АЛТЕРНАТИВА СРБСКИМ ПОДЕЛАMA СУ ''СРБИ НА ОКУП''


 

АЛТЕРНАТИВА СРБСКИМ ПОДЕЛАMA СУ
“СРБИ НА ОКУП“

 

        Као што рече један наш велики духовник, Срби су кроз своју историју учинили много у славу Господа и за добробит свога народа и читавог света, али једно нису успели никад, а то је да се сложе. Увек су у нашем народу постојале поделе, које су нам само наносиле штету. То је добро знао и највећи и најзначајнији Србин икад рођен, Свети Сава, који је због тога и оставио поруку народу свом: „САМО СЛОГА СРБИНА СПАШАВА“. Нажалост Срби никако да ту поруку прихвате и спроведу у дело. И ако су те поделе увек постојале, оне нису никада биле тако дубоке и болне као данас. Данас je Србски народ подељен у четири ВЕЛИКЕ ГРУПЕ:

1. УНИЈАТСКА СРБИЈА

        Ту спадајају сви они који хоће да Србију увуку у европску, натовску, екуменистичку или било какву сличну унију. Има само један услов да би припали унији, а то је да се пре тога одрекнемо наше вере и себе самих и да се поклонимо сатани. Овој Србији припадају сви они који продадоше веру за вечеру, поштење за печење, а Крсте за масне прсте. То су они којима није ништа свето, ни вера, ни име, ни част, за њих све има цену и може да се прода. То су они који се Бога не боје, нити људи стиде, или како Св. Николај Србски написа у Небеској Литургији: „ …којих би се и марва постидела“. Њихова крилатица је увек била иста и остаће до краја, а гласи: „Циљ оправдава средство“. Њихов једини циљ је „лични интереси“, односно како народ наш каже „у се, на се и пода се“. У Светом Писму је за њих написано: „Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде непријатељ Божји постаје“ (Јк.4,4). Данас, на жалост, овој групи припада и духовна и световна власт у Србији. Духовна власт каже сатанин намесник на земљи папа нема алтернативу, а световна власт каже да антихришћанска ЕУ нема алтернативу.

 

 Председник Николић(као и његов предходник) и Патријарх Иринеј заједно раде
на унијаћењу Србског народа и одбацивању Косова и Метохије

2. НЕУТРАЛНА СРБИЈА

        Она се под поветарцом савија, час лево, час десно. Ту припадају они, који због неког свога лажног мира, покушавају да умире своју савест, варајући и себе и друге, тврде како се то њих не тиче и да они не могу ништа променити. Они су најопаснији, јер држећи се по страни не знаш шта мисле и коме ће се царству приволети. За њих је најбоље рекао Св.Николај Србски у својој беседи о Неутралним: „ … видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни, а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални. … неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи, а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је.“ Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.“ Даље каже: „Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа.“  А Господ поручује неутралним: „Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих“ (Откр.3,16).

3. НАЦИОНАЛИСТИЧКА СРБИЈА

         Лепо је волети своју земљу и бити националиста као што су били наши свети претци, који су се трудили да задобију пре свега Небеско Царство, са којим се једино може сачувати земаљско царство на дуже време. Међутим, овде је реч о онима који се бусају у груди своје,  како су велики Срби, а да не знају ни шта то значи. То су они који желе промене без Бога, желе да мењају друге, а да себе нису променили. Сматрају да то што су Срби, да је то довољно за благостање. Јадно је то Србство, јер је без Бога. “Немој желети србство без садржине, пошто је србство без православља бесадржајно и бесловесно“(Св.Николај Србски). Они се уздају у себе и своје мишице, односно наду полажу у човека, а не у Бога. А таквима је Господ поручио: „ …да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“(Јер.17,5).

 

4. СВЕТОСАВСКА СРБИЈА

        То је нада овој земљи, то је њена со. Светосавску Србију чини верно Христово стадо, које се држи завета, који је наш Свети Сава дао Господу у име свога народа, а који је на Косову пољу, крвљу запечећен од стране Св. Великомученика Кнеза Лазара и његове војске, да је народ Србски Христов. Тај Светосавски део, чини народ и клир Црквени који се, по узору на своје свете претке, боре за своју Православну веру и Отачаство и ако треба жртвоваће се за Крст Часни и Слободу златну. Неће да мењају друге, јер су свесни да то може само Господ. Они теже да промене себе кроз покајање, молитву и пост. Имају љубав и разумевање за све, праштају свима и нуде и други образ да им се удари шамар. Али, то праштање се односи само на личне непријатеље. Кад је у питању непријатељ Господа и нашег Отачаства, ту праштања нема и не сме га бити. За њих важи дивна мисао Арх. Аверкије Џорданвилског: „Борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разлобличавамо зло свуда где се јавља данас – не по гордости и самољубљу, него једино – по љубави према Истини.“ Светосавска Србија зна, да се једино Србија може спасти пропасти у коју срља, ако се народ пробуди, покаје, очисти, причести и сабере под један Светосавски барјак у одбрану своје Православне вере и Отачаства.

         Данас у Србији има доста патриотских организација, братстава(ПНХЗ), појединаца који се часно и искрено боре за веру и отачаство, али они представљају само Светосавске варнице или искрице, које не могу да се на прави начин и у пуној мери супроставе злу које се надвило над Србским народом, нити га зауставити на путу у провалију. То једино може организација “Срби на окуп“ јер она представља духовно и национално огњиште које ће сабрати све  Светосавске варнице у један Светосавски пламен који ће запалити Србију у духовном и националном смислу и очистити је од екуменистичких, глобалистичких и других болести. Да то нису само празне приче, већ чврст темељ на којем се заснива нада за спасење Србског народа и Србије, три су велика разлога:

   1.На челу организације “СРБИ НА ОКУП“, односно она ради под духовним вођењем светог Христовог ратника владике Артемија. Достојан наших Светих Архијереја, он је повео свој народ Србски не само у духовну борбу, већ и у борбу за Отачаство. Господа нам је дао путоказ светог владику Артемија,којим нас води путем спасења. Ми само треба да га следимо.

 

“Благословен који иде у име Господње“(Пс.118-26).

   2. Темељ деловања организације “СРБИ НА ОКУП“ чине три елемента без којих не постоји успешна борба:

      да се Срби ОБОЖЕ-духовна обнова, повратак Богу и Православној вери како су нам Свети оци оставили-“Вратите се Богу живоме, у коме је спасење“св.Николај Србски;

      да се Срби СЛОЖЕ-саборност у Христу и за Христа, онако како су чинили наши Свети преци “Боље је у својој Вери и своме Отачаству умрети, него Веру своју погазити“Вожд Карађорђе;

      да се Срби УМНОЖЕ– основа је србска породица заснована на хришћанским вредностима са доста деце, како Свети Апостол Павле каже:“Породица је домаћа црква, у којој је Бог, камен од угла.“.

   3. Организација “СРБИ НА ОКУП“ је свесна да кола Србског народа која јуре према провалији, могу се зауставити само ако неко потури кичму, макар та кичма и пукла. Чврсто и одлучно преузимају ту одговорност и спремни су на сваку жртву ради одбране Православне вера и Србије, држећи се речи св.Јована Златоустог:„Ви учините што до вас стоји, а остало даће Бог. До смрти се бори за истину и Господ ће побеђивати за тебе“ .

 

Придружимо се!

         Позивамо свеколико Србство, сву браћу и сестре и све патриоске организације, братства (ПНХЗ) да се придруже организацији “СРБИ НА ОКУП“, како би сабрани под један Светосавски барјак и држећи се Светосавског – Косовског завета храбро, исповеднички  с вером у Бога устали у борбу за Православну веру и Србију. Налазимо се на крају времена, а велеиздаја од стране сатаних слуга је коначна, продадоше веру, државу, част и образ. Пред нама је коначни избор или Косовски завет или Косовска клетва. Ми само треба да дамо све од себе, а Господ ће остало учинити.          “С Тобом ћемо избости непријатеље своје, и с именом Твојим изгазићемо оне који устају на нас. Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи. Него ћеш нас Ти избавити од непријатеља нашијех, и ненавиднике наше посрамићеш.“(Пс.43-5,6,7)

“Востани Сербије! Давно си заспала, у мраку лежала. Сада се пробуди  и Сербље возбуди!“

Дана 31.08/13.09.2012. лета Господњег
на спомен 700 000 Светих мученика Јасеновачких.

С љубављу у Господа, верна браћа и сестре у Христу,
Братство Светог краља Милутина – Шабац
при катакомбној цркви у Бадовинцима
bratstvosvkraljmilutin@hotmail.rs
телефон 066/352-536

 

 

 

 

 

Ахмадинеџад оптужио Запад за примену климатског оружја


Председник Исламске републике Иран, Махмуд Ахмадинеџад, посетио је север земље и одржао говор у коме се дотакао ситуације у сектору пољопривреде и оптужио западне земље да су одговорне за климатске промене.

12.09.2012. сајт Борба за веру

„Нас очекују суше. Један од разлога за то је индустријски развој, али не можемо да заборавимо и зле намере. Непријатељи уништавају кишне облаке који иду према нашој земљи. То је рат, и ми смо дужни да у њему победимо“, изјавио је ирански председник.

Иначе, ово није први пут да представници иранског руководства оптужују западне земље за природне катаклизме. У јуну 2012. године потпредседник Ирана Хасан Мусави је позвао да се испитају сумње да је Запад крив за тешку сушу која је захватила југозапад Ирана. Он је том приликом још изјавио да светско угњетавање и колонијализам (Запада) утичу на временске прилике, што је део необјављеног рата Запада против Ирана.

Председник Ирана је у мају 2011. године оптужио западне земље да су „направиле планове да изазову сушу“ у Ирану.

„Према извештајима о клими чија је тачност потврђена, европске земље користе специјалну опрему да би створиле облаке кише (над Европом) и спречиле кишне облаке да стигну до нашег региона (Блиског истока), укључујући Иран“ – рекао је он.

Међутим, по мишљењу иранског руководства, промена климе није једини злочин Запада. Недавно је Ахмадинеџад оптужио западне земље за стварање вируса СПИД. Циљ бактериолошке саботаже је слабљење земаља трећег света и њихово лишавање воље за пружање отпора, сматра ирански председник.

По материјалу са „earth-chronicles.ru“

 

Врлине Родољубља – Свети владика Николај


Врлине Родољубља – Свети владика Николај

Свети владика Николај Велимировић

СРБИНЕ И СРБКИЊО ПОЧУЈ ОВО: ДРЖИ СЕ ТОГА!

Нека нам школа буде са ВЕРОМ.
Политика са ПОШТЕЊЕМ.
Војска са РОДОЉУБЉЕМ.
Држава са БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ.

„Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе,
да га неби поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!“

СРБИНЕ!

Твоја Србска врлина мора бити – верност.
Буди у цркви Православној веран БОГУ својих Светих предака.
Буди у Светосавском родољубљу веран свом ОТАЧАСТВУ.
Буди у домаћинској одговорности веран својој ПОРОДИЦИ.
Без Бога, без отачаства и без породице, ти си нико и ништа.
И зато :
Чувај своју веру Православну,
Брани своје Србско отачаство,
Негуј домаћински своју породицу.

СРБКИЊО!

Смерност и верност – твоји су украси.
Без њих не можеш бити ни девојка ни мајка.
Без твоје оданости Богу и породици није могућ опстанак Србске нације.
Знај да си потомак племенитих и славних Србкиња које су понос и украс наше историје.
БУДИ И ТИ ПОНОСНА НА СВОЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО И УКРАШЕНА НАЈЛЕПШИМ ВРЛИНАМА.

СВЕШТЕНИЧЕ!

Слуга си Бога Живог и Истинитог и чувар националних светиња.
Од твоје пожртвованости, честитости и Богобојазности зависи много у животу Србског отачаства.
Ти си духовни светионик своје нације. Без пламтећег жара твог Благоверја твоји ближњи залутаће и потонуће у мрачним таласима општег безверја и зловерја.
Буди свима и свагда непоколебиви пример Православног Богољубља и Србског родољубља.

ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе .
Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима. Твоје име је неустрашивост, а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну. То је и твоја најпреча дужност.
Слава Србског оружија не сме да потамни у твојим рукама.

ПОЛИЦАЈЧЕ!

Ти си оличење националне безбедности и Србског реда и поретка.
Ти си чувар сигурности својих ближњих. Честити те морају поштовати, а нечасни се морају бојати твоје праведне силе.
Само твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац.

СЕЉАЧЕ!

Ти си благословени темељ србског домаћинског поретка.
Без тебе и твојег рада, Србија је јадна и гладна.
Проклет је свако ко злоупотребљава твоју муку и напор.
Теби не требају ни комунисти ни демократе – треба ти правда и истина.

РАДНИЧЕ!

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.

 

12.09.2012. за ФБР Биљана Диковић, извор: ФБ страница „Дан Ветерана – Видовдан“

Отдаём Косово за 17 «Хаммеров»?


Отдаём Косово за 17 «Хаммеров»?

Анна ФИЛИМОНОВА | 11.09.2012 | 00:00

План США по наделению «Республики Косова» полной независимостью вступает в свою завершающую фазу, его реализация проходит вполне гладко, не встречая сопротивления.

3 сентября 2012 г. первый вице-премьер и министр обороны Сербии А.Вучич совместно с послом США в Сербии М.Ворлик открыли в г. Кралево физкультурный зал школы «Светозар Маркович». (США оказали помощь в рамках реконструкции города после землетрясения, Европейское командование Армии США выделило 300 тыс. долларов.) В ходе мероприятия был затронут косовский вопрос. М.Ворлик выразила поддержку Вашингтоном решения сербского правительства не отказываться от участия в работе международных региональных организаций, на которых присутствует и «Республика Косова». Этот шаг Белграда был расценен американским послом как большой прогресс в начале диалога Белграда с Приштиной. Посол США подчеркнула также необходимость скорейшего начала переговоров Белграда и Приштины. А.Вучич, со своей стороны, гарантировал реализацию всех подписанных предыдущим правительством соглашений с Приштиной, поскольку, заметил он, «мы – не какое-то другое государство» (1).

Напомним: Сербская прогрессивная партия (СПП, лидер до избрания на пост президента – Т.Николич) на выборах позиционировала себя как оппозиционная сила, непримиримо борющаяся с режимом Б.Тадича, создавшего «самое коррумпированное государство» (2). По поводу Косова А.Вучич неоднократно заявлял, что СПП предложит решение косовской проблемы, как только придет к власти. На предвыборном митинге в Косовской Митровице 11 апреля 2012 г. Т.Николич по поводу договоренностей команды Б. Тадича с Приштиной заявил: «…насколько далеко он бы ни зашел, что бы он ни подписал, наносящего вред Сербии, для меня это не является обязательным» (3). А.Вучич неоднократно и совершенно справедливо заявлял о том, что Конституция Сербии является тем барьером, который партия не может переступить в решении косовского вопроса. Упрекам подвергался Борис Тадич и за свой «План четырех пунктов», который является копией «плана Ахтисаари». Тогда А.Вучич предлагал Б.Тадичу открыто сказать гражданам, в рамках чего, собственно, тот предлагает предоставление специального статуса северу края – в рамках Сербии или Косова (4).

Преамбула Конституции Сербии гласит: Косово и Метохия являются составной частью Республики Сербии. Переговоры Белград – Приштина (весна 2011 г.) в том, что касается принятия сербами Косова и Метохии личных документов, изданных Приштиной, приштинских регистрационных номеров автомобилей, таможенных печатей, свободы передвижения албанцев (раньше они могли пересекать границу только с сербскими документами), отказа от проведения сербских президентских и парламентских выборов на территории всего Косова – это движение в сторону, прямо противоположную. Эти пункты явным образом нарушают Конституцию Сербии и являются признанием независимости Косова де-факто. И здесь непонятно молчание Конституционного суда Сербии, не вынесшего правовую оценку заключенным договоренностям.

И столь же неясна поспешная солидаризация Белграда с курсом США по вопросу Косова и Метохии – особенно, если вспомнить, что более 70 % сербов севера края на президентских и парламентских выборах отдали свои голоса Т.Николичу и СПП. Сегодня же, вопреки предвыборным обещаниям победившей партии, Сербия продолжает дрейфовать в кильватере политики самых непримиримых сторонников независимости Косова.

Вашингтон, как и прежде, не терпит возражений и вмешательства в дела своего косовского фаворита на Балканах. Влияние на изменение позиции нового сербского кабинета начал оказывать заместитель помощника госсекретаря США Филипп Рикер. Ещё во время своего пребывания в Белграде в январе 2012 г. Рикер отсеял недомолвки: «Не может быть ни изменения границ, ни раздела, ни обмена территориями в этом регионе. Сербы на юге Косова интегрированы, они – часть свободного и демократического Косова. И сербы севера будут интегрированы в косовские институты» (5). 3 июля Ф.Рикер приехал в Белград снова, как раз в разгар формирования нового правительства Сербии. Тогда он провел совещание с И.Дачичем, получившим мандат на формирование правительства, и более часа обедал с А.Вучичем. О содержании переговоров на этих встречах ничего не сообщалось. После второго визита представителя Госдепа сербские власти заговорили о признании договоренностей Стефанович – Тахири (6). Председатель краевого комитета СПП Боян Яковлевич по этому поводу заявил, что «применение данных соглашений само по себе достаточно, больше косовским албанцам ничего и не надо, чтобы захватить север Косова» (7). Через несколько дней Белград посетил помощник госсекретаря США Филипп Гордон (8-9 июля), который во время переговоров в Рамбуйе являлся пресс-секретарем Кристофера Хилла, тогдашнего спецпредставителя США по Косову. Он закрепил влияние США на политику нового сербского кабинета.

10 сентября Ф.Рикер, находясь с визитом в Приштине, провел совещание с «косовским премьером» Хашимом Тачи. От имени Б.Обамы и Х.Клинтон он приветствовал окончание т.н. подконтрольной независимости Косова (никогда не существовавшей в действительности) и вновь подтвердил, что США предоставят поддержку Косову в период обретения полной независимости. Тачи заверил в горячем стремлении «Республики Косова» стать членом ЕС и НАТО (!) (8).А генсек НАТО Андерс Фог Рассмусен заметил, что НАТО не планирует уменьшать число своих военнослужащих в Косове. «Наша стратегия неизменна…КФОР и ЕУЛЕКС и далее останутся в Косове», – заявил он (9).

Этот стратегический план давно ни для кого не составлял тайны. Х.Клинтон еще во время своего визита в Приштину в октябре 2010 г. заверила в готовности США содействовать приему Косова в ЕС и НАТО, отказав в самой возможности обсуждения «территориальной целостности и суверенитета Косова» на переговорах Белграда и Приштины (10). Белград всегда был прекрасно об этом осведомлён.

9 сентября 2012 г. состоялось внешне особенно не примечательное событие: американцы подарили Сербии 17 военных автомобилей «Хаммер». А.Вучич заявил по этому поводу, что подаренные машины представляют большую ценность для Армии Сербии и для страны, находящейся в экономическом кризисе, так как США являются одним из важнейших военных партнеров Сербии. Только вряд ли передача 17-ти внедорожников отвечает масштабу государственных задач, стоящих перед Сербией. Тем более что часть машин, по словам Вучича, страна и не увидит: «автомобили будут переданы на базу «Юг», где будет использоваться, прежде всего, в миротворческих миссиях по всему миру под эгидой ООН». Щедрость американцев этим не ограничилась – они планируют подарить Сербии еще четыре «Хаммера», чтобы Сербия, по словам М.Ворлик, «могла усилить свой потенциал и способность увеличить участие в миротворческих операциях под эгидой ООН и ЕС» (11). Для сравнения: Конференция стран-доноров (июль 2011 г.) вложила в строительство косовских «государственных институтов» 1,2 млрд. евро (12), ММФ в апреле 2012 г. только на экономическую программу «косовского правительства» выделил 106,6 млн. евро (притом, что население Косова и Метохии составляет около 1,8 млн. человек).

Вокруг сербов севера начинает захлопываться геополитическая ловушка. В руководстве КФОР произошла смена. На место командующего Эрхарда Древса назначен его земляк, немец генерал Фолкер Халбауэр, «специалист по блицкригу». К 1 октября будет окончательно укомплектован батальон германских оперативных сил быстрого реагирования с задачей подавления силой сопротивления сербов севера Косова (общины Косовская Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавич) и их подчинения властям Приштины. 10 сентября силы КФОР заблокировали альтернативные пути в Зубином Потоке и Лепосавиче, ведущие к Сербии в обход «приштинской таможни» на административных КПП Яринье и Брняк. Операция по распространению власти приштинского режима на север края началась. Над краем вновь завис призрак гуманитарной катастрофы.

Угроза того, что Резолюция ООН 1244, Конституция Республики Сербии, воля сербского населения Косова и Метохии будут растоптаны, сегодня велика как никогда. Если это произойдёт, военно-политическое господство США на Балканах закрепится окончательно – со всеми вытекающими отсюда последствиями для современного миропорядка.

_____________________________

(1) http://www.radiokim.net/vesti/vucic-i-vorlik-za-nastavak-dijaloga.html

(2) pressonline.rs

(3) http://www.b92.net/info/izbori2012/vesti.php?yyyy=2012&mm=04&dd=11&nav_id=599622

(4) http://www.dnevnik.rs/politika/vucic-tadic-nema-plan-mi-imamo

(5) http://www.vesti011.com/2012/01/riker-srbi-sa-severa-ce-biti-integrisani-u-tzv-kosovske-institucije/

(6) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=07&dd=03&nav_category=11&nav_id=623341

(7) http://www.standard.rs/sta-misle-kosovski-srbi-ako-nova-vlada-prihvati-borkove-sporazume.html

(8) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/253217/Riker-SAD-ponosni-partner-Kosova

(9) http://www.nspm.rs/hronika/anders-fog-rasmusen-nato-nece-povlaciti-trupe-sa-kosova.html

(10) http://www.fas.org/sgp/crs/row/RS21721.pdf

(11) http://www.pressonline.rs/kategorija/read/sad-poklonile-vojsci-srbije-17-hamera

(12) http://www.cablegatesearch.net/cable.php?id=08PRISTINA354

Поређење православне Литургије и папске мисе (видео)


„Зар заиста мислиш на нас убедиш да верујемо да смо исти???“  један је од поднаслова у овом видео снимку, који веома јасно, без пуно речи, показује разлику између православне Литургије и различитих папских миса.

12.09.2012. ФБ страница Глас Косова и Метохије, srbinaokup.info

У наставку погледајте видео запис који много више говори од речи.

Уредништво „Срби на окуп“

 

Путин и Николић или Јужним током у постевропску будућност


Европска унија, какву смо познавали до сада, на Балкану није изградила ништа капитално, осим што се бавила политичким подривањем у своје име, а за рачун САД и економским вампиризмом. Председници Николић и Путин имали су прилику да размотре заједничке економске и политичке интересе у постевропској будућности, која би могла потпуно да промени лош статус Србије

12.09.2012. Глас Русије, пише ФБР аутор Бранко Жујовић

Фото: РИА Новости

Мало људи запазило је овонедељно упозорење Џорџа Сороша, упућено Немачкој. Он је Немцима поручио да се коначно одлуче: хоће ли да предводе еврозону како треба (односно онако како Сорош мисли да треба) или да је први напусте.

Разуме се да јуче, у Сочију, Томислав Николић са Владимиром Путином није елаборирао ситуацију у свету с позиције глобалног играча. Али, Србија је, истовремено шаљући потпредседника владе Александра Вучића у Немачку, послала снажан сигнал какву европску политику жели да води, па догађаји последњих недеља, који се односе на перспективе сарадње Србије, Русије и континенталне Европе, за мене представљају пријатно изненађење.

Путин и Николић имали су прилику да размотре или чак договоре заједнички економски и политички интерес у постевропској будућности Балкана и Европе, које се, можда, Џорџ Сорош плаши, а која је постала једина извесност евроатлантског хода истока Европе.

Први пут, један српски председник, уочи значајног радног састанка, саопштио је недвосмислено да жели стартешко партнерство с Русијом и проветрену кућу с руским и европским вратима. Томислав Николић у интервјуу руској телевизији рекао је чак и да је русофил, те да му је само Србија испред Русије.

Оно што је много значајније од осећања српског председника, међутим, јесте Николићева констатација, која се потпуно поклапа с мојим прошлонедељним коментаром, да руководства две земље немају задатак да убеђују Русе и Србе да треба да сарађују, јер су оба народа за то потпуно опредељена. Наравно, и Николићева индиректна, али јасна најава могућности приближавања Србије Евроазијском савезу.

Београдска штампа, наиме, пренела је да је, када је реч о односу Србије према Евроазијском савезу, Николић изјавио да ће Србија бити у свакој организцији, регионалној, међународној у којој за себе може да пронађе корист, јер су тржишта Русије и неких држава далеког истока шанса за Србију. Ако говоримо о доследној опредељености политике за отворност и обострани интерес, онда је Николићева изјава веома добар пример такве опредељености.

Не треба заборавити да су се Путин и Николић срели већ два пута на почетку врхунца кризе еврозоне и проблема са којима се суочава ЕУ, какву смо до сада познавали. Та Европска унија у бившој Југославији није изградила ништа капитално, осим што се бавила политичким подривањем у своје име, а за рачун САД и економским вампиризмом и ту лежи велика шанса Русије.

Затворене фабрике, израженије сиромаштво, политичке кризе и дугови, једине су чињенице евроатлантских интеграција Балкана. Зато јавност Србије, која би данас била срећна да ужива економски раст неких руских губернија, с правом очекује капитализацију расположења која владају у друштвима Србије и Русије.

Грађани Србије очекују путинизацију државе, управо демократски процес завођења делотворног правног поретка и реда у држави, да би ова коначно то и постала. С друге стране, руска страна покушава да препозна и реализује своје додатне интересе на Балкану.

Због тога је веома важно то што Јужни ток ове године постаје стварност Србије, Републике Српске и Бугарске. Предузећа, иза којих стоји руски капитал, у Србији и РС веома добро раде, упркос економској кризи и постају знатни ослонци економија ових земаља. Србија не би смела да заборави како је промашени пројекат старе ЕУ, звани „Набуко“, срећом само на цртежима, широко заобилазио њену Моравску долину.

Осим тога, руска подршка Србији у најкритичнијем буџетском тренутку њене новије државне историје, могућност инвестирања у наменску индустрију и друге гране економије, али и врло снажна подршка државној целовитости земље, отварају нови, сложенији али логичнији геополитички хоризонт Србије.

Европска перспектива Србије тако добија пуноћу свог израза, уместо досадашњег инвалидног и контрадикторног значења те, данас увелико излизане политичке фразе. Због тога верујем да двојица председника имају историјску шансу да озваниче нову епоху руско-српских односа.

Једина препрека будућег српско-руског европског пута, јер не треба заборавити да је Русија уз Немачку најважнија европска држава, може да буде питање Косова и Метохије, односно питање односа српске политике према сопственој јужној покрајини.

Једино у тој тачки, тренутно, могу да се разиђу српски и руски пут. Један је до сада, купујући време за унутрашње политичке прилике, био посвећен тихом признању наметнутог фактицитета, а други посвећен одбрани туђих граница.

Јер, ако Србија настави да мисли како ће предајом Косова и Метохије зауставити евроатлантску агресију на сопствену територију, грдно ће се и даље варати. Исто тако, недопустива је и њена илузија, наметнута на изборима, о раздвојености косметског питања од питања стандарда грађана.

Ако је Томислав Николић у „Бочаров ручеју“ на обали Црног мора Владимиру Путину искрено говорио о једној Србији и њеној решености да крене напред, српске наде и наде Балкана у достојанственији живот људи нису изгубљене. Ако настави да седи на три столице и купује време, попут његових претходника, Србија може да обрадује само узнемиреног чичу с почетка ове приче и никога више.

Чије је небо над Европом?


Беспилотне летелице отимају ваздушни простор Европе. Драматична упозорења појавила су се у последње време на страницама низа издања. Реч је о радном документу европске комисије, објављеном ових дана, који се тиче проширења сфере примене беспилотних летелица на небу изнад територије ЕУ.

12.09.2012. Глас Русије

Беспилотна летелица -тзв. дрон
Predator drone

Суштина документа састоји се у изједначавању, почев од 2016. године, статуса пилотираних и беспилотних летелица –такозваних дронова. Последње ће моћи да лете не по специјално издвојеним за њих ваздушним коридорима које нико не заузима, већ истим оним трасама којима лете обични цивилни авиони. При томе у документу Европске комисије је реч о тешким беспилотним летелицама тежине преко 150 килограма.

Тренутно доступ ваздушном простору за беспилотне летелице лакше категорије регулише се законодавством самих држава чланица ЕУ. Дозвола за пуштање тешких дронова спада у компетенцију Европске агенције за безбедност лета (EASA), са седиштем у Келну. Али без обзирна на све то, правно поље примене беспилотних летелица одликује се на простору ЕУ крајњом шароликошћу.

Како сматрају експерти, иза иницијативе Европске комисије крије се преплитање интереса низа снажних лобистичких група. Европски медији подсећају у вези са тим на састанак лица која су на разне начине укључени у производњу и примену беспилотних летелица прошле године у Паризу. Осим високих чиновника Еворпске комисије и других структура ЕУ, састанку су присуствовали и представници армије, полиције, органа унуташњих послова и граничара. Имеђу осталог, тада је било решено да се званично дронови назову милозвучније – Ваздушни системи даљинског пилотирања.

Између осталог, сада је реч о пуштању моћних беспилотних летелица у сопствени ваздушни простор. САД ће између осталог отворити за њих своје небо већ 2015. године. Зато, сматрају експерти, журе и Европљани. А циљ журбе је огроман профит концерна који разрађују и производе беспилотне летелице. Данас, по подацима медија, у 19 земаља ЕУ разрађује се отприлике 400 типова ових летелица – величине од гигантског аеробуса Ербас 320 до патуљка тежине неколико грама. Земља произвођача има већ најмање 40. У целини стручњаци процењују обим светског тржишта беспилотних летелица на 6 милијарди долара годишње. А до 2018. ова цифра може да скочи до 12 милијарди. Али шта ће радити снажне беспилотне летелице које су у стању да носе и тешко наоружање на небу мирне Европе? Експерти, између осталог одговорни уредник листа Независни војни преглед Виктор Литовник има доста сумњи.

Борбених задатака за беспилотне летелице у европском ваздушном простору нема. Друга је ствар контрола кретања магистралама, можда праћење реда на улицама градова. Али то је дискутабилан проблем. Јасно је да су фирме које производе беспилотне летелице заинтересоване да добију профит и траже задатке за популаризацију своје продукције на европским тржиштима.

Улога и могућности тешких ударних беспилотних летелица у кризним жариштима је јасна. Истина, експерти УН већ данас се залажу за регулисање правних аспеката датог вида наоружања. Што се тиче летова страшних робота-гиганата изнад глава Европљана, ту се појављује мноштво питања. У сваком случају до децембра, када Европска комисија намерава да представи коначни нацрт документа, времена има.

Александар МЕЗЈАЈЕВ: Међународно-правна нелегалност признања Косова


Кретање у корист признавања независности српске аутономне покрајине Косово и Метохија од стране саме Србије се и даље наставља. У вези са тим је важно размотрити ситуацију са признавањем те покрајине у свету. Западна средства јавног информисања једногласно говоре о тријумфалном признању Косова и Метохије. Међутим, да ли то одговара реалном стању ствари?

12.09.2012. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Од више од 200 земаља света (и 193 које су чланице УН), Косово је признала 91 држава. Данас још увек већина земаља не признају независност Косова и Метохије. Није од малог значаја што већину земаља које су признале Косово, чине мале и чак патуљасте државе (Науру, Микронезија, Самоа, Палау, Kоморска острва, Вануату, Кирибати, Тувалу, Санта Љусија, Сан Марино, Андора, Малта, Сао Томе и Принсипи…).1

Осим Европе, Косово не признаје већина земаља ни једног другог географског региона у свету. Апсолутна већина земаља Азије, Африке и Латинске Америке не признају Косово. Косово не признају ни најкрупније земље на свету: Русија, Кина, Индија, Бразил, Јужноафричка република, Казахстан, Украјина, Аргентина, Венецуела, Вијетнам, Мексико и многе друге. Управо те земље имају већину становништва света и у складу са тим и демократски приступ оцени признавања Косова.

Нема јединства ни код оцењивања међународних организација: Косово не признаје ОУН, нема потпуног јединства чак ни међу главним протагонистима те “независности”, између осталог ни међу чланицама НАТО и ЕУ. Озбиљну опозицију таквом признању чине Шпанија, Грчка, Словачка, Кипар, Румунија.

Нема јединственог става ни међу религиозним регионима у свету. Тако и међу муслиманским земљама, већина такође не признаје Косово (Иран, Индонезија, Судан, Алжир, Египат, Пакистан…).

Такође, кад је у питању временски развој признавања Косова, највећи део признања односи се на 2008. годину (53 државе). Следеће 2009. године, Косово је признало само 11 земаља, 2010 – седам, 2011 – дванаест а 2012 – 5 земаља. Као што видимо, ресурс за признавање је већ исрпљен и зауставио се на прагу који је као што видимо још далеко и од бар половине светских земаља.

Тако да признавање Косова од стране 91 земље не представља ни географске, ни религиозне ни организационе регионе света. Шта онда у том случају представља? Представља политичке интересе изузетно уске групе земаља света, које држе читав свет у стању неоколонијалног ропства, а то су САД и земље Западне Европе. Међутим, међународна нелегитимност признања независности Косова је толико озбиљно питање, да нема јединства чак ни међу самим неоколонијалистима!

Показује се да тврдња о тријумфалном признавању Косова у свету, представља обичан мит. При том, не можемо не приметити да се тај мит ствара са циљем стварања одређеног друштвеног мишљења у Србији, да је супротстављање бескорисно и да тврда позиција у корист непризнавања представља “супротстављање читавом остатку света”.

Са тим у вези треба рећи сасвим трезвено, да признавање Косова и од саме Србије, у тим условима представља противправни акт. Као прво, то би био противправни акт са тачке гледишта националног права државе (Устав Србије из 2006. године), а као друго, то је противправни акт и са тачке гледишта међународног права. Постоје озбиљне правне основе да се тврди да признање Косова само по себи представља протиправни акт. Међународно право поседује низ критеријума за квалификацију ових или оних формација у виду “држава”. У ситуацији када је “независност” Косова дошла у резултату не само формалног кршења права (основног закона Србије), већ и масовних злочина против човечности учињених против не само српског него и албанског становништва аутономне покрајине, тада признање Косова само по себи постаје противправни акт.

Овде треба приметити да решење Међународног суда ОУН о томе да “међународно право не брани једнострано проглашење независности” не треба да дезорјентише ни међународну јавност нити руководство Србије. Као прво, ово решење су донеле судије које долазе из земаља које су саме организовале “независност” Косова, а као друго, то решење нема обавезујућу правну снагу и на крају, као треће, то представља одговор на потпуно друго питање од оног које је поставила Генерална Скупштина УН. Тако да ово решење ни у ком случају не може послужити као основа за доношење решења о признавању Косова. Са тачке гледишта међународног права, постоје две врсте признања – признање de jure и признање de facto. Обе врсте признања представљају политичке акте и нису регулисани међународним правом.2 То што признање чини правним актом – то су његове правне последице. Независно од тога да ли су то de jure или de facto признања, за собом вуку правне последице, па тако и међународно-правне. Главна таква последица биће учвршћење међународно-правних граница “независног” Косова и његовог међународно-правног субјективитета. Главни проблем таквог решења ће постати међународно правно учвршћење резултата геноцида над српским народом на територији аутономне српске покрајине, као и других злочина који се уосталом продужавају и у данашње време према грађанима Србије.

Без обзира на очевидан и демонстративан притисак који се врши на руководство Републике Србије, власти земље морају пројавити политичку и личну храброст и не чинити акт признања Косова ни у каквом виду.

 

 

1 У 2012. години Косово су признали Гана, Хаити, Уганда, Брунеји, Сао Томе и Принсипи. Последње признање Косова наступило је 1. Јуна 2012. године, од стране Републике Чад. (види сајт Министарства иностраних послова Косова на интернету: http://www.mfa-ks.net/?page=2,4,1282.

2 Приликом стварања Међународне комисије за међународно право 1949. године, прво питање које је постављено пред Комисију било је “Признање у Међународном праву”. Међутим, после 5 година Комисија је прекинула рад по том питању, признавши да није у стању сачинити минимално прихватљив текст за државе чланице УН. До данас је то јединствен случај отказа Комисије да разради пројекат међународно-правног документа по некој теми која јој је упућена.