Перунов Ратник: РАТНИКОВА СМРТ
Крв из тела полако истиче,
Дашак ветра милуjе ми лице,
Рана у грудима пече
Полако склапам очи.
Цели дан водили смо битку
Воjске црне предали смрти.
Са небеса чуjем крик гаврана
Из далека урлик вука.
Осетих да jе неко поред мене,
Полако отворих уморне очи
Угледах своjу драгу,
Осмех ми озари лице.
Суза jоj из плавог ока крену,
Рекох: „Немоj плакати
Данас сам пао за слободу,
Нека те Весна благослови“.
И вину се моjа душа пут небеса
У Ириj Сварогов златни
Где Ратници од ваjкада пребиваjу
Ту нема Чортовог задаха смрти.
И рече Сварог Многомудри:
„Ходи сине к’ мени
Седи до престола мога
Ти си Род бранио
Ниси побегао ко многи“.
Краj престола Свароговог
Видех своjе претке из минулих времена,
Дочекаше ме весело
И посадише до себе.
Данас су многи пали,
Да победу извоjуjемо
Ал’ морамо бити опрезни
Хорде мрака jош вребаjу.
Другови, jош ниjе готово,
Наставите наше дело.
Све их уништите
И занавек баците у понор адски.
