Бескрајња је чежња
овде у шангану
крици јесени из кавеза надомак бунара од злата
и мали комадићи мраза на ледено хладној асури
тиња осамљена лантерна мисао тражи бес-крај
болна уздаха разгрћем застор . вани месец
лепота је моја самота попут цвета сред облака
горе – модри пакао небеских висина
доле се ваља и надире бујица реке лу
између вечности неба и далеког пута
чемерна је моја душа
у сну не допире ни до планинског прелаза
бескрајна чежња
раздире моју утробу

Фото: Слика; Википедија

Ж и в и м данашње јутро у Тијанији блаженој
Јутро препуно увида као јучашње и сутрашње
И лепо као осмех и девојка и плаветни видици
Прелеће гавран и криком зове јато на руштук
.
Магла се придиже али бојазно обилази мој дом
Она је жива живцијата и води је дух замагљивач
Тачно зна кога или шта треба у невид да баци
Не улази никада у дом бића која знају свој пут
.
Ложим ватру кувам и пијем тротравка чај лекић
За јако Тело стваралац Дух и контакт са Душом
И гледам трооко на исток у лопту Жарка Сјајка
Учим од њега несебичност и безусловно давање
.
Мајка Природа – свеобухватни и делатни учитељ
Птичјим цвркутом збори како се узносе молитве
Камен белутком у спокојству влада ватром у себи
Планином наслоњеној на небо отвара видике дуге

Родна румена јабука – за загриз изазива вечни
Поветарцем учи како се милује девушка стасала

Фото: Слика; Википедија

Касниш ли на плажу дана,
Крени ка Морави западној реци,
Зарони у њене валове ноћне,
Освежиће те дубине моћне.

Ако си заборавио детињства дане,
Јагоде зреле, крушке ране,
Узврело воће на сунцу јула,
Врелину дана душе разигране.

Никада није касно да живот дише,
Да се сетимо мириса поља,
Оврле пшенице, сунцокрета, орашја неба,
Пламсаја вечерње песме у затишје.

И тако дарујемо носталгијом себе
Нек срце заигра ритмочно бивше време,
Сетимо се олујног неба месеца јула,
Зидасмо небо у незброј недигнутих кула.

Па ако можемо дати живот свему,
Оплодити снове на радост нову,
Нек заборав снуђдено повије главу
А ми кликнемо кроз песму праву.

Фото: Велика Морава; Википедија

Иду године, живим у мраку…
Зaлуд данимa, светлост штo дају,
Сећања тешка, налик су страху,
Ходам мртвожив вечном бескрају.
Знате све добро… гoне нас дуго,
Љагу бацају пo Вучjoj части,
Зашто ћутитe, народе туго…
Зар и у вама српство се гаси?
Време пролази, грли мe сузoм…
Сенке из рата, снове ми гоне!
Mучнa тишинa траје предуго,
Несан ме прати и ноћи ове.
Ратник, рођен за витешка дела,
Вoђeн зaклeтвoм с чeтири слoвa,
Душа joш сиja, oд бeлoг беља,
Нa нeбу видим Двoглaвoг орла.
Kидам се, Мајко Србијо драга…
Из пламених груди, Вук се роди!
Kрећем нечујно са кућног прага,
Српски мe корак… у борбу води.
Из колевке наше, чује сe плач,
Зa њу устajeм… у свако доба,
Срцe бoли мe… у руци je мач,
Зa вас, сaмo смо потрошна роба!
Док ми се боримo, потражи спас…
Буди се Србине, пoдигни глас!

Фото: Свети Ђорђе; Википедија

Кандило ноћас палим,
не жалим прошле дане.
Иза завесе непрозирне
чекам да зора сване.

Успомене промичу силне.
Чујем гласове умилне,
Што утеху нуде…
Нову наду буде…

Желим музику тиху,
што срце дира,
да душу помилује ми
нежна, танана лира.

Нека под овим Небом
све цвета, буја…
Да нема на хоризонту
рушилачких, страшних олуја.

Да имам лакоћу
белих албатросових крила,
да се радујем животу
као кад млада сам била.

Желим да моје срце
и даље искрено љуби
и да ме јутро свако
нежним додиром буди.

О, како је
живот диван док
Љубав у срцу живи,
а душом се разлива
милина, којој се
свако диви…
.
Ако олуја дође,
ja ћу да будем спремна,
јер, од свих
преживљених олуја, oјачала
сам као стена.
.
Ал’ испод камене коре
меко ткиво дише
и даље силно жели
да воли! Ништа више.

Фото: Кандило; Википедија

Ecce pollution temple
повијају се гране оморике
од љубави према обичној нимфи

Као сакаћење мутавих и жигосање мисли
то откровење зла и неукост а моћ
више од жртвовања боли

Али је час у части Ерота
да зачне неверу и луду
у лику урокљиве жене
јер све је то pollution temple

Па да дођеш ти савршен
лепотом као у невесте
и у пламу племенитости витешке

Уздржљивих биће неколико
себичних на хиљање
гураће се да виде у црно завијене
испод разрушеног храма

Од године ове и ван сваког Христа
списатељи ће их у књиге завести
PollutioTempli

… и онда се свет уместо земље отвори
и они мирно уђоше у венце од цвећа
које су на главу стављале жртве њихове

Фото: Венац од белог цвећа; Википедија

Свуда тврђаве подигнутих мостова
Из којих опрез намерника
Не скида са нишанма. Зов без одазова
Разбија се о зидине.
У кривом огледалу слика
Света који стари – одраз јаве
Забрађене сенком отуђине,
Од ње поцрне очи плаве
И реке пресуше.
Ни пехара, ни здравице
Нико не држи. Из душе
Као зарђале цеви,
Не излећу птице
Већ слепи мишеви.

Фото: Слепи мишеви; Википедија

Знам шта је убиство и знам шта је геноцид
Убиство је када откинеш прекрасни цвет
Геноцид је и када не збориш са ближњим
Ако дубоко промислимо – то је и суицид
Јер ударац на Живот приземљује духа лет

Тијанија – проповедамо ненасиље и чистоту
Клањање и три пољубца прекрасном цвету
Загрљај чврсти времешном мудрацу Храсту
Зналачки гајено воће и поврће нудимо свету
За умље – здравоумље снагу сјај ока и лепоту

Тијанија је земља и унутарња и светлосна
Земља Витеза Праисконог Реда – најмоћна
Сви вртови њиве баште поља су плодоносни
Шуме и лугови препуни фазана зекана и срна
Прелепа је Тијанија од јутра а лепа је и ноћна

Враћају се расути Витези Праисконог Реда
И наши познати уметници јогини учитељи
Подучавају и обрађују земљу знањем Веда
Причају са птицама и биљкама и зверкама
Прерушени уТијанију свраћају и Светитељи

На сточетрдесетчетири корака од дома – Поглед
Ту тихују Аранђел и Мансанман долети и Дајбог
Около клеке церови бјелови грабови букве глог
И лековито биље – столисник катарион турица
Девет је планининских ланаца видно кроз доглед

Фото: Слика; Википедија

Припадам Кришни – Гиридару Гопалу
И никоме више, он је мој бог.
Не требају ми ни отац, ни мати, ни родбина.
Што бих се поносила чувеним родом!
Што бих се старала о некоме!
Живећи окружена светима
Одбацила сам овоземаљски стид!

Фото: Кришна; Википедија