Лирика вечног тренутка
Све што сазерцавамо у спољноме свету, то после неког времена улази у нас, бива део нас, бива и живи у нама.
Било шта и било кога кад сретнемо, кад разгледамо, кад сазерцавамо, у стању тиховања и смирења, ми то преузимамо у себе, у своје унутарње биће, у своје суштаство, у властито срце.
Сваки сусрет са лепотом чини нас лепшим, бољим, дивотнијим; сваки сусрет са лепотом открива, препознаје и буди тајинствену лепоту и у нама које до тада, можда, и не бејасмо били свесни.
Када се дружимо са мудрим и храбрим човеком, и сами бивамо мудрији и храбрији; када смо у друштву лепе жене, и сами бивамо лепши, будући да смо – и не знајући то – обогаћени и оплемењени божанским дејствима, божанским енергијама присутне лепоте.
У здравом окружењу, и сами бивамо зрдавији, јер се енергија здравља излива на нас.
Зато би, у једном будућем времену, болнице требало да прерасту у здравилишта.
А то значи, да би у будућем здравилишту (не користити израз болница, јер сама та реч води у још дубљу болест!) сваки болестан човек требало да лежи на постељи између два здрава човека.
Када болестан човек борави између два здрава човека и сам ће убрзо кренути ка оздрављењу и исцељењу.
У савременим болницама људи се не лече, већ још више разбољевају, зато што су окружени болесном (негативном) енергијом свих других болесних људи сабраних на малом простору који се зове болница.
Свако се осећање, свако стање ума, душе и духа преноси са човека на човека, са бића на биће.
Колико је здравих људи, здравих бића са нама и око нас, толико ћемо и сами бити здрави.
Колико је лепоте око нас, толико ће је бити и у нама.
Сећам се из детињства једног горштака који би, кад год се разболи, одлазио у шталу, да спава с кравама, овцама и козама и, после кратког времена, враћао би се у кућу међу своје ближње посве излечен и исцељен.
Говорио би: излечиле су ме здраве краве, здраве овце и још здравије козе.
Он није одлазио у болницу, већ у шталу, јер је штала за њега била здравилиште.
Више исцељујуће (позитивне) енергије има у штали, међу марвом, него у болници међу стотинама болесних људи.
И ово су тајна знања наших древних предака.
У овоземаљске религиозне грђевине или здања, ма којој религији припадала, ретко сам улазио. Све те моје посете могу да набројим на прсте мојих руку.
Најчешће сам улазио на позив познаника, а да им се не би замерио. Кад год сам тамо одлазио, осећао сам неку нелагодност, неугодност, неизвесност, туђину, некакву хладноћу и притајени страх, једва бих чекао да што пре изађем одатле.
Ни у мом родитељском дому никада се није разговарало о некој потреби да се тамо иде и да се чини неки обред или клечање пред неким.
Најчешће се разговарало о природи, шумама, рекама, изворима, језерима, ливадама, сабирању летине, предачким причама и сећањима.
Веселили смо се сваком годишњем добу и о сваком понаособ се разговарало и препричавало какво је било и какво би могло бити следеће. Природа и њене лепоте, била нам је једини и најмилији храм.
У првом цветном месецу, мајка би нас умивала водом, у којој је било много разног пролетњег цвећа, убраног претходног дана, које би у тој води преноћило. Док нас је умивала, говорила нам је, бићете ми лепи као ово пољско цвеће.
За мене је најлепши храм Божији дар у виду храста, бора, јеле, дрена, леске, јасике, жуборећег извора. Поред њих и испод њих, осећам божанска дела, спокој, небески мир, самопоуздање, сигурност, радост. Ничији религиозни храмови и здања не могу ми то заменити.