Владан Пантелић: КО СЕ БОЈИ ВУКА ЈОШ
Недавно се београдским зоолошким вртом, са групом пријатељица, прошетала Витезица Праисконог Реда Маирија Будна. Познајем Маирију из многих живота и знам је из хиљаду битака. У одлучујућој бици код Агатона против Самураја Другога Реда Маирија је чувала леђа Мансанману Оствареном, предводнику Витеза Праисконог Реда. Борећи се са танком, дугачком и несаломивом катаном показала је невиђену храброст којој се задивио и Мансанман. После битке Мансанман је благо наредио својим преживелим ратницима, а сваки од њих је способан да у борби посече сто обичних витеза, да витешки поздраве Маирију и другог јунака Агатона -Драгона Пламеног Језика који је, тешко рањен, лежао без свести.
Дошавши до простора предвиђеног за вукове Маирија је застала и потом пришла кавезу. Плачним гласом почела се извињавати вуку што је изгубио слободу од стране људи и што силно пати затворен у мали простор. Вук и Маирија, са различитих страна, пришли су гвозденој огради. Маирија је испружила руке у кавез, и почела миловати вука, коме ни чувари нити храниоци нису смели прићи, и све време му причала да се противи што се животиње затварају у неприродне просторе, да се муче, и да пате. И рекла му је да се жестоко не слаже да људи убијају животиње из било ког разлога, посебно због иживљавања или исхране. Због лажне приче, уписане у академске уџбенике, да су човеку неопходни протеини животињског порекла, убијено је више милиона животиња. Овој теорији која, вероватно, потиче из кланица, помогла је и прича – фалсификат, убачена у Мојсијеву Библију, где Бог тражи да му се приносе животиње, жртве паљенице. Ова прича, богоругалица, окренула је људски род од природне, здраве, и безплатне исхране, и допринела да људи не поштују заповест “не убиј“ која се односи на сва жива бића.
Из велике даљине посматрао сам и јасновидео храбру и срцем отворену и уплакану Маирију. Не бих се могао заклети да је и вук плакао, или су му очи биле природно влажне. Но, видео сам, да су вук и Маирија и Маиријине другарице, које се из близине посматрале овај догађај, Једно. Спајала их је и једнила Љубав која је исијавала из њихових веееликих срца. У том тренутку, по хиљадити пут, осетио сам огромну силу Свеспасења, коју може сваки човек да осети, да произведе, када свему постоћем, из отвореног срца, зажели складан развој и спасење, 319817318, по Норми Творца. И по хиљадити пут осетио сам и видео заједничку улогу људи, минерала, биљака – 811120218 и животиња -55514219811…0, и осетио васељенску ватрену реку Нове свести коју је пројавио и потпалио Аватар науке и духовности Григорије Петрович Грабавој.
Дивно је живети у времену великих и револуционарних промена свести. Дивно је у њима стваралачки учествовати. Дивно је посматрати Маирију и вука и њихово дубинско разумевање.
И дивно је гледати очима које не виде ништа друго осим Лепоте.
