Момир Јовић: СРБИ ПРЕ СРБА


 

Момир Јовић
СРБИ ПРЕ СРБА

 

Део: О имену Словена

 

 

Пишући o неком старијем времену Словена, преточеном у историју o Словенима, код многих аутора присутан je и термин Протословени.
Према позитивним научним сазнањима та заједничка именица: Протословен, историјски je неодржива. Појам сам по себи не доприноси могућности било каквог разумевања, односно оправдања. Јер, у историјском смислу, као што ће бити наглашено, именица Словен – Словени, у пракси, у науци, историографији, није била у употреби пре II века после Христа.
Ранија прошлост тог, како се данас каже, словенског народа, све те Словене познавала je под именом: Срби.
Усвајањем ове непобитне чињенице, чисте историјске истине, отклањају се наметнуте заблуде, уважава се сазнање o старости појмова, у смислу – није могуће мешати прадеде и далеке праунуке.
У том смислу, на Балкану није могуће говорити и o пра-Бугарима. To њихово: пра – односи се на време пре доласка кана Бориса, са простора иза Волге. Тако o кану Борису пише Србин, поп Дукљанин, у свом Летопису, односно Барском Родослову. Према Дукљанину, долазак кана Бориса источно од Хема, назначен je: „за време владавине Владина“, што приближно одговара неком кратком времену пре 700.

Фердо Шишић „Летопис…“ стр. 297 в.

Праисторијске културе није лако идентификовати са народима који касније живе на њиховим археолошким налазиштима. Стога не знамо ко су били становници културе Лепенског Вира, као што не знамо – у које су се народе (касније) претопили Ловци на северне јеленове (документовани на цртежима шпанске пећине Алтамире). Поготову кад су у питању много старије културе – неандрталци, кромањонци или много даље још старије културе палеолита.
Међутим, Пеласти, затим Етрурци, који претходе класичној цивилизацији Грка, својим писмом упућују на повезаност са Винчанском културом, расадником свеукупне европске писмености, укључујући и сва потом настала клинаста писма блискоисточног и месопотамског региона.
Преко лингвистичких, документованих дублета за име Србин: Рашчани, Кимерци (Кимберци), Ликијци, Трачани, Трибали и многа друга – налазимо Србе (као и каснији општи етноним: Словене) – на просторима ширег евроазијског континента, у тим древним временима.
Средином XX века у науци je већ прихваћено учење да су Срби (Словени) имали писмо пре доласка и деловања словенских апостола св. Ћирила и Методија.

* Сазнање да су током VI века Срби, према Монемвасијској хроници („Византијски извори I“ стр. 283), били већинско становништво на Пелопонезу, па и Порфирогенет наводи да су и у VIII веку, како он каже „Словени“, од Пелопонеза начинили своју земљу („Византијски извори II“ стр. 7). Тако, примера ради, Теосран, као неки изузетан догађај, војни успех Византије, бележи да je цар Јустинијан II (685-695; 705-711) са војском (688-689) успео пробити се из Константинопоља до Солуна, „успут je покорио велике масе Словена“ („Византијски извори I“ стр. 226). Исто бележи и Нићифор („Византијски извори 1″ стр. 241), као и Георгије Монах, који наглашава да je цар -‘покорио велико мноштво Словена. једне ратом, a друге je примамио себи речитошћу“ („Византијски извори I“ стр. 248). Сасвим je за очекивати да су Срби били бројно становништво средње, a посебно северне Грчке. To документују српске хришћанске епархије: Језерска и Радовишка – под митрополијом Ларисе; Драговићка – под митрополијом Солуна; Великаја и племена Смолена – под митрополијом Филипа (престони град Филипа II). За ове грчке области није немогуће рећи да су то биле словенске епархије. Јер: још северније, из теме Стримон (северна античка Македонија), цареви су, да појачају одбрану од продора Арапа, вршили пресељавање становништва у Малу Азију. Из шире области Струме и Струмице, цар Констанс II (641-668) je преселио велике масе Словена у Малу Азију, као што истиче Георгије Острогорски („Историја Византије“ стр. 132), где су ти „Словени“ према својој ранијој постојбини, подигли свој град Сервогордон, одн. Гордодсервон (на јужним рубним областима теме Опсикија). Од ових српских војника (јер свој нови град нису назвали Словенски град, или пак Македонски град, мислећи на садашњу распрострањеност Македонаца на том простору Струме) већ 665. године прешао je јак одред од пет хиљада људи Арапима, који су их населили у Сирији. код Алепа (Г. Острогорски „Византија и Словени“; стр. 24). Нови талас пресељавања Срба из теме Стримон извршио je и цар Јустинијан II, одмах по доласку на престо (685): насељени су такође око Сервогордона. На VI Васељенском Сабору, одржаном у Константинопољу 680/681. године, међу учесницима Сабора помиње се Србин, епископ Гордосервона, према црквеним истицањем скромности „Исидор. недостојни епископ Гордосервона“ (Манси „Sacrorum…“; TOM XI 643: потом и у литератури Г. Острогорски „Византија и Словени“; стр. 57; М. Јовић „Србија и…“ стр. 15). У контексту укупних хрватских настојања, да. ако je το могуће. и не помињу Србе, посебно не у старим документима, тако и Тома Маретић. иако je неоспорно знао за име тог српског града Гордосервона – Сервогордона, употребљава Порфирогенетову изведеницу да je y питању народ: Слависијани; Порфирогенет помиње Словене као народ кога су његови претходници. цареви, преселили у тему Опсикију, име града Гордосервона-Сервогордона и не наводи. изјашњавајући се само – да су у питању Слависијани -Slavisianoi („Византијски извори Н“ стр. 73, 77). Цар Јустинијан II преселио je још већи број, јер како каже Г. Острогорски: „могао je створити војску од 30.000 људи“, чинећи тако „најмање четврти део целокупне тадашње византијске војске“. Но, Г. Острогорски продужава саопштавајући да je већи део и ових „Словена“ изневерио Византију, прешло je двадесет хиљада бораца Арапима, „па су услед тога Византинци претрпели тежак пораз“ („Внзантија и Словени“ стр. 56). Према сведочењима Теофана, Србин пореклом био je и цариградски патријарх Никита („Византијски извори I“ стр. 233-234), a како истиче Константин Јиречек, то није био једини међу епископима тог порекла, тог времена („Историја Срба I“ стр. 99). Имајући и овај податак у виду, управо сто година пре официјелног покрштавања Срба (872. или 876. године), могуће je y пуном светлу сагледати важност поменутих српских епархија по северној Грчкој. Јер Срби су имали своје светитеље: кнез Јован Владимир Дукљански (999-1016), Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски (код Кратова), Јоаким Осоговски (у Осоговским планинама код Брегалнице) – сви из раног XI века.

Велесова књига
Још je на самом крају Првог светског рата академик, пуковник Изенбек, пронашао дашчице исписане старим писмом са текстом посвећеном богу Влесу/Велесу, познате као словенска Велесова књига. Но ипак, у Југославијама, o том налазу није писано. Задржало се мишљење o словенској писмености тек од св. Ћирила и Методија. Док житије св. Константина Ћирила бележи постојање на српском језику: Јеванђеља и Псалтира, које je св. Ћирил у Херсонесу сам затекао. У том запису пише: „Нађе Јеванђеље и Псалтир, писан словенским словима и нађе човека који je говорио тим језиком, и говорећи c њим, примрго je силу речи“1
Овај изнесени податак у супротности je ca претпоставком да су св. Браћа, како су били родом из Солуна, где су, живећи на простору Срба и њихових хришћанских епархија, за очекивати je, добро познавали српски језик. Рачунајући управо на њихово познавање тог српског језика, велики патријарх Фотије (858-867; 877-886), уз цара Василија I (867-886), желећи да уважи тражење кнеза Растислава Моравског, поверио je св. Браћи да изврше покрштавање средњоевропске Моравске, као потом и Срба на Балкану. Св. Браћа су, бар тако произилази, према времену кад су пошли у Моравску, за изразито кратко време превели важне богослужбене књиге са грчког на српски језик. Па чак и Т. Маретић бележи: „А Солуњани су у оно доба говорили Славенски“.2
Управо тај податак, да je св. Ћирило, преко преводиоца тек, разумео затечене свете књиге на српском језику, наводи на закључак да св. Браћа нису били Срби, али није схватљиво да у Солуну нису научили српски језик. Јер, језик Јеванђеља и Псалтира из Херсонеса je већ био на српском језику. Па, целих девет стотина година раније, Овидије, док je био у изгнанству у Тарсу (црноморски град), према његовим писмима, жалопојкама за Римом, језик који je ту у Тарсу научио – био je српски.
Р. Пешић такође бележи да je пољски краљ Болеслав Храбри (992-1025), по заузимању Кијева 1018. године: „уништио или понео са собом многа важна документа и дохришћански летопис – Великое летописание – као и Библију у рукопису, који je представљао превод из времена Јарослава Светог (9781054) од стране херсонеских преводилаца“.

1. Радивој Пешић „Завера порицања“ стр. 59.
2. Т. Маретић „Славени у давнини“ стр. 48.

O Велесовој књизи објављено je: Борис Рабиндер „Живот и религија Словена према Влес књизи“, али и одмах потом „Велесова књига“ са исцрпним објашњењима и преводом Р. Пешића.
Консултујући ове уважене ауторе, произилази да je „Велесова/Влесова књига“ настала, односно да су почеци њена писања на дашчицама били у IV веку: јер, помиње се праотац Ор, потом Асколдом и Рурик. Такође и имена готских и хунских вођа: Германареха и Галареха. Германарех je умро 375. године; то уједно одређује време кад су писане те дашчице. Писац наводи причу o Кију и његовој браћи, али и o „граду који се гради“.1 Под тим градом подразумева се Кијев, a према пољским изворима, посебно Стријковском, стоји да „Кијев je саграђен 430. године, то може знатно да прецизира Кијево време“.2 Р. Пешић у вези Стријковског наводи да je његову тврдњу „засновао на предруриковским летописима писаним у Кијеву, a које je запленио Болеслав Храбри. (Касније je Раздивал такође запленио мноштво књига и докумената o Кијеву. Њихова каснија судбина није позната)“.3
На овај начин дошло се до приближне или тачне године почетка писања Велес таблица. Али, анализом таблица и потом објављене књиге, може се закључити: према запису o Германареху, затим o кнезу Кију и његовом подизању града Кијева, евидентно je да су досад пронађене таблице писане у размаку од пет векова (од IV до IX века).

1. Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 38,40, 42.
2 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 42, 51.
3 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 51.

Укупно je пронађено четрдесет и пет дрвених дашчица са текстом Велес књиге, од стране белогардејског пуковника Изенбека, у августу 1919. године, на имању породице Задонски.
Први објављивач Велесова књиге са ових дашчица, Б. Рабиндер износи, имајући у виду да се помиње Рурик, a нема никаквих вести o кнезу Олегу: „то може да буде доказ да je књига завршена око 870. године.1 Док Р. Пешић бележи да je Велес књига: „… у ствари хроника писана словенским писмом и језиком на дашчицама, и излаже историју Словена у периоду од 650. године пре Христа до IX века наше ере“.2
Како je име Рус/Руси, временска последична именица, књига уједно показује време свог настанка, кад су се ти наводни Срби већ назвали по локалном, и то варјашком хероју Рурику: Руси.
Податак o Варјазима принуђује претходно раздвајање појмова: Норман и Варјаг. Јер су Новгород и његово руско становништво дуго били у борби са Норманима – Викинзима, које je протерао Ререк са браћом, којом приликом je изгинуло десет хиљада Нормана.
Стога Р. Пешић исправно закључује: „Било би чудно да je после тога (ове битке) Ререк (да je био Норман) кренуо на југ да осваја кијевску Русију, a да Норманима непријатељски Новгород остави себи иза леђа“.3
Ререк (Рурик) je као кнез Новгорода отишао у Кијев, у свој руски град, те се једиНо може разумети: Варјази нису били Нормани – Викинзи. Варјази су, у ствари, западни Словени или Венди. У том својству Ререк долази у Кијев, не као Норман, јер: „Кијевљани

1. Б. Рабиндер „Живот и … “ стр. 33-34.
2. Р. Пешић „Завера порицања“ стр. 64; „Велесова књига“ стр. 21.
3 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 52.

нису знали нормански језик“,1 стога у Кијев ни трговци Нормани нису долазили.
Поред овог важног податка треба истакнути да по Влес књизи река Волга je још називана својим старим именом: Ра. Тада су Готи живели код Азовског мора, јер га Влес књига бележи као Готско море: „До тог доба су наши оци били на обали мора, уз реку Ра и са великим тешкоћама су преко ње пребацивали своје људе и стоку на ту обалу, идући ка Дону и тамо су видели Готе“. Готи су им препречили пут: „тако су морали да се бију за ту земљу и наш живот“.2
Ипак изненађује да Р. Пешић наводи: „Морамо признати да o њима (Кимерцима) не знамо много“. У вези објашњења ко су Кимерци, Р. Пешић наводи три могућности:
* да су живели у Украјини, потиснути од Скита у VII веку пре Христа (са овим податком приближава се Херодоту – VII 20), мада нису исте полазишне ни исходишне области у питању;
* Кимерце налази „лоциране на левој обали Елбе“ (о овим Кимерцима на Елби Херодот ништа не пише, али треба узети у обзир да Херодот није могао да у свему буде у праву);
* налази Кимерце као део сумерске цивилизације (према доступним изворима и то je нејасан податак).
Међутим Пешић бележи податак из Велесове књиге: „Наши оци су били Кимерци“.^ Но, још je загонетније: „Били су Кимри (Кимерци) оци наши, и ти су потресали Рим, a Грке су растерали као преплашене прасиће“.!

1 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 52.
2 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 41. Ово „море уз Ра“ (Волгу) односи се на Каспијско језеро, море.
3 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 58.

По другом наводу из Велесове књиге, записан je супротан податак: „Русију су разбили Грци и Римљани и пошли су морском обалом до Сурожа и тамо створили Сурожски крај, јер je био сунчан“.2
Дакле, после напада на Русе, Руси су пошли на Сурож (данас je το Судак на Криму). Вероватно су до тада били у областима изнад Крима, одакле су их отерали Грци и Римљани, област коју мапе бележе као Сарматију или Кимберију.
Могуће je очекивати да су у то време Грци били на северном приобаљу Понта, али да су Русе нападали и Римљани и то око Крима, ο томе нема историјских података. Према самом тексту Велес књиге стоји: „Римљани су нам завидели и смишљали зло, дошли су својим колима и железним оклопима и ударили на нас, и зато смо се дуго бранили и избацили их из наше земље, a Римљени видевши да одлучно бранимо свој живот, оставили су нас на миру“.3
Овакав опис напада Римљана на Русе једино се може повезати са нападом Рима на просторе Дунава, односно још северније, у пределу српских планина, за ратовања императора Валенса (364-378) у пределу ердељских Карпата.

1. Р. Пешић „Велес књига“ стр. 44.
2 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 44.
3 Р. Пешић „Велес књига“ стр. 45.

„Велес књига“ je образац верског живота Словена у предхришћанском времену (према веку када je та књига настала, име Словен – Словени већ je било одомаћено код многих). Нешто као стари култ и религија Аменофиса Аменхотепа IV Ехнатона (13701353) и „религија старих Словена била je религија радости. Празници живих као и оних (светковина) организованих за мртве, увек су обележавани песмом и игром“.1 Код Ехнатона „цвећем и воћем, друге жртве нису приношене“ уз песме: изласку и заласку Сунца.2
Ο религији времена служења богу Велесу/Влесу, писао je и Natko Nodilo „Religija Srba i Hrvata“ или касније издање „Stara vjera Srba i Hrvata“ (данашњи Хрвати тешко да би наводили ову књигу, и да ли би je поново објављивали са овим поретком односа: Срби – Хрвати).
O прастаром српском богу Велесу/Влесу писао je и добар познавалац старе српске религије и обичаја, Веселин Чајкановић: „Неколике опште појаве у старој српској религији“ где се В. Чајкановић изјашњава да се стара, прехришћанска „српска религија своди на култ предака“.3
Но, имајући у виду да се све старе познате религије, чак и пре него што су постале религије, све још из домена: шумских, тотемистичких божанстава, да су све укупно узевши прослављале – искључиво култ предака. To je подразумевало пренос свих особина предака на потомство: знање, поредак, памћење, устројавање потомака у духу јединственог заједништва.4

1. Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 72.
2 М. Јовић „Историја Старог века I“ стр. 233.
3 Према Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 80.
4 Видети: Џемс Џ. Фрејзер „Златна грана“ стр. 80.

„Велесова књига“ у овом издању уваженог Р. Пешића (до сада једином издању на српском језику), обрађује и доноси превод до данас нађених, укупно четрдесет и пет дашчица. Посебну вредност књиге и Р. Пешићева превода, чине приложени факсимили оригиналног текста (као кад je y питању неко научно позивање на документ, писма без вокала – па и овде je, мада je y питању чиста српска ћирилица, али не штампана Гутенберговим изумом – стога пружа све могућности, ако je неко у стању: неком другомишчитавању)1.
Ho свакако, уз овај превод и коментар Р. Пешића, те уз претходну књигу Б. Рабиндера, чак и код злурадих Срба – више није могуће заступати мишљење o некој ранијој неписмености Срба – Словена. Ту су још подаци из житија св. Тшрила, ту je и писмо Ликијских Срба – Личана Мале Азије, на њиховој стели из Срба, названој од Грка: Ксантос Сгела. Ту су и лидијски лиђански споменици, као: Изгинулим ликијским коњаницима, те Cippo di Perugia.

1. Влес/Велес књигу чини можда и већи број давно изгубљених дрвених плочица (нађено их je свега четрдесет и пет), које je пуковник Изенбек пронашао у Украјини 1919. године, на имању породице Задонски. Још je Б. Рабиндер писао: „Текст на овим дашчицама био je исписан словима непознатог писма. али врло сличиог ћирнлици, тако да je био бар дешифрован“. Према више него успешном, потпуном преводу од стране научника Р. Пешића, показало се, то старо гшсмо je најприближније. скоро идентично са српском ћирилицом. Какав би понос у светлу свих сазнања, и ћириличног поистовећивања „Ксантос стеле“ из 2800. године са српском ћирилицом, доживео Вук Стефановић Караџић, одбацпван у своје време. To je код њега било несхватљиво надахнуће да он, од свих расположивих графема славјано-сербске. рускосрпске редакције и поретком писма српских средњовековних повеља – одабере писмо очишћено од свих сувишних полугласова. које ће стотинак година касније омогућити дешифровање и превод Винчанског писма. Ксантос Стеле и Повоја Загребачке Мумије! Вук Стефановић Караџић писао je свој „Ријечник“ осамдесет годнна пре него je откривена Винча, стотинак година пре откривања Лепенског Вира – a потом: све се уклопило. Kao да je Вукова ћирилица била недостајућа коцкица мозаика, који ће се сложити стотинак година касније. Б. Рабиндер наводи да je нордијска теорнја историографска школа (коју треба поистоветити са берлинско-бечком школом Илије М. Живанчевића) намерно створила Словенима комплекс далеко каснијих дошљака (V-V1I век после Христа), на укупна сложена питања и судбинска заплитања око балканских и не само балканских историјских проблема – толико касно, да je давно раније све већ било дефинисано (подразумевајући долазак Словена – како су сви онн називали Србе – на Балкан однекуд иза Карпата, тек у ствари током шестог века). И овај изнесени став Б. Рабиндер заокружује тиме да су у ствари: Кимери, Скити, Анти, Кијевскн Руси – последицом злонамерних тумача – разврстани у потпуно различите народе (који у свему томе не носе никакве заједничке особине; све су то, према таквим схватањима, били неки други народи). Али тај Рус пише: „У ствари, то je увек исти народ, који говори исти језик и има стабилан континуитет своје религије… Ово уситњавање словенске историје чињено je намерно, не грешком“. Бар овом цитату није потребан никакав коментар! Б. Рабиндер je рођен у Русији, 1909. године. Ову своју књигу напнсао je на француском језику (издавач српског издања те књиге наводи њен францускн оригинал: „Vie et Religion des Slaves selon le livre de Vies“ – али не доноси које je године. и где, на француском објављена та књига). Но уопште за писменост – цивилизацијски скок народа, који je поседовао то, за увек, ванвремено достигнуће: Писменост увек упућује на изразито развијену цивилизацију.

Несугласице око настанка српске писмености
Око проблема кад je настала српска писменост није могуће дати једноставан одговор.
Поменута je назнака да су Срби, доласком са Далеког Истока, донели писмо са собом. Кад je το, бар приближно, могло бити, остаје и даље непознато.
Сви закључци са пуном документацијом ο археолошки утврђеном Винчанском писму, упућују на једину неоспорну чињеницу: извор свеукупне писмености јесте Винчанско писмо (нађено у Винчи код Београда).
Да ли je овај податак у супротности са чињеницама из Хроника, да су Срби донели писмо са Истока? И ако су донели са собом неко писмо – које je το могло бити? Старост санскрта није позната. Он се још назива и Ведским писмом, али то je условно, јер нема података кад су забележене Веде. Из уобичајене констатације: да je санскрт један од најстаријих у групп индоевропских језика, како се изјашњава Вил Дјурант,1 c друге стране имамо тврђење Звонимира Кулунџића („Књига o књизи“), који санскрт и не убраја у стара писма Индије. Полази од брахми језика, за који се, из описа види да није санскрт. За брахми језик бележи да je настао у VI-V веку. Та старост свакако не одговара старости санскрта.
Долазак Аријаца у Индију, узима се, између 2000-1500. године. Ту би се донекле могло прихватити. да ти Аријци потом добијају име Индијцн – Индуси. Но, како je утврђено да су Веде настале још у Арктичкој области, за сада нема релевантних података да ли су још на Арктику биле записане, односно – када. Ова непознаница свакако се мора одражавати и на ту помињану српску писменост, пре него су они дошли у Подунавље.
Ако je за писце Родослова и Хроника веродостојан податак да су Срби донели писмо c собом (како кажу: из Индије), могуће би било-да су га донели, али из Ликије.
Дакле, Срби су пре многих народа имали писмо, али у недостатку свих чињеница, намеће се чудан закључак – да су Срби имали већи број „почетака“ своје писмености.
Винчанско азбучно писмо настало je између 5500-3200. године; затим, почетком трећег миленијума:

1. Вил Дјурант „Источие цивилизације“ стр. 409.

Ксантос Стела; пелашко и трачанско писмо – за очекивати je, бар један миленијум касније; расенско, рашчанско, етрурско писмо je можда истовремено или нешто млађе од пелашког и трачанског (ово етрурскорасенско писмо свакако припада балканско-анадолском простору); затим се јавља етрурско писмо на Апенинском полуострву – како латински писци сматрају, тек током првих векова првог миленијума (пре Христа); Повоји загребачке мумије (из првог века пре Христа); словенско писмо – Буквица бл. Јеронима (331-420); Јеванђеље и Псалтир на српском језику из хазарског Херсонеса – свакако неки век пре времена св. Браће; Велес књига (исто пре деловања св. Браће); па коначно – глагољица и ћирилица св. Браће из деветог века.1
Како све то уклопити у чињеницу да се српском ћирилицом дешифрују: Винчанско писмо, Ксантос Стела ликијска, као и лидијски текст са „Споменика изгинулим лидијским коњаницима“, Cippo di Perugia, l Повоји загребачке мумије, дашчице Велес књиге… Из понуђеног, остаје отворено – које je писмо било стварни почетак српске писмености?!
Стварни почеци сежу дубоко у прошлост, док су многи учени Срби улагали цео свој живот да докажу непостојање раније историје Срба.

1 У вези поменутог Повоја загребачке мумије, важно je истаћи: Повој ове, и других мумија, чак и кад се утврди да je мумија ш неког одређеног периода, TO y себи не носи никакву хронолошку одредницу везану за сам Повој. Према касније нађеннм, расеченим повојима, који су били обмотавани око умрлих, балсамованих краљева, краљица и великодостојника, те свештеника, чије су гробнице пљачкаши
скрнавили, поред блага, однетог ш самих гробница, пљачкаши су и раскндали повоје мумија, јер су у свакн од многобројнпх слојева, на груднма мумнја свештеници стављали по један или више изразнто вредних драгуља. или златних плочица са симболом богова из Ознрисова култа умрлих. Повоји су углавном билн ланени, илн пак од папируса. У зрело, стабилно доба египатске државе – није се штедело и повојн су увек билн од неупотребљаваног, било лана, било папируса. Није се штедело на мртвима: краљу, потом сниу бога. A ни на осталима. Но касније, већ у доба Декаденцнје (од XXI династије 1085-332), често се дешавало да у „граду мртвих“ свештеници, специјалисти за мумисрицирања, користе повоје који нису више нови, већ су исписани различитим текстовима. Захваљујући том уведеном обичају пронађен je недостајући Аристотелов спис „Атннски Устав“. Како je тај „Устав“ један од чак 158, колико их je Плутарх помињао, Устава разлнчитих полнса, различитих државно-друштвених система („politeia“), веома je драгоцен. За очекивати je да je тај Аристотелов Устав био најзначајнији Устав од тог броја. Нека друга мумија, вероватно je, уз остало, била обавијена почетком тог Аристотелова списа. Према налазу из 1880. године, и друге мумије која je пронађена 1890. године, познат je тај Аристотелов спис. Спис почиње суђењем Алкменидима, због крвавог гушења неуспеле Килонове завере (око 640. године). Према томе, у случају налаза таквих списа на повојима мумија, време мумифицирања нлје меродавно времену старостн тог или оригиналног списа – ако je он у питању, или времену неког каснијег преписа орипшала. Јер сматра се да je Аристотел написао овај спнс између 329-325. године, док време његових преписивача није могуће утврдити. Једино се уклапа у неко време после те 325. године, па до краја I века после Христа. Сматра се да je мумија из тог доба. Папирус je први прочитао Енглез Frederic G. Kenyon; објавио га je јануара 1891. године („Аристотелов Атински Устав“ Загреб, 1948; стр. 6). l Cippo di Perugia – купопродајни уговор склопљен и уклесан у камену пред две хиљаде и пет стотина година, између рашанских бољара. званих Велжинаши и Дабоњаша. Овај етрурски писани споменнк пронађен je 1822. године недалеко од Перуђе – етрурски Перусија.

Око поменуте Буквице, коју je саставио св. Јероним Далматинац, потребно je додати: из књиге Мавра Орбинија „Краљевство Словена“, у предговору „Мавро Орбини – Живот и рад“ стоји да се Дубровчанин Мавро Орбини тако потписивао испод текстова које je писао на италијанском језику, док му je право име Мавар Орбин: „како се потписао и испод српскохрватске посвете свог ‘Зрцала духовног’ датиране 20. априла 1606. (Dum Mavar Orbin Opat od Sfete Marie od Bačke)“.!
Одмах испред тог српског превода стоји да почетне странице – до 242 – нису преведене, јер ту М. Орбини углавном елаборира o „Барском Родослову“, тј. „Летопису попа Дукљанина“ (уз све могуће различите претпостваке, вероватно написан током XI-XII века). Према изводу уваженог др Фрање Баришића (члана редакције издања ове књиге), који сажето износи те непреведене странице М. Орбинијеве књиге, на стр. CXL помиње Буквицу коју je саставио св. Јероним.
На стр. CXLIX Ф. Баришић даје подробнији опис Буквице: М. Орбини се позивао на један од својих извора – Biondolo(-a) (TO би могао бити Флавио Биондо 11463, писац књиге „Italia Illustrata“), где бележи да je св. Јероним на ту Буквицу превео Свето Писмо. Поред тог кључног податка, бележи: „На том језику он je саставио и литургију, која je прихваћена и коју je доцније потврдио папа Еуген IV (1431-1447)“.
П. Ј. Шафарик се изјашњава по питању Буквице у позитивном смислу: „Словени су имали своју азбуку која се звала буквица, или боговиедица, несумњиво зато што су њеним посредством објављиване божанске забране и сазнања за време верских обреда. A да су од прадавних времена писали своје законе на таблама, за то постоје вишеструки и несумњиви докази!

1. М. Орбини „Краљевство Словена“ стр. XI.

Између осталог, у северним причама -Загама, важили су још у давно доба Словени уопште узев као просвећенл. Тако су на пр. Нормани слали у ‘земљу Вана’, тј. Северних Срба, чији су остаци данашњи Лужички Срби, које Немци називају још увек Вендима… Тако je дошло до тога да су они (Немци) од ‘Вана’ узели не само мноштво речи, већ и више божанстава, чија су имена раније употребљавали као синониме упоредо са својим“.1
Потом М. Орбини наставља: „Исто нам саопштава и Sabellico“ (Mapo Антоније Сабелик -14361506- „Enneades sive Rhapsoidia Historicum“). M. Орбини такође износи податак који оповргава претпостављене Сеобе Словена (V-VII век), јер каже: „Пошто je св. Јероним живео 200 година пре доласка Словена у Далмацију, јасно je да се словенски ту говорило још у античко доба. To доказују и имена места у Далмацији које спомињу антички писци. Примера ради, Ливије спомиње Bilazora, Coritta, Grapsa, итд. одреда словенске назива места“.
М. Орбини даље наводи шеснаест римских царева родом са српског Балкана: Клаудије, Проб, Kap, Диоклецијан, Валенс, Гратијан (Грацијан), Аурелијан, Галерије, Максимин, Ликиније (Лициније). Од царева Источног Римског царства набраја: Лава, Јустина I, Јустинијана I. Од папа: Гај и Иван IV; поред св. Јеронпма хришћанске мученице биле су: Сузана, Артемија и друге.
Чак и овај дуги списак М. Орбинија није комплетан; нису поменути још: Јулије Цезар, Октавијан Аугуст, Константин Велики; поред њих још тридесетак „војничких царева“ између 270-370. године; разумљиво, као и владаре блаканских античких држава, међу којима се посебно истичу Филип II и Александар Велики.

1. A.M. Петровић „Праисторија Срба“ стр. 68-69.

Странице од 205-239 М. Орбини je посветио опису „Историја краљева Далмације и суседних земаља Илирика, од 495. до 1161. године“. За италијански превод Дукљанинове „Историје“, од стр. 240-243, М. Орбини je донео списак владара које помиње „Барски Родослов“.
Књижевни рад св. Јеронима (код Православаца бл. Јероним – блажени), поред Посланица и Хроника, углавном се заокружује његовим упоредним преводом Библије на латински језик, тиме уједно допуњујући старији, постојећи превод – Italu. Овај превод бл. Јеронима познат je под именом Vulgata и службени je за римокатоличку Цркву.
Међутим, тај превод Светог Писма бл. Јеронима на словенски језик, као и литургију, не помињу ни др Милан Будимир – др Мирон Флашар у делу „Преглед римске књижевности“, као ни Аугуст Франзен „Преглед повијести Цркве“.
Поменути аутори такође не помињу ни писмо бл. Јеронима – Буквицу, o којој, као и o тој словенској Библији податке доноси М. Орбини. Јер, бар везано за бл. Јеронима: литургију, написану на писму те Буквице, М. Орбини се позивао на два Италијана и папу Еугена IV. Стога je тешко говорити да ти Орбинијеви подаци нису тачни.1

У издању „Кршћанске садашњости“ објављена je књига Хуберта Једнна „Велика повијест Цркве“ том II, Загреб, 1995 (према X. Јединовом издању на немачком из 1975.). И поред бројних навода o бл. Јерониму у овој књизи, од које сам, нскрено, внше очекивао, нема ни помена o систематском раду бл. Јеронима, тако се нигде не помиње ни Буквица. Иван Марковић, у свом преводу „Изабране Посланице св. Јеронима“ I-II (Загреб, 1908.), у широком предговору o животу и раду св. Јеронима, не помиње ни Буквицу, нити превод Светог Писма на језик Буквице. Једино у „Енциклопедија Лексикографског Завода“ књ. 3, (Загреб, 1958.), на стр. 666 пише: „Њему се приписивао и изум глагољице (Scriptura Hieronymitana)“; и у „Народна Енциклопедија“ СХС Ст. Стојановића (Београд, 1927.), под словом J. o Јерониму пише: „У Далмацији и Истри проширила се током Средњег века легенда да je J. изумео глагољицу“ да би тако у сукобима латинаша и глагољаша лакше бранили глагољицу. Бл. Јероним je рођеном у Стридону (Птоломејев Сидрон, познат као Scadrona) – Скрадин на Крки, мада има назнака да je y питању и Грахово (но, био je y непосредној близини, према познатом Стридону – Дрниш).

У IV веку, поред бл. Јеронима, појављују се и други писци који су познавали „различита словенска писма“.1 Такви je био философ Етик, често идентификован као Скит мада je био Словен, рођен у Истрији, који je такође „начинио слова за словенско писмо, али да та слова нису слична глагољичким“.2
За философа Етика Р. Пешић износи: „Етик je био угледан научник и познато je да je блажени Јероним преводи његову књигу o космогонији“.3
O философу Етику писао je, како то наводи Р. Пешић, и Hrabanus Mavrus (776-856), у делу „De inventione linguarum ab Hebreae usque Theodiscam et notis antiquis“, који je 847. постао надбискуп у Мајнцу.
P. Пешић наводи запис из житија светог Јована Златоустог из 389. године: „Скити (које судећи по многим доказима можемо сматрати Словенима), Трачани, Сармати, Индијци и сви они који живе на крају света, преводе Реч Божију на своје језике“.4
Што се тиче раније поменутих Етрураца они, ако се прихвате теорије – тек почетком првог миленија

1 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 27
2 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 27.
3 Р. Пешић •’Велесова књига“ стр. 27.
4 Р. Пешић „Велесова књига“ стр. 27.

пре Христа долазе са неких малоазијских простора, можда у ствари треба додати, балканских простора. Ипак, не узима се TO y обзир; Етрурци долазе под шире подножје Алпа, али долазе као Расени, Рашчани, Раси могуће и Тирсени (мада никакве повезаности, бар данас немамо, ако прихватимо и Ага – Тирси). У том широком војвођанском простору, поред Ага-Тирса били су ту и Анарти, које једино помиње Јулије Цезар.1 Такође се и море, западно од Апенина, зове Тиренско или Тирсенско море.
У свим таквим историјским комбинацијама, за Етрурце не одговарају те хронолошке одреднице. Ако се ипак прихвати да су Етрурци дошли на Апенине око почетка првог миленија пре Христа, ако са собом нису донели писмо (у ствари то je логични нонсенс), јер од кога су ту, на Апенинима, могли примити писмо, још чудније: своје писмо! Тадашњи Рим још није постојао. Неке археолошке назнаке o Риму пре његове светске славе, у тим вековима – нема, нема чак ни колиба.
И оно, што једино може неким покретом штапића добрих вила, ту у каснијој Италији, где још нема Рима, Етрурци, без писма, без цивилизације (а на Апенинима то ни од кога нису могли примити), одједном исказују све карактеристичне ознаке високе цивилизације. Римљани су чак намерно, временом своје Републике (509-31), радили на томе да униште, збришу, у тој Италији – све раније културне трагове Етрураца. Тако су нејасне и назнаке – од кога Латини примају писменост! Да ли од Етрураца или преко Куме, од Грка?
Тек потом, око два-три века касније, Рим почиње, према Варону, према Ливију: своју историју Ab urbe Condita (753).

1. Цезар „Коментари o Галском рату“ 6, 25.

Ha простору Балкана и данас живе Раси, Раци;тο cy управо стари Расени, Рашчани. Да ли je могуће све те старе назнаке – коначо не повезати у једну логичну, али и историјску целину!
Ако су Етрурци, Тирсени, Расени, Рашчани, бар према неким релевантним историјским назнакама, дошли у контакт са Винчанским писмом тек негде крајем другог миленијума – иако je το само no себи апсурдно, но елаборирајући у том смислу – остаје отворено кад су се сусрели са тим усавершеним писмом Срби (они за чије се прастаро, санскртско име везују сви ти дублети). Може се то и другачије исказати, како према санскрту – појам Србин – Срби носи обележје бројних људи, прзница, братства, па следе епитети: добрих, храбрих, часних, итд. Од тог великог мноштва, могуће je да су временом настала сва каснија, различита имена.1
Кад су, ако су, Срби негде са истока, изнад или испод хималајских пространстава, у неком нејасном времену, кренули на запад (а све изнесене повезаности санскрта са српским оправдавају неки дужи заједнички живот Индуса и Срба), зашто je Лепенски Вир постао кључна неолитска размеђа писмености. Како то да такав међаш није у комплексу народа Индуса!

1 Па и за то чињенично тврђење, зар се не треба питати: ако су неки Трачани иза Индуса, народ најбројнији – у вези имена Индуса (које у ствари ни данас не знамо), јесу ли они јаку подхималајску реку назвали Инд (откуд пре њих, у том слулчају, култура Индских градова), да ли су наследили назив те реке и од кога. Они су некад, кад се планетарна географска распрострањеност мерила бележењем појединих путника. тада je Индија била много већа. далеко већа од Арабије. Према мерењима из орбиталног пресека, испоставило се: Арабија je скоро двоструко већа од Индије. Ипак. ти Индуси (данас их има око седамсто милиона), зашто се они не називају према неким њиховим локалним ознакама?

Зар су и Веде писане на писму Подунавља? Али ту je и још један, међу многима, проблем: када су записане Веде? Хомерове песме, без разлике кад je он живео, према свим сазнањима, записане су тек за времена Писистратове тираније (561-528). И та реч тиранија није грчка и не носи ознаке каснијег значења тог појма, већ je лидијска и означава – Господина.
У вези грчког језика, како се схватало, јединственим непознатим генијем, који je осмислио Алфабетско писмо преко дублета из феничког, намеће се питање: зашто Грци нису свој Алфабет прилагођавали своме Линеарном Б писму, већ према феничком. Или, тај појам – феничко писмо, ипак носи у себи све стварне касније нејасноће.
Од неког библијског времена, кад je Бог људима наметнуо различитост језика, да не би успели сазидати Вавилонску кулу,* кад би бар приближно могли сазнати ο ком се το времену, у протоку људске прошлости ради – и нама би много чега било јасније.
За Потоп, неког свеопштег појма немерљиве прошлости, остала су различита имена: Ноје, Утнапиштим, Деукалион и Пира, и још обележена неким другим, локалним именима хероја, које je Бог (или богови) хтео заштитити због њихове праведности. У вези збрке око новонасталих језика, нема никакве назнаке.
У том смислу, пуних нејасноћа, остаје изван могућности поимања, да ли су Срби носиоци усавршеног Винчанског писма, које je имало графеме за сваки изговорени глас, изговорено слово – ако нису (јер све остаје недоречено), бар – кад су дошли у контакт са Винчанском културом. На питање чија je она – у неком глобалном смислу, одговор je исти као на питања ко су, рецимо, били неки од данашњих народа: питекантропуси и јужни људи (аустралопитекуси).

1.1Мој. 11,7-8.

Међутим, остаје сигурно: није могуће разликовати културу Лепенског Вира и Винче. To свакако нису биле две различите културе. Исто je неоспорно: Срби су наследници винчанске цивилизације – и у времену и простору.
Свакако, овакав закључак je немогућ, ако се полази од доминантне чињенице: досељавање Словена v-vii века.
Ако се прихвати да je досељавање научна истина (по типу бечко-берлинске историографске школе), шта рећи o богу Дагону, без разлике да ли су Срби поћтовали бога Дагона прво у Месопотамији, на Еуфрату, или Дунаву (о чему ће још бити речи).
Какву тек збрку у свему томе чини лобања диносауруса пробушена неким пројектилом, која се чува у Московском природњачком музеју, кога je смрт затекла пре око осамдесет милиона година (старост утврђена методом мерења С^)·
У светлу ових сазнања, нека светска изненађења: шпанске пећине Алтамире, пропаст Атлантиде – у светлу глацијалних промена, само су обичне, очекиване чињенице.
Индуси, са својим мага-југама, Пра Браминим и то Педесет и првим даном, схватањем широких космичких циклуса – нормално je квијетизмом воље, немају потребу упуштања у те проблеме, тих мање или више стотинак хиљада година прошлости. Будизам у начелу осуђује сваку наметнуту намеру: Желим – Хоћу да знам…
И Черноризац Храбар (IX-X век) истиче да Словени од раније „писахон и гатахон чертами и резами“ – он није познавао њихово предћирилско, предглагољичко писмо, да би те „црте“ другачије оквалификовао. Taj закључак односи се на словенско писмо које су други научници обележавали као Вендске руне.
Овај запис Чернорисца Храбра углавном mije бележен у целини: „… Раније Словени нису имали никакве књиге, али су се они, пошто су били многобошци, у својим верским обредима служили, читајући слике и црте урезане у дрво. Када су примили Хришћанство, они су без изузетка били присиљени да пићу својим словенским језиком, употребљавајући грчка и латинска слова… „*
Ово мишљење изнуђује неопходан закључак тешко je прихватити тврђење да су ти Словени, за свој словни систем, вршили позајмљивање фонетских графема из грчког Алфабета.
Сматра се да су стари Грци учинили максимални помак – графичко бележење вокала, заокружујући тиме свој Алфабет, но Винчанско писмо, око три миленија старије, документује графичко фонетско писмо, чак и са бележеним вокалима. Како прихватити, у том случају, могућност да су Срби своје писмо прилагођавали грчком писму, које je настало више миленија после формирања српске Азбуке. To потврђује и Черноризац Храбар, питајући се: „како су они (Срби) могли да напишу грчким словима речи као: бог, живот, зјело, црква и дуге сличне овим“, како то бeлeжиIsak Taylor „The Slavonic Alphabets“ (London, 1899; pag. 197-205).2
Луј Леже у свом раду наводи хроничара Титмара: „Међу Словенима који су још били многобошци на Елби (Алба, Лаба) кипови богова имали су исписана њихова имена“.

* C. C. Билбија „Староевропски језнк и писмо Етрураца“ стр. 82. према С. С. Билбија „Староевропски језик и писмо Етрураца“ стр.
82.

Стога Леже сматра: „… да je некакав, било који начин писања био потпуно познат овој раси у праисторијском добу“.1
Черноризац Храбар je сматрао да почетак другог дела историје Словена – од примања Хришћанства, од кад почињу да пишу ћириловским словима (ћирилицом), датира од 863. године.
Писање o српској старијој историји, али не заступајући унапред наметнута официјелна мишљења која дају зацртане оквире, првенствено намеће обавезу помињања вредних научних прегаоца, који су ишли корак даље. Почињем са проф. др Миланом Будимиром, иако он није први на тој листи. Предавањима и писањима обележава скоро цео XX век, износећи објективне лингвистичко-историјске чињенице, посебно o старости Срба, дакле у време кад ти подаци нису уврштавани у службене Историје o Србима.
Професор М. Будимир je, y научном смислу, првенствено кореспондирао са античким изворима, те познатим светским научним именима: П. Кречмером, В. Георгијевим, Б. Хрозним, Л. Суровјецким, Т. Желинским, П. Ј. Шафариком, Ж. Зејером и другима дакле није био усамљен у изношењу научних чињеница.
Нешто раније, своја историјска схватања o широкој проблематици порекла и историје Срба, износили су: гроф Ђорђе Бранковић, Ј. Рајић, К. Николајевић, М. С. Милојевић, П. Срећковић, С. Л. Лазић, С. Робер, Б. Рабиндер, Ј. Кострижевски, И. М. Живанчевић. Л. Ленард, Ј. Добровски, К. Церин, А. Гиљфердинг, Н. Жупанић, В. Ђерић, П. М. Јовановић, Ж. Д. Петковић, С. Гопчевић.

1. Louis Leger „Cyrille et Methode, La conversion des Slaves“ (Paris, 1868; 17, 208, 9); према C. C. Билбија „Староевропски језик и писмо Етрураца“ стр. 82.

Овим уваженим научницима (свакако не потпуног списка) не завршава се круг другачијих мишљења, има их и у нашем времену: Р. Новаковић, Р. Пешић, О. Луковић-Пјановић, С. С. Билбија, Н. Јеремић, А. М. Петровић, Ј. Деретић…
„Наведеним ауторима захваљујући, и ова књига износи бар другачија схватања – o времену Срба, пре VII века после Христа – времена завршетка претпостављених сеоба“.1

1. М. Јовић „Историја Срба“ стр. 10.

Извор: СВЕВЛАД

ВЕСНА – СЛОВЕНСКА БОГИЊА ПРОЛЕЋА


21.3. ВЕСНИН ДАН

Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Пролеће је почињало 21. дерикоже (марта) после пролећне равнодневнице, када дан први пут у току године постаје дужи од ноћи. Спомен на обичаје посвећене богињи Весни делимично су сачували хришћански празници: Ускрс, Врбица, Цвети и Младенци.

Весна је богиња која је код народа била омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Моране. Морана је владала зимом, а тај период су Словени повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, самим тим стопа смртности зими је била највећа. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу богиње младости и лепоте.

Могуће је да су на Веснин дан, као и на Јарилов, формиране поворке девојака (касније назване „лазарице“) које су изводиле обредне игре, певајући песме за плодност, здравље и напредак, намењене укућанима чије куће би обилазиле. У време око Весниног празника почиње и „врбопуц“ период када се јављају пупољци на врбама и, како се у народу верује, јача полни нагон код жена. Чим сване дан, младићи и девојке (који су били целу ноћ будни прослављајући Младенце) одлазили су и брали гранчице врбе којима су се китили али и међусобно шибали говорећи: 
“Да си здрав/а као дрен, да си брз/а као јелен, да се угојиш као свиња и да растеш као врба!“
Врба је уопште коришћена као биљка напретка, те су се тако гранчицама врбе шибали и јагањци и опасивале посуде са млеком да млеко брже „нарасте“.
Врба је и место где се окупљају водене виле русалке, што је такође у вези са поворкама тзв. лазарица које су можда некада симболично представљале баш те виле. На местима поред воде где расту врбе била су обављана и ритуална купања на Младенце пре изласка Сунца и пре брања гранчица. Јасно је да постоји повезаност врбе и женских божанстава (на првом месту Весне) као и повезаност са женама уопште. Познато нам је да су се жене опасивале врбиним гранчицама верујући да ће то побољшати њихово здравље.

Један од сачуваних обичаја широм словенског поднебља је и фарбање и шарање јаја у пролеће, обично у црвену боју. Јаје је симболизовало Сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Постоје веровања да се бојење јаја обављало некада баш на Веснин дан.
Од Весниног дана па до Биљног петка не бере се цвеће јер постоји веровање да се у то време душе умрлих могу налазити у цветовима.

Photo: 21.3. ВЕСНИН ДАН Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Пролеће је почињало 21. дерикоже (марта) после пролећне равнодневнице, када дан први пут у току године постаје дужи од ноћи. Спомен на обичаје посвећене богињи Весни делимично су сачували хришћански празници: Ускрс, Врбица, Цвети и Младенци. Весна је богиња која је код народа била омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Моране. Морана је владала зимом, а тај период су Словени повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, самим тим стопа смртности зими је била највећа. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу богиње младости и лепоте. Могуће је да су на Веснин дан, као и на Јарилов, формиране поворке девојака (касније назване „лазарице“) које су изводиле обредне игре, певајући песме за плодност, здравље и напредак, намењене укућанима чије куће би обилазиле. У време око Весниног празника почиње и „врбопуц“ период када се јављају пупољци на врбама и, како се у народу верује, јача полни нагон код жена. Чим сване дан, младићи и девојке (који су били целу ноћ будни прослављајући Младенце) одлазили су и брали гранчице врбе којима су се китили али и међусобно шибали говорећи: “Да си здрав/а као дрен, да си брз/а као јелен, да се угојиш као свиња и да растеш као врба!“ Врба је уопште коришћена као биљка напретка, те су се тако гранчицама врбе шибали и јагањци и опасивале посуде са млеком да млеко брже „нарасте“. Врба је и место где се окупљају водене виле русалке, што је такође у вези са поворкама тзв. лазарица које су можда некада симболично представљале баш те виле. На местима поред воде где расту врбе била су обављана и ритуална купања на Младенце пре изласка Сунца и пре брања гранчица. Јасно је да постоји повезаност врбе и женских божанстава (на првом месту Весне) као и повезаност са женама уопште. Познато нам је да су се жене опасивале врбиним гранчицама верујући да ће то побољшати њихово здравље. Један од сачуваних обичаја широм словенског поднебља је и фарбање и шарање јаја у пролеће, обично у црвену боју. Јаје је симболизовало Сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Постоје веровања да се бојење јаја обављало некада баш на Веснин дан. Од Весниног дана па до Биљног петка не бере се цвеће јер постоји веровање да се у то време душе умрлих могу налазити у цветовима.
Извор: СТАРОСЛАВЦИ/РОДНОВЕРЈЕ/РОДНА ВЕРА

Драган Симовић: НЕЋУ ДА МРЗИМ!


Драган Симовић нова 

 

 

 

Нећу да мрзим!

Никога нећу да мрзим!

Ништа нећу да мрзим!

Мржња води у болест, води у патњу, води у смрт.

Мржња води у смрт с ону страну смрти.

Најстрашнија смрт и јесте смрт с ону страну смрти.

То је смрт Душе, смрт Божанског Бића у нама, смрт за сва времена и за све вечности.

Мржња једе мрзитеља.

Мржња поништава Светлост Духа Стварања у мрзитељу.

На концу свега, од Божанског Бића мрзитеља,

Нећу да мрзим! остаје само мржња.

Нећу да мрзим ни онога који мене мрзи.

Нека ме мрзи!

Није моје да лупам главу о нечијој мржњи.

Мржњом нећу одговарати на било чију мржњу.

Ако ја мржњом не одговарам на мржњу, онда ће и мржња мрзитеља убрзо ишчилети.

Мора ишчилети по Закону-Свих-Закона!

Хоћу да мислим на Љубав.

Да размишљам и сневам о Љубави.

О Љубави већој и јачој од мржње.

О Љубави већој и јачој од Света.

О Љубави-Свих-Љубави; о Љубави која све покреће и све ствара у свим световима.

О Љубави Великог Духа Стварања.

О Љубави према Роду и Племену; о Љубави према ближњима и суближњима; о Љубави према Богу  Створитељу; о Љубави према Души Божанске Мајке; о Љубави према свим бићима у свих стотину и осам тисућа светова.

Нећу да мрзим!

Хоћу да љубим!

Да љубим свим Бићем, свим Присуством, и свим Суштаством својим!

Видосава Вида Томић: ОСТАЛА МИ ЈЕ ЈЕДНА ТУГА


Видосава Вида Томић

ОСТАЛА МИ ЈЕ ЈЕДНА ТУГА

Сећање на Рељу Новаковића и Олгу Луковић Пјановић

 

 

 

Почетком деведесетих окупили смо се у издавачкој кући Мирослав. Олга Луковић Пјановић и Реља Новаковић постали су њена суштинска препознатљивост. Њихово дјело остаће посебне, драгоцјене странице србске историје. Поносна сам што сам, овоме, надам се, дала ваљан допринос и што сам имала част да их упознам, с одушевљењем сарађујем и истински пријатељујем са њима. То је била немјерљива привилегија. Радећи своју ТВ серију Траг у времену и сарађујући са ово двоје изузетних људи и научника, вјерујем да сам, колико сам могла у то вријеме, одужила нешто дуга Богу и народу.

Кад смо радили промоције Олгиних или његових књига, професор би увијек лијепо и врло аргументовано говорио, а ја, као водитељ, морала сам да водим рачуна о времену, па бих му кришом давала знак да приведе крају. Он би се онда насмијешио и обратио публици: „Има ту још много тога д се каже, али ми Вида не да.“
Наравно, да он и сада има још много тога да нам кажа и да му не смијемо остати дужни, па ћу и ја овога пута покушати да одужим један малени дуг.

Снимали смо га у просторијама издавачке куће Мирослав. И скоро кад смо све привели крају, он је мало одћутао, а онда се обратио камери и нама:
– Прелиставао сам те моје свеске желећи да пишем нешто о Вендима што нисам писао и ја наиђем негде у 36 или 37 свесци, исписано руком, Олга Луковић Пјановић – амерички Србобран (СРБОБРАН – лист српских родољуба у Америци). Из америчког Србобрана један текст. И ја видим, кад сам то прочитао, шта је она изјавила у том америчком Србобрану. Па рекох: “То је изванредно. То је нешто ново, што ја нисам познавао и што ми може јако много користити.“ Не знам на који начин сам сазнао да је она у Паризу. Ко је коме први писао: да ли ја њој или она мени; не могу да кажем. Али, углавном, ми смо почели да се дописујемо. И ја видим, та особа зна готово исто онолико колико зна и Будимир. Мислим да је то на том нивоу. Тешко је рећи да ли баш толико зна, али да припада тој категорији истраживача, наших. Видим да зна класичне језике. Да простор Срба познаје боље него што ико, колико сам ја знао.

И ми почнемо да се дописујемо. Она чита моја писма и чита оно што ја сад радим. Видим да се, у приличној мери, слаже. А ја већ нисам имао куд. Оно што сам прочитао код ње нисам могао ни за живу главу да одбацим, јер је то стварно ново и одговара ономе што сам ја од Будимира сазнао. Тако да сам ја видео да је тај истраживач за нашу историографију нешто, до сада сасвим непознато, и да заслужује сваку пажњу и свако поштовање.

Међутим, на несрећу, ја сазнам да је она, однекуд, под неком сумњом. Нисам то знао.
Једног дана закуцају код мене на врата, уђу унутра, три полицајца. Кажу: „Молим вас закључајте врата, искључите телефон.“ Ја се запрепастио. Шта сам ја то сад скривио. И код мене био Милош Мића Татић, мој комшија, и каже се „ту мора да остане“. Кажем: „ Мића може да иде кући.“ „Не, сви останите ту.“

Сад један почео да испитује да л` ја познајем Олгу Луковић Пјановић. Рекох: „Не знам. Ми се само дописујемо. Она се бави пореклом Срба.“ Е, сад су почели да траже, да копају по столу да нађу писма. Ја, још онако наиван, рекох: „ Што ја знам, није ништа опасно нити је против наше државе. Шта ви тражите?“ Каже: „Њена писма.“ „Па што ми не кажете.“ Ја, будала, испао сам стварно будала. Ја потегнем где су ми била писма и дам. „Ево.“ Нема шта да прочита. Само је стручно, чисто научно, слагања и неслагања итд.

Покупе они мени неке књиге и одведу ме доле, у полицију, изнад пиваре, она велика зграда.
На моју несрећу, та писама су остала ту… копиране неке књиге. Ништа ми нису хтели дати.
Ја одем после неколико месеци, па кажем: „ Молим вас, могу ли сада да добијем копије оних књига.“ Ништа. Жао ми писама.

Е сад, да ја нисам заборавио, сад кад сам прочитао, рекох: „Бога ти, па то је двадесет година, нас двоје се дописујемо.“ Кад смо се упознали онда смо ми то обновили.

Хоћу да покушам да одем још једанпут. Отишао сам једанпут у Полицију и кажем: „Молим вас, оћете ли ми дати?“ Видело се сада да то нема никакве опасности, да она није никакав државни непријатељ. „Па, оћете ли ми дати?“ Нема ништа. Сад морам да потражим некога ко има везе са Полицијом, па да одем и кажем: „Сада је она умрла жена. Никоме ништа није скривила, не можете да је оптужите. Дајте ми. Прочитајте, ако нисте прочитали до сад, па ћете видети да нема никакве опасности. Нисмо државни непријатељи.“ Хоћу да кажем кад сам то прочитао и из америчког Србобрана, на страну, кад сам после њено издање добио, оне две књиге. Па кад сам прочитао, видим да је то стварно најупућеније научно створење међу нашим истраживачима порекла српског народа. Колико је она језика познавала. Клико је историју знала. Не само једну научну дисциплину. Готово све до чега је дошла.

Ја сам већ онда о Олги имао мишљење не може бити боље. На крају крајева, себе сам сматро далеко слабије упућеним, у оно време, у историју српског народа. У пошаст српског народа. А кад сам прочитао после ово њено, онда поготово. Запрепастио сам се како је наш свет примитиван… може да буде примитиван, погрешно сам рекао. Може да буде примитиван или не разуме. Ако је узео неке од ових књига и прочитао, па немогуће је да их не цени. Да у њој не види стварно изузетног научника. Нема таквих научника код нас. Имамао људе који су написали грдне томове…и свашта, али није то оно што је Олга Луковић. Шта је она у својој глави имала. Чиме је све располгала. Како је језике познавала. Какав осећај за језик. Немамо таквих више. И жалосно је што је завршила живот непоштована. Чудило ме како су могли историографи, научници, било лингвисти или историчари или етнолози, да не осете вредност њеног дела. Да није ништа друго радила, него да је само покупила из литературе оно што је користила, па то је пуно. А на страну, што је она, на основу тога, сама долазила до нових закључака. И зато кажем. Остала ми је једна туга, мада ја ништа не могу себе да оптужујем да сам крив. Туга што бар нас неколицина нисмо одавали веће поштовање. Додуше, мени не могу да пребаце, јер сам ја, ипак, био рецензент њених књига. Према томе, нисам од ових који је нису поштовали.

Ето, то је. Свашта се дешава. Свакојака чуда.
Београд, 1. септембра 2009.

 

Прилог:
Професор Реља Новаковић и Видосава Вида Томић,
приликом снимања овог разговора, у простору издавачке куће Мирослав.
Снимио: Данило Цветановић.

Сажетак
Ријеч професора Реље Новаковића о Олги Луковић Пјановић изречена пред камером Видосаве Виде Томић и њене екипе, приликом последњег снимања у простору издавачке куће Мирослав. Необјављено до сада.

Извор: СВЕВЛАД

Галина Лозко: КОНЦЕПЦИЈА ОЧУВАЊА СЛОВЕНСКОГ ИДЕНТИТЕТА


Галина Лозко
КОНЦЕПЦИЈА ОЧУВАЊА СЛОВЕНСКОГ ИДЕНТИТЕТА

 

Текст на српском језику

На украјинском: Концепція збереження слов’янської ідентичності
На руском: Концепция сохранения славянской идентичности

 

Др филозофије Галина Лозко, професор на катедри за филозофију Кијевског универзитета „Борис Гринченко“, овај рад је излагала на Свесловенском конгресу одржаном у Кијеву новембра 2010. године

Концепција очувања словенског идентитета

Родни етницитет као феномен је био и увек ће бити снажан геополитички фактор, а одржавање етничког идентитета за многе људе и даље јесте један од најважнијих животних циљева. У садашње време, широм светске популације, живи више од 330 милиона Словена. Постоји ли у данашњици оно што можемо назвати општим словенским етно-културолошким идентитетом, као и самосвест о томе?

Као примарни фактори који одређују етнички идентитет јављају се пре свега заједнички тип памћења, територија, језик и религија. Разједињени, током протеклих миленијума хришћанства, Словени су постепено губили старе родне везе и етнички идентитет; они не само да су ступали у међусобне крваве обрачуне, покоравали земље својих суседа и браће, већ су међусобно и уништавали једни друге. Међутим, позиви за јединство Словена који су упућивали славни представници словенства, најчешће нико није слушао или су једноставно били потпуно игнорисани од стране политичких манипулатора. Словенско јединство никада није проносило посебне идеје научног карактера. Нажалост, етничким осећањима је често манипулисала политика, управо стога што идеја словенства никада није била добро ни утемељена, ни развијена.

На пример, размотримо геополитичку теорију словенофилства (такође познату као пансловенство или свесловенство). Ова теорија је у протекла два века пролазила кроз многе политичке поремећаје. Основна идеја, тежња пансловенства је уједињење свих словенских народа по принципу заједничког порекла.

Идеја о уједињењу свих Словена у моћну коалицију, у историји наших братских народа, јавља се периодично. Први су је заступали пагански кнежеви у време када су нашим народима претили бројни спољашњи непријатељи. Експанзија немачких окупатора у словенске земље извршена је углавном уз истовремено приморавање наших народа на христанизацију – о чему данас није пожељно говорити. Чак ни историчари, врло повезани са хришћанством, не могу порећи да је покрштавање готово свих људи текло насилним средствима; често је праћено крвавим репресалијама против побуњених, спаљивањем паганских храмова, кипова богова, уништавањем традиционалних народних храмова. Митрополит Иларион (Иван Огиенко) пише: „да мисли да се крштење Украјине, само око Кијева, протезало на више од десетине година, и да је увођење нове религије у великој мери било заливано крвљу украјинског народа који је бранио веру предака…“.

Од 1168, као последица уништења највећих храмова балтичких Словена на острву Рујан (данас Риген), почела је епоха отуђивања наших људи од традиционалне родне религије, која је заправо одувек одражавала саму душу народа. У наша словенска тела насилно су усађене одлике туђинске душе – хришћанске послушности, ропства и унижења људског достојанства.

Према схватању наших предака, конфесионална и национална припадност су биле повезане, чак међусобно зависне. Хришћанство су видели као веру својих непријатеља, Франака и Немаца, а рат са њима, објашњањаван је као борба њихових месних родних боговова против „немачког бога“. Промена вере је доживљавана као издаја сопства, своје душу и саме природе свог народа, што је по моралним и етичким стандардима родне религије сматрано преступом. Зато су се Словени толико дуго опирали покрштавању, дизали буне и борили против крсташа.

Родна религија садржи у себи културно искуство многих генерација наших предака и представља основу историјског и генетског памћења Словена. Хришћанство је преобратило овај живи људски ланац међугенерацијског трансфера знања, етничких и племенских искустава, раздвојило Словене по верској припадности (католичанство, православље), по писму (ћирилица, латиница), те ослабило осећај за породичне везе. Дакле, дужни смо да признамо да геноцид над словенским народима потиче из деицида (израз први пут употребио проф В. Шајан) – што значи из „убијања богова“.

У новије време идеја пан-словенства јавља се поново крајем 18. века, када је огромна већина наших људи живела у саставу руске, аустријске и пруске империје. У тим империјама званично се сматрало да панславизам „води дестабилизацији монархије“. Било је забрањено све што је у вези са словенством, чак и матерњи говор Словена.

Као противтежа оваквом политичком притиску настаје идеја словенске узајамности, која је словачког порекла. Њу је најпре утемељио песник Јан Колар, аутор првог теоријског програма о духовном јединству словенских народа, и тиме поставио темељ за разумевање Словенства као целине – „словенске нације“. Колар је тиме укључио словенску проблематику у област филозофске мисли. Међутим, његов концепт имао је и своје недостатке. Главна грешка Колара је идеја о „језичком зближавању“ Словена, што је на том подручју довело до стварања концепције чехословачког племена, те порицања аутономности словачког језика. Узгред, касније Колар није инсистирао на овој идеји („Трактат о литерарној узајамности“).

Друга грешка Колара је што је заступао идеју о посебној улози Русије у обједињавању словенских народа (заснивано на бројчаном и територијалном преимућству Русије у поређењу са другим Словенима). Као што ћемо видети у току историје, ова теза се показала погрешном, јер постоји сталан политички антагонизам у словенско-руским односима (видети такође трактат Љ. Штура „Словени и свет будућности“). Значајан део словенских народа, дуго угњетаваних под разним царставма, стално је имао потребу за националним ослобођењем. Међутим, као што историја показује, вође словенских покрета увек су били разочарани у деловање руског фактора.

Идеја „добровољног“ спајања народа, као што знамо, доживела је колапс не само у случају СССР-а, већ и Чехословачке и Југославије. Сходно томе, асимилација, о којој је маштао Лењин, показала се немогућом. Она не само да није реализована у Совјетском савезу (социјалистички систем), већ полако доживљава колапс и у самом САД-у (капиталистички систем). Није се догодило претапање многих народа у један народ, ни у „совјетски“ с једне стране, а ни у „америчку нацију“ са друге.

Илустративан показатељ за разумевање овог феномена налазимо у књизи „Русија и Европа“ (1871) Н. Ј. Даниловског, кога још увек сматрају једним од најважнијих међу лидерима прословенских покрета у Русији. У том раду, упркос отвореном руском месијанизму који се у то време утврђивао, он тврди и да би спајање Словена у једну државу, стварање јединствеог политичког тела, повредило заједнички интерес свих културних и историјских група. Ту идеју Данилевског руске присталице покушавају да игноришу. Данилевски даје предност одвојеном животу Словена уз очување блиских културних и родбинских веза: „За величину и културни значај породице словенских нација <…> нужно је неподвргавање Словена Русији, као уједињење свих словенских народа кроз општу идеју свесловенства [Данилевски Њујорк Русија и Европа. – Ст, 1871. – С. 409, 411]. Сходно томе, Данилевски је изразио гледиште које је у супротности са било каквим покровитељским намерама Русије. Н. П Аксаков је написао да „свесловенство је увек било, јесте и биће историјски и етнографски фактор“, који је нужно разматрати као народни организам, а не као политичку заједницу.

Талас интересовања за словенске идеје јављао се периодично међу Словенима под утицајем романтичних или политичких чинилаца. Међутим, словенски и руски панславизам, то су – различите идеологије; словенски подразумева јединство култура братских народа, док руски садржи у себи императорску идеју „велике државности“ засновану, у суштини, на експанзионистичким циљевима. Уз такав концепт, дакле, сви снови и покушаји да се уједине Словени су се увек разбијали о хегемонију Русије.

Наравно, негативан став према словенском националном питању изразили су и класици марксизма-лењинизма, што није могло а да се не одрази на совјетску идеолошку доктрину. На пример, Фридрих Енгелс у свом чланку „Борба у Угарској“, писао је: „Пансловенство се појавило не у Русији или Пољској, већ Прагу и Загребу … Непосредни циљ пансловенства је стварање словенске државе под покровитељством Русије од Рудних и Карпатских гора до Црног, Егејског и Јадранског мора … Пансловенско јединство – то је чиста фантазија или – руски бич.“ Енгелс је такође приписивао типичне немачке шовинистичке етикете, које ће и даље целог столећа да висе над Словенима: „Народи који никада нису имали своју сопствену историју, и након што пређу први, најнижи ниво цивилизације, већ падају под туђинску власт (…) и никада неће остварити било какву независност. Таква је судбина аустријских Словена“ [ Энгельс Ф. Демократический панславизм // Маркс К.., Энгельс Ф. – Собр. соч.–Т. VI.–С. 181–182; 290 – 298].

На 10. Свесловенском конгресу, многи говорници-комунисти осудили су национализам. Према томе, хтели су да се поставе и према том питању. Према мишљењу савремених нациолога, национализам се јавља као природна реакција етноса на деструктивни утицај средине: економске, социјалне и политичке процесе, појаве страних етничких вредности и страних вера. У процесу распада царства, империје, одвајање колонија од матице и формирање националних држава, национализам постаје политички принцип сагласно коме „етнички простор не би требало да секу политичке границе и етничке границе унутар одређене државе не би требало да буду одвојени од остатка већинског народа.“ Дакле, национализам као фактор етноочувања противуречи светској религији и државним системима империјалноог типа Новог доба. Такавј национализам је увек против појава као што су: глобализам, интернационализам, империјализам, хришћанство, космополитизам, егалитаризам и либерализам.

Међу словенским народима, термин „национализам“ стекао је популарност тек у другој половини 19. века. Током националног уздизања, расте интересовање за језик предака, културу, као и својеврсна идентификација са борбом за национална права. Називајући се словенским, такав национализам стекао је карактеристичну форму као макронационализам (познат као пансловенство), који је уједно таксономски највиши облик национализма јер обједињује национализам генетски повезаних људи. На пример, у „Енциклопедији национализма“ (Лондон, 1990) пише: „пансловенство – најстарији и најважнији вид макронационализма. Идеја уједињења свих Словена у моћну коалицију појавила се крајем 18. века у време када су сви словенски народи били мањина у руској, аустријској и пруској империји … Јан Колар, који је величао сан о словенском уједињењу у књизи „Кћер Славе“, био је на челу апостола свесловенског национализма“ [Encyclopedia of Nationalism / Snyder L.L. – London, 1990. – P. 309].

Посебно снажан био је талас словенског национализма у Аустро-Угарској, као што је већ поменуто, инспирисан песмом Јана Колара „Кћер Славе“ (почетком 1820). Дакле, ова поетска слика ћерке Богиње Славе постала је етнонационални симбол словенских народа. Песник говори о свом пострадалом завичају, о трагичној судбини полабских Словена, који су готово потпуно уништени од стране хришћанских освајача, о племенитим идеалима Јана Хуса, подвизи хероја Словена који су се вековима борили за своја права.

Франце Прешерен, један од утемељитеља словеначког књижевног језика, 1836. године је објавио поему „Крштење на Савици“, у којој је први изразио најдубље мисли Словена о древној вери. Већина рукописа песника је спаљена по налогу католичког свештенства. Његова поезија изражава тугу народа и родољуба који је страсно волео своју земљу и боре се за њен препород.

Вредност родне вере Словена постале су централна тема филозофске мисли у Пољској и Украјини тек у двадесетом веку. Можда под утицајем Фридриха Ничеа,, готово у исто време, ове идеје су освојиле умове Јана Стахнијука и Володимира Шајана, а до краја овог века прихваћене су у патриотским словенским круговима Русије, Словеније, Србије, Бугарске, Чешке, Хрватске. Идеја о оживљавању родне вере није случајна и јавља се и у другим европским земљама – она представља моћно средство којим се народ може заштитити од глобалних претњи.

Демографска криза словенских народа може довести до депопулације Словена и Европљана у целини, са свим негативним друштвеним последицама.

Потпуна дезинформисаност, преовлађујућа у нашем друштву, чини немогућим разумевање узрока националног пада, што успорава проналажење путева за излазак из кризе. Политиком подржавања миграција – постепено се замењује староседелчки народ – другим, новопридошлим, који је непријатељски расположен и у чијем менталитету постоји једино жеља за присвајањем онога што су изградили Европљани. Прилив имиграната мења тако структуру становништва које, тако, уједно мења своје етничке особености. Експанзија ислама са циљем завојевања европског континента представља озбиљну претњу. Верски аспект у овом случају – то је само покриће – на исти начин као што су крсташи мачем некада по Европи проносили „религију љубави“. На сцени је заправо етнички рат против европског света у целини.

ЗАКЉУЧЦИ:

1. Очување словенског идентитета могуће је кроз циљано образовање и васпитање, засновано у оквиру националних држава. На пример, у Украјини је још увек судбина словенских идеја препуштена у руке левици (комунисти, социјалисти, либерали), што ствара негативну слику о словенској идеји уопште, идентификујући је са империјализмом Москве, стремљењем Русије да оствари светску доминацију. Ова идеја о свесловенству мора бити превазиђена, а то је могуће једино под условом да се подрже национално-патриотски покрети који треба да преузму одговорност за судбину словенског суперетноса (научни израз за групу људи заједничког порекла, обједињених блискошћу језика и историјом).

2. Уз то, родна вера се појављује као најважнији саставни елемент етноса (у тријади: родна земља, родни језик, родна вера), па је очување самобитности, а самим тим и етничког идентитета Словена могуће у условима обнове родних етничких религија. Такав процес је већ у току, то је природни феномен у целој Европи, посебно у словенским земљама: Украјини, Пољској, Русији, Белорусији, Чешкој, Словачкој, Словенији, Србији, Бугарској и др. Ова природна алтернатива за асимилацију, настаје спонтано из самих недара народа – следећи деловање закона самоодржања, који наступа у тренутку када се налазимо на самој ивици провалије, иза које следи или смрт или спасење. Управо зато одбацивање и непоштовање родноверних Словена данас више нема оправдања. Боље нас подржите!

3. Савез Словена је могућ и неопходан у етно-културолошкој и информативној области по принципима хоризонталне сарадње, али никада – у „једној и недељивој“ држави која жели да „усрећи“ браћу Словене својим покровитељством. Можда у том смислу, стварање међународне лиге словенских држава би било потребно, али никада и никакве „државне заједнице“! Украјинци, као нико други, доживели су жалосно искуство у совјетској империји. Нека то служи као упозорење осталим Словенима!
Можда ће се једном испунити речи нашег кобзара Тараса Шевченка: „Да сви Словени једном буду добра браћа и синови Сунца-праведног, и јеретици.“

Извор: СВЕВЛАД

Драган Симовић: ОВАЈ ТРЕНУТАК ЈЕСТЕ ЖИВИ БОГ У НАМА!


 

 

Овај Тренутак садржи сва времена и све вечности.

Све што нам се дешава, дешава нам се у Овом Тренутку.

Све што је било и све што ће бити, то јесте само Овај Тренутак!

Ми се рађамо, живимо, растемо, одрастамо, заљубљујемо се, патимо, тугујемо и умиремо само у Овом Тренутку.

Наши давнашњи преци, као и наши далеки потомци,  сједињени су, с нама и у нама, једино у Овоме Тренутку.

Када изиђемо из Овога Тренутка, ми смо изишли из Себе, изишли смо из Живота!

Овај Тренутак јесте наше Унутарње Биће, наше Унутарње Суштаство, јесте наш Унутарњи Бог.

Бог и јесте у нама, једино у нама!

Изван Овог Тренутка, изван Унутарњег Бића, заиста, ничега нема!

Свет је само одраз, израз и одсјај нашега Унутањег Бића, Овога Тренутка.

Све што се садржи у нашему Унутарњем Бићу, то се пресликава у Спољни Свет, у Свет!

Ми смо Бића Промена, вечних и вечитих Промена.

Како мењамо Себе, тако се и Свет око нас мења.

Они који крећу у промене Света –

занемаривши своје Унутарње Биће, занемаривши Овај Тренутак – пре или доцније наћи ће се пред

зидом бесмисла, пред НеБићем, пред Ништавилом.

Ми немамо никаквих моћи у свету, јер нама моћи света и не требају.

Онај који путује Путом Светлости, не тражи никаквих моћи у Свету од Света.

За моћима Света чезну и вапију само непробуђени, бесловесни и неосвешћени; они у чијему Унутарњем Бићу нема Светлости Стварања.

Само онај који нема ништа –

може имати Све!

Погледајмо Свет из нашег Унутарњег Бића; добро га погледајмо, и сазерцавајмо га из Душе и Духа!

И, шта видимо у Свету?

Видимо само безнађе и бесмисао, јад и беду, чемер и патњу, тугу и сету.

Видимо чопоре и крда; видимо просјаке и робове; видимо жртве и злочинце.

И чујемо само лелек и јаук –

 понижених и обесправљених, мучених и тлачених, изгнаних и протераних.

Та Слика Света одувек је присутна у Свету.

Свет, Спољни Свет, никада не бејаше бивао бољи, и никада бољим бивати неће.

Светом не влада РазУм, не влада Дух, не влада Велика Душа; Светом влада Тама, Светом влада Зло.

Пробуђен и Освешћен Човек не тражи утеху у Свету; Он утеху тражи и налази у свом Унутарњем Бићу на Путу Светлости.

Он, истовремено, јесте у Свету, али и није у Свету!

Он чини за Свет, но, од Света ништа не тражи!

Он тражи само од Освешћеног Човека у којему Живога Бога види и препознаје.

Сваки Освешћени Човек на Путу Светлости среће Другог Освешћеног Човека.

Они се препознају и припомажу узајамно!

Они су Духовни Водичи и Чувари један другом.

Сваки Освешћени Човек штити и брани Другог Освешћеног Човека.

То и јесте ПраИскони Завет сваког Освешћеног Човека.

Све религије, све идеологије, сва учења и знања Света имају само једну једину сврху –

 да улове Човека, да понизе Човека, да поробе Човека, да пониште Човека!

Зато се клоните свих религија, свих идеологија, свих политика, свих учитеља, и свих учења –

јер су све то само опсене, обмане, преваре и лажи Света!

И упамтите: Колико успете да се одупрете Свету, толико ћете и бити Своји!

Драган Симовић: ПОСВЕЋЕЊЕ ЉУБАВИ


 

 

 

Древни је Човек све у Свету посматрао духовним очима.

И, будући да је све у Свету посматрао духовним очима, он је и могао све у Свету видети (као) духовно.

А када се Свет посматра унутарњим, духовним видом, тада се и успоставља душевна и духовна присност са Светом.

Из душевне и духовне присности рађа се Љубав.

А Љубав је увек сушта, делатна и дејствујућа; Љубав се свагда и вазда пројављује кроз Дело, кроз Стварање, како у најужем, тако и у најширем значењу Речи.

Нема Љубави без Дела!

Кад кажем, да нема Љубави без Дела, онда не мислим само на стваралачко, уметничко илити духовно Дело, већ на свако сушто Дело.

Сушто је Дело и рађање деце!

Деца рођена из Љубави (и у Љубави!) јесу сушто Дело двоје Божанских Стваралаца.

Човек и Човечица јесу Божански Ствараоци, Створитељеви СаСтворитељи, на свим пољима, на свим ступњевима Божјега Стварања.

Љубав између Човека и Човечице, по учењу Древних ВедСрба, има дванаест ступњева Посвећења.

Да, уистини, Љубав између Мушкарца и Жене и јесте Божанско Посвећење, по свим Знањима Древних.

Љубав је Тајинствено Посвећење!

У Љубави се не прожимају и не стапају само видљива тела (како то бесловесни позитивисти, дарвинисти, фројдисти и материјалисти мисле!), већ и она ина  (најтананија!) невидљива, непојавна тела –  душевна, духовна, светлосна и божанска!

Зато сам чин Љубави у Древних ВедСрба и јесте Посвећење, Увођење, Тајинство, Мистерија.

За Расног Белог ВедСрбина, који је живео у Вери и Знању својих Божанских Предака (и у саобразности са Природом), Жена и бејаше била Узвишена – скоро Божанство!

Светост и најтананија Побожност прожимала је Брак и  Породицу, Мужа и Жену, Родитеље и Децу.

Љубавно општење такође бејаше било Светост и Побожност за Древне.

Муж је у Жени гледао Богињу (Мајку Земљу); Жена је у Мужу видела Бога (Небо). И њих Обоје заиста биваху сушти Богови!

Тако је бивало у Древних, док су живели у Вери и Знању својих Божанских Предака.

Ово што данас видимо, то је последица одрицања Вере и Знања Древних Ведских Предака.

Последица рептилских религија и идеологија!

Ови данашњи људи, диљем и широм Света –

нису ни налик на Древне, на оне Ведске Србе!

Све је обесмишљено, обездушено, обезбожено и озверено; све је приземљено, оземљено и извргнуто подсмеху, спрдњи, руглу и ругању.

Од некада Узвишене Љубави, од Посвећења Љубави, од Божанства Љубави, гле, преостао је још само бестијални секс, оно животињско парење и спајање, без Сврхе и Смисла!

Од Човека-Божанства, од Човека-Бога, преостао је још само мајушни и јадни човечић-човечуљак, који ће ускоро да се низведе до животиње, до скота, до псине!

Али, ја и даље, упорно и својеглаво, верујем у Новог Древног Човека, који се невидљиво и тајинствено рађа у Беломе ВедСрбству!

Тај Нови Древни Човек, Тај Нови ВедСрбин, верујем и знам, спасиће Божанску Душу Света!

Тај Нови Древни Човек, Тај Нови ВедСрбин, неће бити оптерећен рептилским религијама, по којима је Љубав између Мушкарца и Жене – греховна и Богу мрска;

нешто чега се ваља гнушати и клонити зарад духовног узрастања.

Западне службе спремају „државни удар“: Стварају двотрећинску издајничку коалицију- да би избацили КиМ из Устава Србије!?


Западне службе спремају „државни удар“: Стварају двотрећинску издајничку коалицију СНС, ДС,СПС- да би избацили КиМ из Устава Србије!?

СРБски ФБРепортер, 19 март 2013

Пише: Миодраг Новаковић

 224026_tadic-nikolic-dacic-fotomontaza-alo_f-478x270

НА ПОМОЛУ ЈЕ ВЕЛЕИЗДАЈА КОЛОСАЛНИХ РАЗМЕРА!?

Ових дана су неки медији (НСПМ, СРНА) пренели изјаве челних људи Радикалне странке (СРС) да је на помолу „Западно спонзорисана“ политичка коалиција, која би требало да запечати судбину Србији. Односно- да обезбеди двотрећинску скупштинску већину за промену Устава мимо већинске воље грађана, и да потом избаци Косово и Метохију из Устава Србије, и на тај начин удовољи захтеву евроатлантских окупатора и омогући легализацију илегалне шиптарске државе на југу Србије. По писцу овог текста, таква изјава је веома утемељена узимајући у обзир све чињенице и недавне догађаје на српској политичкој сцени.

Истовремено, овакве „најављене“ промене треба да обезбеде апсолутистичку демократску власт у северној српској покрајини Војводини, која би временом добила прерогативе самосталне државе. Ови процеси по налогу Брисела и Вашингтона имају за циљ да обезбеде потпуну територијалну дезинтеграцију Србске државе и Србске нације у целини на својим историјским просторима. Такво политичко кастрирање државе Србије, би потом створило услове за „коначну солуцију“ за Републику Српску, за коју евроатлантски окупатори не виде никакву будућност као независног националног ентитета у Западно анексираној БиХ.

У прилог овој теорији иду и недавне изјаве „београдског жутог императора“ Драгана Ђиласа да ће ДС и он лично подржати напредњачко-социјалистичку владу по питању Космета, јер је (по њему очигледно) да су они схватили да је Косово и Метохија изгубљено и да га се треба „решити“…

Из свега овог је очигледно да су западно-обавештајни планери обавили сву неопходну „политичку припрему“ за нови државни удар по узору на „5 октобар“, овај пут делујући кроз наводно легалне институције државе Србије. Тако да вероватно очекују да ће се те промене одиграти далеко од очију јавности, у мрачним кулоарима скупштинских и владиних здања, на чијем су челу данас удружени „српски“ политичко-петоколонашки елементи- оличени у неприродној напредњачко-социјалистичкој-(демократској?) коалицији.

У целој овој причи пада у очи, да је истурени пион у овој перфидној велеиздајничкој игри, већ исувише компромитовани премијер Ивица Дачић. Имамо добре основе да претпоставимо да је властољубивом и „политички ограниченом“ Дачићу, поред тренутне улоге „кључног играча“ намењена и ултимативна улога „жртвеног јарца“.

Очигледно је да бивши Слобин СПС у овом моменту неопходан „западним планерима“ да би спровели у (не)дело план за елиминацију постојећег Устава Србије, и консеквентну ампутацију Косова и Метохије, као и за стварање основе за даљу територијалну и националну дезинтеграцију Србије. Али је исто тако очигледно, да једном када се ти процеси (бар би они тако желели) заокруже, (не)симпатични „Буцко“ им више неће бити потребан, тако да ће највероватније и он сам бити политички (ако не и физички) ликвидиран, а „његова“, некад кредибилна партија послата на „ђубриште историје“. Судбина „отпатка“ Србске државе и остатка Србске нације би потом била препуштена у руке „криминалне“ напредњачко-демократске коалиције!?

Наравно, ако им пре тога народ- у чије име наступају, не „помрси конце“….

 ОлбрајтоваМекејн

ЗАПАД УБАЦУЈЕ У ИГРУ СВОЈЕ ОБАВЕШТАЈНО-СУБВЕРЗИВНЕ РЕСУРСЕ…

Наравно ови западни планови су у развоју и прогресу већ дуже време, и кулминирали су током прошлогодишњих „режираних“ избора у Србији. Докази за такву западно обавештајно-субверзивну (у овом конкретном примеру- америчку) делатност су били најуочљивији током прошлогодишње јавне предизборне кампање на нашој националној телевизији РТС.

Овде ћемо се фокусирати на предизборну емисију РТС-а „Реч на реч: економска дебата“, која је емитована уживо 26. априла 2012.

Цела предизборна дебата је финанисирана (и организована?) од стране америчког републиканског института на чијем челу је тада „седео“ (изузетно анти-српски расположен) сенатор Џон Мекејн, и америчког демократског института (NDI – National Democratic Institute for International Affairs) – НДИ на чијем челу је осведочени „србомрзац“ Мадлен Олбрајт. Обе ове организације (које су под директном контролом Републиканске и Демократске партије САД) су директно финансиране од стране америчког конгреса (односно владе)- док се као један од организатора (и финансијера?) предизборне српске кампање појављује и озлоглашени београдски Центар за слободне изборе и демократију: „ЦЕСИД“, иза кога стоји још озлоглашенија америчка („ЦИА-параван“) агенција National Endowment for Democracy (НЕД).

—————————————————-

tadic-djilas-wide_520x320

ЗАПАДНО СПОНЗОРИСАНИ ДЕМОКРАТСКИ КАДРОВИ ТАДИЋ И ЂИЛАС

Иначе према истраживањима нашег сарадника ИРИ и НДИ су активно учествовали у „образовању“ наших политичара, нарочито кадрова Демократске странке. Директор ИРИ-ја (амерички обавештајац) Кенет Брикер је био директно укључен у председничку кампању Бориса Тадића, и вероватно је у том процесу одиграо кључну улогу (у формирању јавног мнења у Србији).

Ове америчке „пара-државне“ организације су такође организовале током 2006 и 2007 више специјалних курсева за „српске демократе“, где је посебну улогу имао, данашњи лидер ДС Драган Ђилас, који је тада лично потписао око хиљаду „америчких сертификата“ издатих полазницима курса под називом: „1.000 младих лидера“.

ИРИ је такође био један од Западних спонзора озлоглашеног „Отпора“ који је одиграо кључну улогу у „западно-обавештајно“ спонзорисаном пучу против тадашњег, легално изабраног, председника Србије Слободана Милошевића, 5. октобра 2000.

————————————————————————————

 

Ако одгледате пажљиво видео клип у прилогу РТС емисије на следећом линку: „Реч на реч: економска дебата“, приметићете да је „јавни сервис“ грађана Србије, односно национална телевизија РТС у подножју „својих“ графикона приказивала као свог „спонзора“ „Ипсос- ИРИ“. Дакле овде се отворено наводи као један од „спонзора“- Мекејнов амерички републикански институт ИРИ. Тако нешто не само да је скандалозно, већ је и свим земљама које себе сматрају слободним и демократским, недопустиво да им изборну политичку кампању отворено спонзоришу стране политичке партије и владине организације (у овом случају водећа америчка)!?

Такође, у одјавној шпици ове РТС емисије појављује се (поред већ споменутог ЦЕСИД-а) као финансијер прошлогишње Србске изборне политичке дебате амерички демократски институт НДИ (под контролом Демократске партије), на чијем челу је тада била озлоглашена Мадлен Олбрајт.

Овде треба напоменути да се овде појављује као заједнички фактор који повезује ове три страна финансијера наводно независне Србске изборне кампање на државној РТС телевизији (прошле године)- National Endowment for Democracy (НЕД).

Они боље обавештени знају да су управо такозваном „Регановом директивом“ из 1984, све „пара-легалне“ активности ЦИА пренешене у надлежност:  USAID – OTI и National Endowment for Democracy– које се овде појављују на челу ове америчке „обавештајно-субверзивне“ пирамиде. Другим речима ток и исход прошлогодишње предизборне дебате у Србији су директно манипулисали и контролисали Западни обавештајци, пре свега горе поменуте америчке „паравладине“ организације.

 tomislav-nikolic-ivica-dacic-1351633254-224929

ГДЕ ЈЕ У ЦЕЛОЈ ОВОЈ ПРИЧИ ИВИЦА ДАЧИЋ?

Ако узмемо у обзир ово претходно изречено, као скорашње политичке, али и медијски „сензационалистичке“ догађаје у Србији- онда је очигледно да је Дачићу намењена улога „жртвеног јарца“, односно човека за једнократну употребу (лично сматрам да је слична судбина намењена и водећим људима будуће (?) напредњачко-демократске коалиције, али са „одложеним плаћањем).

Пре свега Дачић је „потурен“ да парафира све издајничке споразуме везано за КиМ, иза којих наравно чврсто стоји напредњачко-социјалистичка коалиција, али у овом случају очигледно је да су ови први „тактички“ заузели резервна седишта, тако да сва бламажа и гнев народа буду усмерени на (недораслог премијерском задатку) Ивицу Дачића.

Такође, били смо сведоци ових дана да се од стране неких наводних Дачићевих савезника (полу)отворено нарушава његов (готово непостојећи) морални и политички кредибилитет, да би у погодном тренутку био уклоњен (илустративан је пример недавне порнографско-политичке ТВ емисије, у којој је Дачић „перверзно карикиран“- и тај „компромитујући материјал ће сигурно бити употребљен у догледној будућности за његову додатну дискредитацију?)

То се наравно неће десити све док се не оствари потребна двотрећинска скупштинска већина, која је потребна за „последњи чин издаје“ (промену устава)- односно легализацију илегалне шиптарске државе на територији Србије.

 SKUPSTINA SEDNICA

ЗАКЉУЧАК

Интересантно је да је ниједан учесник прошлогодишње „западно финансиране предизборне кампање“ у Србији није јавно изразио протест, или бар имао примедбу, на очигледну чињеницу да је оваквим грубим страним мешањем у унутрашње послове Србије и отвореним учешћем америчких политичких фактора као и западно финансираних НВО, у организацији националне политичке дебате- очигледно доведена у питање и сама легитимност прошлогодишњих избора- који су чак и по оценама челника СНС били „покрадени“!?

У тој емисији су учествовали испред листе „Избор за бољи живот- Борис Тадић“- Божидар Ђелић; Испред листе „Српска радикална странка- Др Војислав Шешељ“- Иван Нинић; Испред листе „Уједињени региони Србије- Млађан Динкић“- Влајко Сенић; Испред листе „Чедомир Јовановић- Преокрет“- Иван Андрић; Испред листе „Покренимо Србију- Томислав Николић“- Јоргованка Табаковић; Испред листе „Демократска Странка Србије- Војислав Коштуница“- Ненад Поповић; И испред листе „Ивица Дачић- Социјалистичка партија Србије, Партија уједињених пензионера Србије, Јединствена Србија“- Душан Бајатовић.

Дакле, никоме од горе споменутих није засметало (или бар пало у очи) да учествују у америчко (обавештајно) спонзорисаној политичкој дебати- предизборној јавној кампањи (у оквиру Јавног РТС сервиса Србије- који је финансиран од стране грађана Србије)!?

А да би отклонили сваку недоумицу, ко је стајао иза, наводно слободних, избора у Србији прошле године, потрудио се и РТС, који је поред цитирања својих „западних спонзора“ у видео клипу, исте цитирао и у закључној реченици свог текстуалног извештаја:

—————————————————————————————–

canvas

—————————————————————————————–

Што би наш народ рекао- „ако лаже коза, не лаже рог“…

ПРИЛОГ:

IMG_20130318_205832

О директору ИРИ Кенету Брикеру, „спонзору“ Демократске странке…

Драган Симовић: СПАСАВАЈМО ЛЕПОТУ!


 

 

 

 

Спасавајмо Лепоту,

да би Лепота

спасила нас!

 

Ако не спасимо

 и не сачувамо

Лепоту у нама –

 

у Души нашој,

 у нашему Бићу

и Суштаству –

 

онда ће, зацело,

нестати Овај

Свет!

 

Нестаће тада

 и снови наши,

које смо сневали –

будни! – 

још пре рођења

својега.

 

 

Песничка разјасница.

Никада не заборављајмо да смо бића Светлости!

Ако тога бивамо свесни из дана у дан, из часа у час, онда нас никада не могу поробити синови Таме.

Не дозволимо да Тама продре у наше мисли, у наша осећања, у нашу Душу, у наше Срце, у наше Присуство!

Удишимо Светлост; издишимо Таму!

Светлост на очи улази у наше Биће; Тама на очи излази из нашега Бића.

Ми се Светлошћу хранимо на свим пољима, на свим  ступњевима бивствовања –

преко Ваздуха, преко Воде, преко биљне хране!

Нека наше мисли буду Светлост; нека наша осећања буду Светлост; нека наше речи буду Светлост; нека наша дела буду Светлост; нека наша љубав буде Светлост!

Ми, Бели ВедСрби, Стриборјани,

Потомци Сварогови,

љубимо једни друге –

свим Бићем, свим Суштаством и свим

Присуством својим!

Никада не заборављајмо да смо бића Светлости!

СПО(Ј)И на турниру у знак сећања на страдале у Мартовском погрому


FK SPOJI 1

У недељу, 17. марта 2013. на дан када се навршавало 9 година од Мартовског погрома на Косову и Метохији у којем је убијено 19 особа, протерано 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, запаљено 35 цркава, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 друштвених објеката, КСУД „Братство“ из Инсбрука је организовао турнир у футсалу на којем је учествовала и фудбалска секција Српске православне омладине Инсбрук – СПО(Ј)И, „ФК Споји!“.

Наставите читање →