Љубим те у оба твоја шарена крила,

лепото Божија,

однеси гласе у дворе небеске,

да сестре моје хаљине припреме,

ускоро враћам се,

тамо где сам одувек била.

К’ небу нам хрле руке

Оче дај, Оче дај!

А с’неба нам лију сузе:

„Дете моје добро знај

.

Сузе меке као душа 

испуњене болом, тугом.

Сузе питке као љубав

сверадости живот дугом.

.

Све ти дајем а све имаш,

погледај у духа до.

Очају не љуби скуте

Почуј бруј и живота зов.“

Извор – Звезда Род

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Девојачка соба; Википедија

У мојој соби нагомилани су снови.
Моји бедеми сазидани су од рана.
На скровитом си месту иза мојих немира,
ту негде код мојих жеља.
Тражиш одговоре у небу на звездама,
у парним и непарним бројевима,
залазиш у суштину свог бића.
Не гледај у моје лице јер видећеш одраз свог.
И никако, никако немој да усниш
јер видећеш себе како спаваш у мом крилу.

Фото: Власинско језеро; Википедија

Можда је језеро најлепша колевка воде. Она се ту безбрижно љуљушка као уснула лепотица, чекајући принца да је пробуди. Буђење језера не дешава се кад гране јутро или падне ноћ, кад на њему има купача или бродица. Ветар је најстраственији љубавник, који језеро буди, грли, љуби, подиже, али никада не допре до његових дубина, већ таман толико да га узбуди, узбуни, заталаса..
Свако језеро је огледало свог окружења и времена и свако има душу. Свако језеро има свој почетак и свој крај. Нека језера настају из поточића или река. Нека сама из себе извиру. Нека су чекала снегове да би се родила. Ето, нека су рођена природним, нека вештачким путем. Не само то, свако језеро има свој стил, по којем је препознатљиво. Неко се заогрне боровима, смрчама, буковином, трском, а нека су одраз неба, утопина усред равнице.
Нека језера зими утону у дубок сан, чувајући дубину под кором леда. Нека језера лети ишчиле, чекајући кишу или нове снегове. Нека језера су дубоко скривена од очију људи, испод брда, камења и крша, улепшавајући утробу земље.
Ето, да се не заборави, има слатких и сланих језера. Језера на чијем дну је песак или стење, земља муљевита или блатњава.. Кажу да има мртвих језера у којима нема живог створа. Помињу се језера у којима бораве чудовишта или сирене. Једном ми се учинило да сам у предвечерје изнад једног видела виле, играју коло.
Народ има обичај да према особеностима или месту, језеру да име.
Каквих имена све има! Могао би позамашан именик да се направи.
За мене је језеро као пупак из којег све настаје и нестаје.
А, кад се боље размисли, шта је језеро дo већа или мања количина воде на једном месту.

Фото: Понуда; Википедија

И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича и Осмехом опија…
.
Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Чак и ја специфик, старим,
Сећањем на своје детињство рано
Увек се озарим,
А онда реалношћу, децидирано,
Све то покварим.
Мојим стиховима, у налете,
Скидајте лак са ноктију, старлете,
Можда само тако успете,
Моју поезију да осетите.
Ех, какво сам ја и даље дете…
Но, доста сете!
Ставићу тугу у епрувете
И направићу невиђене штете!
То ми бар редовно, депресију омете.

Фото: Раширене руке; Википедија

Када бих имала
довољно велике руке
да загрлим сваког ког волим,
винуле би се до неба,
дотакле би царске двери,
пипнуле би и звезде
и сунце и све што треба
да се живи и да се весели.
.
Када би могле и да лете,
да стигну брзо у даљине,
помилују наше расуте,
кажу им приче из отаџбине
и оставе им мирисе меке
хлеба и вина и детелине.
.
Да ли би мало такле и тебе
што стојиш негде у својој тами?
Да л’ би ти рекле да те желе,
само да милују, само да воле
јер руке моје само дају,
пружају нежно и праштају.
.
О, кад бих могла да пригрлим
све који у срцу ми стоје,
да им кажем да су вољени
и да сви заједно негде постоје;
у мојој песми, у мојој мисли,
сузи и сећању,
и моме бићу.
Заувек вољени и загрљени!

Фото: Ратница, Амазонка; Википедија

Наизглед мрша крхка духом чудесно јака
Гледа оком и срцем – призива Љубав света
Брани да црни и сиви – тупотроуглоглавци
Не продру силином у наше свете просторе
.
Она чува Јужну Капију славних предака
Носи златне кључеве за брзо отварање срца
Бедем непробојни – биће овијено Љубављу
У њеном свету слободе сна све расте и цвета
.
Муњице држи у десници белу ружу у левици
Узвраћа снагом и брзином Перунове муње
Она је његова лепа сестричина никад тугољуб
Будна вежба Савршенство – кључ за Безкрај
.
Јасновидац је лака и снажна витезица Паија
И нема препреке ка прошлости и будућности
Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника
Свакодневно прави девет дугих искорака среће
.
Витезица Паија Чуварка живи под тим углом
Бере различак жиловлак чичак русу и јарич
Певајући плете венчиће и држи катану у руци
То је Паија Раданска- Животојасновидитељица

Фото: Фототена Србског Журнала

Знам да ће, кад заспиш,
заспати свет и јунак стари,
оплакаћеш чемерне стазе,
и спалити вечност моју.
Стварност ћу тражити залуд,
док љубићу једну Ану,
њене груди бешу меке,
покрај ње и мртвак излуди.
Знам да ће, када родиш,
над светлом завладати тама,
име моје он ће бити,
родиш ли и живот му пружиш,
о мојим песмама и невини ће лагати.
Слажи ме и оживи сваки уздах,
уздах који име ти пише,
жено имена жељна.
Осетиш ли додир боли,
док ти косу тихо плетем?
Или је и теби од живота прече,
да те кроз стихове памте?
Знам да ћеш, кад заспим,
уловити кобне ноћи,
и на мој починак,
изјутра доћи.