Када Бога носиш у срцу, тада је Бог, за тебе, свуда присутан.

Свуда Га и у свему видиш, свуда Га и у свему чујеш, свуда Га и у свему милујеш.

Бог је Сунце које те греје, звезде што ти се потајно осмехују, ваздух који удишеш, вода коју пијеш, песма коју певаш, драгана коју љубиш…

Бог је истовремено и Отац и Мајка, и Мушко и Женско.

Некада Бога видиш као Оца, а негда као Мајку.

Јер, Отац без Мајке ништа не ствара и не рађа.

Бог те љуби и онда када ти се чини да тебе нико не љуби, и онда када ни ти самога себе не љубиш…

Не моли Бога ни за шта, већ благодари Богу за све што већ имаш и за све што немаш.

Јер, и оно што немаш – ти одувек имаш, само што још не знаш да имаш!

Између имања и немања танка је линија; танка је, прозирна и порозна.

Често је имање – немање, као што је и немање – имање!

Највише имаш онда када ништа немаш! – тако су говорили наши звездани преци.

Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.

Акo Бoг да би’ће кoга да пренoси
oнo штo се, евo, дo сад сачувалo,
знаjућ’ да ће бити старац сjедoкoси,
jеднoм, штo сад слуша, oвo диjете малo.

Дoк нам jе jезика и старих пjесама,
кojе нам гoвoре o давним прецима,
би’ће части, храбрoсти и среће у нама…
Чуват’ име и jезик, завjет нам jе свима!

Ако желите

да ЗНАТЕ,

онда заборавите све оно

што сте учили.

Ако желите да примите

ЗНАЊА БОГОВА,

онда заборавите

знања људи.

ЗНАЊЕ

које вас не води

ка СВЕТЛОСТИ,

и није никакво знање!

Разлучити

ЖИТО од кукоља,

управо се

на ТО односи.

У својој младости нисам се слагао са људима,
по природи сам љубитељ брда и планина.
Грешком сам упао у клопку светског блата,
и тако тридесет година…
Птица у кавезу за старом шумом чезне,
риба у рибњаку за родним врелом жуди.
Раскрчио сам велико јужно земљиште трском зарасло,
и вођен својом припростом нарави,
пољима и вртовима сам се вратио.
На имању од преко десет рала,
брвнару сам саградио са пар соба.
Брестови и врбе засењују задњу надстрешницу,
а две брескве и шљиве поређане су испред трема.
Магловити и мутни далеки засеоци,
изнад којих лебди дим за пијачних дана,
пси који лају у забитим сокацима,
а петао на врху зрелог дуда кукуриче.
Пред мојим вратима у дворишту,
нема ни метежа ни прашине.
У голим,скромним собама одморан си и безбедан.
Предуго сам био заробљен у кавезу,
сад сам се вратио природи.

Тао Ћан, познат и као Тао Јуенминг
(365-427н.е.)

Кажем:

ова зима ми личи

на уводну песму

у ледено доба.

Леде се мисли,

леде се осећања,

леде се снови,

леди се душа,

а, на концу,

леди се и сам живот.

Што год да погледаш:

све скрућено,

све смрзнуто,

све залеђено,

све беживотно.

Никако да сване

Јутро Сварога,

никако да нас огреје

Духовно Сунце!