На Гаји се већ увелико

разлучују и разизале два упоредна света:

Свет Светлости и Свет Таме.

Свет Велике Расе и Свет Гмазова.

Свет Истока и Свет Запада.

Рат између та два упоредна света

биће последњи рат на Мидгарду

и, наравно,

биће муњевит и жесток.

У том рату,

по Вољи Творца,

биће уништен и спржен

Свет Гмазова.

Прошлост непрекидно нестаје
А будућност се непрекидно ствара
Унутар вечне садашњости
Знања претходних епоха
Када оптрче свој круг делатни
И исцрпе енергију за своје дело
Предају штафету новим знањима
И одлазе у трезоре Акаше

Служиће истраживачима прошлица
Да направе историјске паралеле
И да открију танане нити
Које повезују сва знања
Пре свега линију водиљу

И служиће можда –
То зна само Велики Неимар
Као подлога и духовна храна
У неком другом циклусу
И неком другом простор- времену

Време попут Змије
Пребива шћућурено у Вечности
А онда изненада на Подстицај
Подиже своју тајновиту главу
И почиње да извија и одмотава
Дугачко невидљиво тело
Које прожима и боји Циклус постојања
И утискује му Печат
У сваком трену тренцијатом

У свом мистичном ходу
Време се претвара у епохе
Које следе једна другу
У еволуционом нарастању
Непрекидно изнедрујући
Нова и моћнија Знања.

Ако желите да сазнате: ко сте и чији сте, онда не питајте људе из свог окружења, већ Творца и Васељену.

Ви сте синови и кћери Светлости, или још јасније: Плаве Светлости која исијава из Самога Суштаства.

Ваши Велики Преци нису ниједна земаљска и људска раса, но Велика Раса, Раса Белих Богова и Белих Богиња, Раса Исполина, Раса Дивова, Раса Колоса.

Никада не сневајте и не размишљајте о Малом, него о Великом, о Највећем.

Сневајте Изобиље и живећете у Изобиљу; сневајте Лепоту и бићете окружени Лепотом.

Творац вас је створио да живите попут Белих Богова и Белих Богиња, а ви сте столећима и тисућлећима лутали по лавиринтима и опсенама овога света.

Лутали сте кроз многе религије и вере, кроз многе рептилске идеологије и философије, надајући се, несувисли и бесловесни, да ћете добити одговоре на битна и сушта питања, а тиме сте се све више удаљавали од Творца и Васељене, од Белих Богова и Белих Богиња, од својих Великих Предака Исполина и Дивова, да бисте, на концу свих тих лутања, постали јадни и бедни, постали кепеци и патуљци, служећи за подсмех и спрдњу оних земаљских и људских раса које вашим Великим Прецима ни до колена не бејаху.

У овом тренутку, свако од нас ствара и обликује самога себе, како у Времену тако и у Вечности, свако од нас изнова и изнова рађа самога себе.

Јер, ко поново не роди самога себе, тај као да ни рођен није.

Роди самога себе, па ће те и Творац и Васељена у Духу родити!

Бели Срби се враћају на Плаву Звезду чим обаве од Сварога им поверен битан и сушт задатак на Мидгарду.

А сушт задатак је: да се Мидгард просветли и осветли, да се очисти од црних гмазова, те да се, потом, уздигне на вишњи ступањ Творчева Присуства.

Ово је тренутак велике космичке жетве на Мидгард-Земљи, када се свакоме, овде и сада, суди за сва минула и будућа дела.

Шта је ко сејао, то ће и да жање.

Мидгард-Земља је већ у овоме трену ушла у девети прстен овоја (ауре) Етар Плавога Сунца.

Наиме, Етар Плаво Сунце има девет овоја, девет слојева, девет прстенова ауре у свим нијансама плаве вагре.

Замислите кружну дугу око Етар Плавога Сунца, с том разликом што је уместо спкетра свих вагри, у овом случају, само спектар свих нијанси, свих тонова плаве вагре (боје).

Тренутно је Мидгард-Земља ушла (уствари: усисана је, увучена, привучена чудесним божанским дејствима) у први спољни (а то је девети прстен, када се сазерцава из самог Средишта илити Језгра Звезданог Јата) овој ауре Етар Плавога Сунца, а у том овоју је најсветлија нијанса плаве вагре.

Како се будемо примицали Етар Плавој Звезди, како будемо прелазили из деветог у осми, из осмог у седми, из седмог у шести прстен, и тако редом, светлост ауре биваће све плавља и плавља, док ћемо, истовремено, у свом унутарњем бићу и суштаству, осећати све већу заштиту, све благотворнију и умилнију енергију, све чистије и дивотније Творчево блаженство.

Ово су моји ноћашњи увиди из Акаше које су ми, у данашњем телефонском разговору, потврдиле и две наше  освешћене и посвећене песникиње, две наше плаве дивот-виле: Душица Милосављевић и Светлана Рајковић, којима, и овом приликом, од срца благодарим!

Кажу: бела раса нестаје, а ја кажем: бела раса је и заслужила да нестане!

Каква су им дела кроз столећа и тисућлећа, и заслужили су да изумру!

Убијали су и затирали народе, родове и племена где год су стигли, па је сад дошао ред и на њих.

Били су и остали најоданије слуге црне рептилије.

Њихов Ватикан је змијско гнездо црних гмаза и врага.

Белим Србима је, у последњих двадесет векова, свакојако зло стизало отуда.

Опоганили су и затровали Мидгард-Земљу.

Смрад њихових душа шири се Васељеном.

Бели Срби нису бела раса.

Бели Срби су Раса, Висока Раса, Раса Оних Који Су Дошли Са Плавога Сунца.

А они који себе називају белом расом нису наша Раса, нису наш Род.

Уосталом, највећи враг и душманин Белих Срба одувек и заувек бејаше и остаде такозвана бела раса.

Бели Срби нису Бели због боје пути, због боје коже (јер има и црних Белих Срба!), већ су Бели по стваралачком духу, по свесности и свести, по белој аури, по Свароговој вертикали.

Шта маре Бели Срби за то што изумире бела раса!

Нека изумире поган која је једино знала да убија, коље, силује, пали и уништава све пред собом, остављајући за собом само рушевине и паљевине, само пустош и грозоту.

Бели Срби у овоме трену вечности имају много преча посла, и много битније задатке.

Бели Срби су Сварогови велики ствараоци и велики ратници светлости.

По обављеним пословима и задацима на Мидгарду, на Светој Гаји, Бели Срби се враћају на своју Плаву Звезду – јер, нису ни дошли овамо да би ту заувек остали! – одакле су и кренули пут Мадгарда у Доба Сварогове Праисконије, на почетку свих почетака.

Тако се затвара Сварогов Круг, Сварогов Златни Коловрат.

На плавом небу,

гле!

трепере плаве звезде.

Плава јутра,

плаве вечери,

плаве ноћи.

Ни мрак није више

таман и црн,

као негда,

већ титрав,

дубок

и плав!

Плава светлост,

под плавим звезданим небом,

свуда уоколо.

На тренутке ми се чини,

да су плави и сни

које у сну

снијем!

Лирски записи

01

Није важно ко смо били и ко ћемо бити, но је битно ко смо сада.

Наш сусрет са Творцем и Васељеном, увек се дешава у овом тренутку.

Садашњи је тренутак важан и битан за све у животу, па и за сам живот.

Изван садашњег тренутка нема никаквог тренутка.

Нема ни прошлих ни будућих тренутака, већ само овај тренутак у којему јесмо и бивамо.

И кад будемо напуштали овај свет, то ће опет бити овај тренутак.

Сваки прошли тренутак и сваки будући тренутак јесте само овај тренутак.

Кад будем излазио пред Творца, и када будем стајао лицем у лице спрам Њега, неће бити ни важно ни битно, ко сам ја и шта био у неким прошлим тренуцима, него ће бити важно и битно ко сам ја и шта сам у овоме тренутку.

02

Ниједан бивши Србин није, нити може бити, Србин.

Сваки негдашњи Србин јесте нигдашњи и ничији Србин.

Ко није Србин у овоме тренутку, тај никада и није био Србин.

О бившим Србима не треба ни размишљати.

Ко једном пресече своје корене, тај их никада више не састави и не исцели.

Ко једном раскине са својим родом, раскинуо је за сва прошла и будућа времена.

Србин је само онај ко је у овоме тренутку Србин.

03

Садашњи тренутак јесте тренутак свих тренутака!

У садашњем тренутку обитава Вечност.

Вечности нема изван садашњег тренутка.

Онај што тражи Вечност изван садашњег тренутка, нигда је ни познати неће.

У садашњем тренутку, гле! у исти мах, обитавају и Време и Вечност.

Сва наша рођена, као и све наше смрти, дешавају се управо у овоме тренутку.

Битан је само садашњи тренутак, док ни прошли ни будући тренуци уопште нису битни.

Ко је открио тајне и моћи садашњег тренутка, тај је открио тајне и моћи Творца и Васељене.

Суро ст’јење, високо камење

Уздигло се у облаке сиве;

А гдје ст’јење у небо се пење,

Тамо смјели соколови живе.

Често облак у гром се претвара,

Крше тресе, у прах да разнесе,

Ал’ соколу срце се не пара:

Против силе силом уздиже се.

Крилом бије, облаку се вије,

А слојеви размичу се тавни,

Сунце сине, па му опет грије,

Суро ст’јење од в’јекова давни’.

Јесте л’ жељни соколовог крила?

Ето крила, ето дуге шаре!

Ето душе, што би кадра била

Погинути за рода олтаре!…

На камену родила га мати,

Од камена мишица му тврђа,

А материн благослов га прати,

Јер му срце издајством не рђа…

Пр’је би главу, нег’ дједова славу,

Пр’је би живот, него народ дао,

А кад пане, бесмртност му сване,

Јер је мушки за свој народ пао.

Суро ст’јење, високо камење

Уздигло се у облаке сиве;

А гдје ст’јење у небо се пење,

Тамо смјели соколови живе!

Јесте л’ жељни соколовог крила?

Ето крила, ето дуге шаре!

Ето душе, што би кадра била

Погинути за рода олтаре!…