Понашај се као они, гледај као људи, диши, ходај, као они. Наставићемо корацима лаганим да се крећемо до моје куће. Тамо ћеш Ледане,  добити одговоре на сва питања. – Док је то, Нора изговарала, Лана је посматрала моје лице и смешила се, као да жели да ми каже и покаже да нема места за панику и страх.
Прихватио сам савет Вила, обрисао збуњеност са лица, страх из погледа и кренуо у свет људи.
Први сусрет је био на пијаци.
Лана и Нора су желеле да спреме ручак, како су рекле, краљевски и растрчале су се по пијаци, да прибаве намирнице. Посматрао сам их; понашале су се као људска бића, као да нису никада ни среле Виле а још мање, да су то оне саме.
Завршиле су набавку и крећемо пут  Норине куће.
– Пешачење је добра ствар, добра навика за здрав живот- рекла је  Нора.
И док се расправљамо о здравим навикама, крећемо се као људи и причамо као они, желећи да сакријемо ко смо и успевамо. Добро, Лана и Нора то свакодневно чине а мени је први пут и морам признати, није лако.
-Да ли си анализирао људе на пијаци?-
– Нисам Лана,  нисам се усудио да прекинем низове питања која ми само навиру. – И уместо да се смирим,  ја  још додајем питања.
-Немој, Ледане! Прекини са питањима о времену, објаснићемо ти, сада се усредсреди на људе, за минут, два, проћи ћемо поред оне групе људи испред нас. Покушај да откријеш јесу ли сви људи од  њих или има неких других бића.

Наставиће се…

 

КултУра се мора живети!

Мислим на КултУру Белих Срба.

Упамтите: КултУра је само КултУра Белих Срба!

Све друге предаторске и гмазовске назови културе јесу ругање култури.

КултУра је племенит Дух и узвишена Свест.

КултУра је Божански Дух Стварања.

Ово што данас видимо у свету, то није наша КултУра.

То је подражавање културе оних који су одавно мртви.

Само Бели Срби имају КултУру!

Не само што КултУра обогаћује и оплемењује човека, већ га и вазноси у звездане и божанске висине приближавајући га Белим Боговима, приближавајући га Творцу, Васељени и Извору Живота.

КултУра је Култ Белих Ура.

Култ Белих Богова.

Ништа нам не значе ни највиша знања, ако не умемо да их примењујемо у свагдањем животу.

Није довољно само знање о Вишњим световима, о Творцу, Васељени и Извору Живота, већ то знање мора  бити и примењиво, мора бити делотворно, мора се из дана у дан, из час у час живети, свесно и са смислом.

Живети, значи: дисати, удисати и издисати!

Златно доба Сварога то захтева од нас.

Минулих столећа и тисућлећа, многи људи биваху пуни разноразног књишког, теоретског, философског, научног, академског и апстарктног знања, али, од тога, ни они ни њихови ближњи не имађаху никакве вајде.

Сва та знања у Ноћи Сварога бејаху мртва, неупотребљива, непримењива, неделотворна.

Вековима су људи стицали знања зарад самих знања, зарад таштине и сујете.

Знања се морају живети, као што се и поезија, те и свеколика уметност, мора живети.

Ако се не живи, онда је то дим и опсена, магла и омаја!

Не сме више ништа нити да се учи нити да се чини по староме.

Све мора бити посве ново.

Све древно, све старо и оно најстарије мора бити сасма ново, мора бити из садање будућности.

Постоји прошла садашњост и постоји будућа садашњост.

Знање мора бити делање и живљење!

Оно о чему ја размишљам а шта

ЈА

Заиста могу да учиним,

Господине Моргане,

није само пуко бежично

преношење порука на велике  раздаљине,

већ је то преобликовање читавог света у

такорећи осећајно биће,

које осећа целим својим телом

и кроз које

мисао може да севне  као кроз главу –

 

 

Сви који су прочитали, од стране Николаја Левашова, разјашњену “бајку“ о Јасном Соколу, упознали су много истина које се од нас безочно крију. Ја у њих, те истине, наравно, никада нисам посумњао. О њима ћу писати другом приликом. Овде потсећам да је младић, Јасни Соко, имао способност телепортације и способност претварања у сокола. Имао је и друге способности. Овај текст – Телепортација – је предаја знања тројици великих руских научника од стране Јединог Бога. Цело учење је дато у књизи Завет предстојећег -Библија будућности, коју је потписао Игор Арепјев. Ова књига је права Библија новог доба…

 

Телепортација

Отац је рекао:

“Ми гледамо са висине. Између хоризонта и Сунца постоји безбојна копрена Светог Духа. Иза те копрене ми видимо друге, а они нас не виде. Телепортација се одиграва преко Сунца. И за рачун сунчеве енергије. И за рачун разлике у времену. Можете се обрести веома далеко од почетне тачке премештаја, нарочито се може преко импулса мисли може интезивирати премештање. Прошлост, будућност, левитација, премештање у простору Космоса – све то снагом Космоса, снагом Сунца.

Идемо у дубине Сунца. Видимо језгро. Поред језгра – електростанице, оне дају напајање – енергију. Помоћу њих остварује се импулс премештања информације у свест.

Будућност и прошлост су мизерни. Садашњост отвара пут према врху. Али треба прихватити у себи прошлост и будућност да би се контролисала садашњост.“

Игор Арепјев: Библија будућности