Драган Симовић: Као сан и песма
Лирски записи из Акаше
За В. и В.
Данас су ме походили пријатељи, врли и драги пријатељи вилењаци, који ме подсећају на празавичај, на прародину, на нешто праисконо и девичански чисто.
Подсећају ме на скривену и изгубљену лепоту душе, на дивотан сан из најранијег детињства.
Подсећају ме на праисконог мене из неког давнашњег живота у сну.
Сви моји пријатељи, по нечему, личе на мене; у свакоме се од њих огледам и препознајем и, надасве, сваког од њих осећам и слутим у тајинственим дубинама својега унутарњег бића.
Пријатељи су ми као сан хиперборејског песника вилењака; као сан који се само у песму, у поезију може преточити; као сан који се само на вилинским гајдама може одсвирати, у један сутон, румен и зелен, над равницом ветрова са далека горја.
(Негде у пољима банатским, 19. жетвара 7523. године.)






Пише Миодраг Новаковић

Док у крошњама кедрова
и маслина,
подно Бијелог Горја,
замиру хорови цврчака,
а вечерњача урања
у хоризонт
иза модрога мора,
пали се звјездани свод
и бдије кроз ноћ,
над каменом и пијеском,
над тишином
и над мирисима острва.