Сваки Човек трага

за Смислом и Сврхом

 свог Живота.

Сврха и Смисао су битни

 колико и сам Живот.

Лакше се подноси физичка глад

од духовне глади.

Човек може данима да гладује,

 да годинама живи с лакоћом

у крајњем сиромаштву,

 само ако је открио

Сврху и Смисао

свог Живота.

Све нам је у свету залудно и бесмислено,

 ако је наш Живот

без Сврхе и Смисла.

Лирски записи

Небо је плаво ко некад; облаци су бели ко некад; поља су зелена ко некад; птице певају ко некад.

Све је исто ко некад, као негда давно.

Природа се сама исцељује и обнавља.

Природа ће победити људе-змије, људе-мајмуне и људе-звери.

Природа је моћна, и свемоћна.

Људи су патуљци, људи су кепеци, људи су сенке и утваре.

Некад ми се чини, да су људи највећа поган овога света.

Говорим о људима, а не о човеку!

Човек не припада људима; човек је изнад и понад људи.

Између човека и људи, гле! разлика је као између Неба и Земље.

Човек је само оно сушто биће које је пробуђено, самосвесно и самобитно.

Све што није пробуђено, самосвесно и самобитно – припада људима!

Разлика између човечанске и људске расе већа је него између Неба и Земље.

Ово што сам написао, разумеће само Бели Срби Хиперборејци.

Уосталом, све што пишем – пишем за Беле Србе Хиперборејце!

Лирски записи

Моја осећања према сваком ближњем, према сваком човеку, према сваком суштом бићу, била су многа дубља и снажнија него што сам ја то умео, знао и могао да покажем.

Оне најдубље моје љубави никада нису изречене, никада нису испричане, никада нису исказане, никада нису показане.

Њих сам једино могао и умео да преточим у своје лирске песме.

Стога сва моја љубав и јесте у мојим песмама, у мојој поезији.

Сви они које сам неизмерно љубио, и које и данас неизмерно љубим, можда никада нису ни сазнали колика је моја љубав према њима!

Дешава се:

да неизмерну

праискону љубав према ближњима,

према онима који су ми

веома мили и драги,

осетим, и доживим,

тек у самоћи и тишини,

тек пошто се издвојим

и удаљим од њих,

тек пошто се осамим,

 тек пошто се спустим

 у своје најдубље

 унутарње биће и суштаство.

Истовремено,

 с тим осећањем снажне љубави,

 јави се и дубоко покајање,

 дубока туга и сета,

што ту љубав нисам осећао

 и у тренуцима док сам се налазио

у дрштву својих ближњих,

у друштву оних који су ми

 веома мили и драги!

Ако Природу не сазерцавамо из унутарњег и оностраног, онда ништа од Природе нећемо ни видети нити доживети.

Природа није у ономе што се види, већ у ономе што се не види, што је тамо негде иза свега видљивог, што је скривено у дубинама унутарњег и оностраног.

Природа је Дух који лебди над Природом, Дух који прожима Природу.

Дух који лебди над Природом и који прожима Природу јесте Дух Тишине, Дух Првобитне Тишине у којему се купају све планете, све звезде, сва сунца, сви светови, све васељене.

Из Тишине је све постало, настало и рођено; из Тишине све полази и, у Тишину се све враћа.

Ко не осећа Првобитну Тишину, тај и нема потпун доживљај Бића Природе.

Љубав нас отвара према Вечности

 и уводи у бескрајна пространства Свесности,

сједињујући нас са Духом Стварања,

са Белим Боговима,

Светим Прецима,

и Потомцима из Звездане Будућности

 кроз које се изнова, гле! рађамо,

 за Живот вечан што не има

нити почетка нити свршетка.

Трепере нада мном

звездана јата

 у белим ноћима

кад цвату липе,

и кад из поља,

у даљини,

на ветру лепрша,

умилна и сетна,

 вилинска песма

уз гајде равнице.

Лирски записи

У Природи је све усаглашено и усаображено; у Природи је све – природно!

Седим и тихујем у светом вилин-гају.

Ближи се вече, љубичасто и пурпурно.

Румени сунчеви зраци пробијају се кроз моћне и густе крошње.

Пој и пев тица уједначен је и усаглашен с ветровим свиралама и гајдама.

Осећам присуство дрвећа, осећам присуство сваког дрвета појединачно, сваког дрвета – понаособ!

И дрво осећам и видим као биће, као особу, као личност.

Свако је дрво песма и прича за себе; свако је дрво другачије од свих других дрвета.

Дрвета су повезана међусобно; сва дрвета су умрежена у невидљиву и тајинствену мрежу под земљом.

Повезана су жилама и жилицама, повезана су енергетски и духовно.

Дрвеће се међусобно припомаже.

Јака и здрава дрвета шаљу своја животна дејства, подземним каналима и каналчићима, према оним слабим, немоћним и болесним дрветима.

И у свету дрвећа постоје видари и исцелитељи, постоје чувари и водичи.

И у свету дрвећа постоји љубав, постоји пријатељство, постоји саосећајност и самилост.

Сви људи редом воле животиње, али је редак – веома редак! –  човек који воли и осећа дрвеће као сушта бића, као сушта, душевна и духовна бића.

Само вилењаци виде и осећају дрвеће, виде и осећају свет дрвећа и биљака.

Само су вилењаци, неким тајинственим и оностраним путима, повезани са дрвећем, повезани са биљкама.

Једино дрвеће све даје, а ништа не тражи заузврат!

Једино су дрвета и биљке бескрајно несебична бића.

Дају све што имају, а ништа не траже, ништа не ишту, ништа не узимају, ништа не отимају.

Каква дивота и милина!

 

Лирски записи

Бели Србин Хиперборејац умире усправно.

Он се целога живота припрема за смрт; он целога живота развија уметност и поетику умирања.

Само онај ко се целога живота припрема за смрт, само онај ко упоредо развија уметност и поетику умирања – живи живот са Смислом.

Упамтите: само онај ко је у свом најдубљем унутарњем бићу и суштаству помирио живот и смрт – живи живот са Смислом, са највишим Смислом који није од овога света.

Не може се живети живот са Смислом, ако је човек у вечитом страху од смрти.

Не може се бити цео, потпун и испуњен човек, ако се живи живот у вечитом страху од смрти.

Страх од смрти чини човека млаким, млитавим, јадним и бедним.

Он може да заврши највише школе овога света, он може да поседује многа знања и сазнања овога света, он може да познаје многа умећа, вештине и уметности, али, ако у свом срцу није помирио живот и смрт – он је нико и ништа!

Бели Србин Хиперборејац јесте ратник Духа и Светлости, ратник Духа и Светлости који живи усправно и умире усправно.

Ја се од ране младости припремам за смрт.

Био сам чудак за све у окружењу, када сам им, на питање шта чиним и радим, одговарао да се припремам за смрт.

Нису ме разумели онда, не разумеју ме ни данас.

Још сам као дете осећао, да живот и смрт корачају упоредо са мном.

Куд год кренуо, прате ме, сустопице, живот и смрт.

Тада сам, не знам како – некако из најдубљег унутарњег, и изненада – одлучио да проучавам, истражујем, испитујем и уважавам смрт.

Много година доцније открио сам, да сви Хиперборејци, да сви Аријевци, да сви Бели Срби живе усправно и умиру усправно.

Да се по томе, управо по томе, разликују од свих иних раса и народа.

Сви атлантистички народи, за разлику од Хиперборејаца и Аријеваца, живе кукавички и умиру кукавички.

Они никада и не живе живот са Смислом, они уопште и не живе.

Они само умишљају да живе.

Јер ако живот нема Смисла, онда то и није никакав живот!

А Смисао се открива и налази тек онда, када у свом најдубљем унутарњем бићу помиримо живот и смрт.

У последње време позивају ме разни пријатељи на разне стране, да будем гост у њиховом дому, гост на њиховј родној груди, гост у њиховом граду.

Ја им пријатељски одговарам, да више никуда не путујем, јер је прошло време мојега путовања по овоме свету опсена и омаја.

У младости сам вазда путовао; у младости сам много лутао – од града до града, од земље до земље – у потрази за нечим (не знам чим!) што никада нисам нашао у овоме свету, јер никада ништа битно и није постојало у свету.

Све што сам некада тражио у спољноме свету – нашао сам у своме срцу, нашао сам у својој души!

Пријатељима који ме позивају у госте, одговарам: ја више никога не пратим у спољноме свету, ја више ни сам ким не корачам упоредо широким царским путима.

На село се вратих, да бих био ближи гробљу својих предака.

А гробови мојих предака расејани су по многим земљама, по многим горама и врлетима, по многим брдима, чукама и пропланцима, по многим долинама и равницама.

Од Невесиња, Требиња, Дурмитора, Никшића, Колашина, Златибора, Ариља, Јавора па, ево, све до Великог Гаја у Банату, гле !свуда су гробови мојих дичних предака.

Моји најближи преци, отац и мајка, сахрањени су овде, на сеоском гробљу.

Соба, из које вам сада пишем, удаљена је на свега петсто метара од гробља.

Близина гробља опомиње ме, и подсећа, у сваком трену, да будно и свесно живим сваки тренутак, само овај тренутак вечности!

Живим тако као да ми је сваки дан последњи дан, као да ми је сваки тренутак последњи тренутак у овоме свету.

Желим да се будан и освешћен сретнем лицем у лице са смрћу.

Да будан и освешћен прођем кроз двери смрти, те да избијем на Пропланак Светлости, и уђем у Звездана Пространства Вечнога Живота.

А то и јесте живот са Смислом, са највишим Смислом који није од овога света.

 

(Свети вилин-гај, 20. липња 7523. године)