Ја сам само дечак који сања мале снове,

снове о срећи, љубави, о плавом небу

бескрајних висина.

Сањам море у загрљају велике горе.

Потоке кањоне и свице као лампионе.

Моје оружје су срце и душа за све људе,

И љубав која се дели.

Ја сам дете које и даље машта,

живим кроз бајке,

за срећан крај, за велики загрљај.

И даље ћу волети, и даље ћу

срећу делити, и даље кроз бајке живети

и дете до краја остати.

Не дозволимо, да нас било где у свету, међу иним племенима и родовима, представљају хибридни и натурализовани Срби, Срби ниже расе и ниже касте, Срби парије и палије, Срби чија је сва философија и поетика у дебелом цреву.

Оградимо се од таквих изрода на свим пољима, у свим областима духа и стварања.

Они нису ни обични Срби, па како онда смеју да ишта прослове у име Белих Срба!

Ти су србски изроди – кроз столећа, кроз тисућлећа, кроз еоне – највише патње и главобоље задавали Беломе Србству.

Све што није Вертикала, то се и не сме назвати Србином!

Све што није повезано са вишњим световима, са Творцем и Васељеном, то може бити ово или оно, то може бити било шта друго, али, Србин је увек и вазда – Бели Србин!

Србин који није Бели Србин и није Србин!

Не смемо сврставати међу Србство (а Србство је увек и заувек Бело Србство!) оно што није Вертикала, оно што није повезано с вишњим световима, са Творецм и Васељеном, оно што мисли и осећа дебелим цревом, оно што свет сазерцава из жабље перспективе, оно што бауља и гамиже по каљузи.

Бели Србин је господин, уметник, мудрац и ратник; Бела Србкиња је госпа, госпођа, лепотица, уметница, мудрица и ратница.

Пут Белога Србства јесте Пут Белих Богова!

Иди храбро, Санија,
и никада се немој плашити!
Праисконци су разапети
између умља и безумља.
Ући ћеш у Праисконију
кроз жутило Трећег жив-вира.
Носиш радост, носиш дарежљивост.
Немој никада подлећи
опсени љубоморе и похлепе,
и немој крити осећања.
Твоја вилинска природа
мора много да научи
у том свету опсене,
јер је он Пут – врата за Тијанију.
И богови разноликих Трепет светова
морају да се отелотворе у том свету,
пре него што се упуте у Тијанију.
И још ти дајем Румен Облак,
облак друкчији од других облака.
Он је твој водич и увек ће, као путоказ,
бити окренут ка твоме циљу.
Кад твој ум буде миром о-владан,
облак ће бити  в а т р а  праискона.

Сви смо ми ј е д н о, Сан-и-ја, мила.

Пратимо стазе рата
Где снови сиjаjу као звезде,
Ударамо мачем на штитове 
Богови нас позиваjу на борбу.

Уснуле су траве загрлиле тело

Одећа од лишћа поред мене лежи.

Сви цветови ливадски уплели су

косу оносвета златну!

На глави, Мир, круну од тишине носи.

 

Пре но што будан буде  цвет бели,

Полетећу високо, пут Творчевог светла,

Срце датој милости  да захвали.

 

Посућу прах сребрни и златни

да путању за мном прави.

Осмице без граница,  путоваће са мном

Животима мојим  безкрајним.

Чаробним ћу речима дотицати  душе

Давно тамне

Сећања на светло да им вратим

Жар ћу љубави оставити,

сред беспућа њихових,

с првим сунцем да запламти,

 

Отвориће се срца двери,

Љубави  Вечној да граде пут!

Дух Рода полетеће лепотом непролазном

У славу Творцу самом!

Да атлантистички и рептилски Запад нестаје,

то је сад јасно чак и онима

који су читаво столеће преспавали.

Напросто,

тај атлантистички и рептилски Запад

 мора да нестане,

што је давно предвиђено и јасновиђено,

да би могло да наступи

Златно Сварогово доба.

Бели Ури су све земље крајњег Запада

звали Вечерњим земљама,

Земљама Сварогове ноћи,

јер су се,

управо у Свароговој ноћи,

на тим земљама,

изненада и ниоткуда,

појавили синови таме

са људима-гмазовима

и људима-зверима.

Најжешћи противници,

а, истовремено, и највеће жртве,

тог атлантистичког и рептилског Запада

бејаху – а ко би други! –

Бели Срби, који, ево,

већ дуже од седамдесет и шест векова,

без престанка и предаха,

воде свети рат

против синова таме,

као и њихових црних савезника –

људи-гмазова и људи-звери.

После коначне смрти

атлантистичког и рептилског Запада,

родиће се Ново Златно Сварогово доба,

када ће се Мидгард-Земља,

привучена чудесним и дивотним дејствима Плавога Сунца,

узнети на вишње божанске ступњеве,

и, преобратити

у Плаву Сварогову Звезду.

Не умем више да се дружим с људима.

Не умем више да слушам давно испричане приземне, бесмислене, несувисле, и, по тисућу пута прежвакане приче.

Немам више времена за дружења с људима.

Немам више времена за празнословља.

Немам више право на обичне речи.

Обичне су ме речи одувек свлачиле на земљу, у блато, у каљугу, у таму овога света.

Обичне речи прљају и замагљују душу.

Уствари, немам више времена ни за какве овоземаљске ствари.

Све што је од овога света, то је трулежно и ништавно.

Још сам у младости освестио, да немам ничег заједничког с људима.

Био сам нервчик, неуротичан и прек.

Умео бих и да се и побијем с оним ко би ми био досадан, ко би пожелео пошто-пото да ми наметне своје несувисле и бесловесне теме.

Тада бих га, оштро, као сабљом, пресецао у по речи.

Ту сам, с њима и међу њима, али нисам њихов, нисам један од њих.

Људи ми ометају мисли, снове и визије.

Ко је посвећен стваралаштву, духовном и оностраном, ко је посвећен Творцу и Васељени, тај није ни за каква дружења, а још мање за празнословља.

Људи немају ни мисли, ни снова, ни визија.

Сва њихова поетика јесте: у се, на се, и пода се.

Одувек сам био степски вук, вук самотњак.

Одувек сам се клонио чопора и крда.

Ко год, још у младости, крене унутрањим путем вилењака, тај до краја свог овоземаљског живота остаје степски вук.

У овоме трену вечности

све се изнова рађа!

Сва бића сушта,

сва твар и сва творевина.

Рађа се у Духу Стварања

све на Мидгард-Земљи,

па и сама Мидгард-Земља.

Иза невидљивог обзорја догађања,

гле!

рађа се

Плаво Духовно Сунце.

Свићу нове зоре

у дубинама звезданих јата,

и дивотне енергије

са Извора Вечног Живота

струје према нама.