Не дозволите

да било ко

одлучује у ваше име.

Свој живот

и своју судбину

преузмите у своје руке.

Будите дични

 и достојанствени.

Забраните бесловесним политичарима

 да вас представљају игде у свету,

да наступају и преговарају,

са било ким,

 у ваше име.

Само ви имате право

да преговарате у своје име,

јер је ваш живот –

само ваш!

Драган Симовић: ЗАВЕТ РАТНИКА ДУХОВНОГ СУНЦА

Наратор: Стари Словен

Највиши ступањ стваралаштва јесте не-стваралаштво: када престаје свако стваралаштво, а остају чисти снови, чисте визије, чиста јасновиђења самог стваралаштва.

То је стваралаштво из снова.

Стваралаштво без икаквог напора и труда; стваралаштво из сневајућег бића и суштаства.

Свако истинско стваралаштво води ка највишем просветљењу и освешћењу: када стваралац дође до спознаје и познања, да је сваралаштво све у свим световима, да је стваралаштво већ остварено на самом почетку свих почетака, те да нема никаквог новог стваралаштва; јер је све ново истовремено и старо, старије од свега старог и новије од свега новог, у исти мах.

Стваралаштво је незамисливо без сневања!

Ум, разум, свест и свесност и јесу и нису стваралаштво по себи, будући да је суштина самог стваралаштва надилажење и превазилажење ума, разума, свести и свесности.

Стваралаштво је Бог!

Сваки стваралац ствара из Бога у себи; ствара кроз Бога у себи; ствара Богом у себи.

Стваралаштво је сан и сневање.

Стваралаштво није стварност, пошто надилази и превазилази сваку стварност: то је стварност која се не може видети, опитати, спознати и познати.

Стварност с ону страну света и светова; стварност с ону страну свих познатих и спознатљивих ствари и појава; стварност која је само Божанство, сам Дух, сама Свест и сама Свесност.

То је Етар Духа који обједињује све духовне светове у свим духовним пространствима.

Из очију твојих,

 љубави моја,

исијава чудесна,

 дивотна и умилна светлост

што буди,

исцељује,

 васкрсава и изнова рађа

све душе у свим божанским световима;

светлост што озарује светове,

 сунца,

сазвежђа и звездана јата

у бескрајним и вечним пространствима

свих видљивих и невидљивих васељена;

светлост с ону страну сваке видљиве,

појавне и појмљиве светлости;

 светлост скривена

 у несагледним дубинама твојега срца

што је сво од љубави,

светлости,

доброте и божанске самилости.

Свет се убрзано мења.

Наступа Ново доба.

Васељена, све одреда, буди и освешћује.

Буде се племена, буде се народи, буде се планете, буде се звездана јата.

Ништа више није као некад!

Све, баш све, у овостраним и оностраним световима најављује долазак Белих Срба и Белих Руса.

Наша Мисија почиње!

Наша Мисија која ће трајати еонима – одавде до Вечности.

Све што наши душмани буду покушали – о главу ће им се обити!

Њих више и нема.

Мртви су одавно.

Мртваци се више ни за шта не питају!

Велика Душа Белих Срба и Белих Руса озарује Мајку Земљу, озарује Васељену, озарује и најудаљенија звездана јата.

Свет се убрзано мења.

Наступа Ново доба!

Путовао сам

 кроз сазвежђа и звездана јата,

кроз овостране

и оностране светове;

путовао сам

одавде до Вечности

и натраг,

да бих се срео с Тобом,

Љубави моја –

Љубави моја

из мојих давно сневаних

снова о Теби!

(У Светим гајевима вила и вилењака, негде у Србском Банату, у јесен жуту и румену, 7524. лета)

Живот је леп,

тајинствен и дивотан онолико

колико је повезан

са Оностраним.

Да би се живео Живот

са Сврхом и Смислом,

Човек мора да буде

повезан са Тајном Живота

 у самом Језгру

Оностраног Космоса.

Ништа у Овостраном

не може Животу дати

 такав Смисао,

какав му пружа

Све Оно

што извире

и струји

 из Оностраног.

Нема расног, самосвесног и самобитног Србина, који Русију не доживљава као своју Родину.

Заиста, нема!

Све што се Русији и Рускоме Роду дешава, то се кроз Језгро Србске Душе прелама.

Још сам од трећега разреда основне школе, када смо почели да учимо о Древним Словенима, Русију осећао и доживљавао као своју Родину, као свој ПраЗавичај.

Русија је, за мене, од тада па све до дана-дањег, била и остала моја Родина, моја Родна Груда, моја Света Земља – широка и бескрајна као море сиње, дубока и несагледна као звездано небо.

Питати расног, самосвесног и самобитног Србина, да ли љуби Русију, то је као питати га: да ли љуби Србију, да ли љуби оца и мајку, брата и сестру, претке и потомке, као и све ине светиње србске!

Нема расног, самосвесног и самобитног Србина, који Русију не доживљава као своју Родину.

Заиста, нема!

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

Из најдубље тишине

 звезданих јата

 рађа се Песма Створитеља,

с ону страну

 уснулих светова,

и вечних тајни

Васељене.

Боља је смрт са Смислом,

него ли живот без Смисла.

То је моје осећање,

виђење,

појимање

и схватање.

Нико од вас

не мора са мном да се сложи –

ја то и не очекујем! –

али понављам:

више волим смрт са Смислом,

него ли живот

без Смисла и Сврхе.

А Смисао је за мене Све:

и Бог,

и Светлост,

и Љубав,

и Доброта,

 и Правда,

и Истина,

и Лепота,

и Дивота.

Целог сам живота својега

сневао Смисао,

призивао Смисао

и трагао за Смислом.

Ако га нигде у свету

налазио нисам –

у својим сам га Песмама,

у својој сам га Поезији,

 вазда и увек налазио.

И зато кажем:

моја Поезија –

то је мој живот

са Смислом!

Они који то не разумеју

и не схватају –

никада и неће

мене упознати!