Даноноћно на тик-так под кожом
Срце тихо и тромо одбија.
Даноноћно под земљином кором
Ти ћеш трајат као историја.

С деловима што заборављени
У том ружном мраку очекују,
Док под земљом, тромо, даноноћно
Ритмови се тик-так опет чују.

Даноноћно, ко у старој причи,
Биће опет тик-так ритам била;
И шумеће под кором дрвећа
Твој магијски тик-так ритам била.

И ко лакше да ти од тог дође:
Када будеш пешчана гомила,
Навалиће кроз жиле дрвећа
Твој магијски тик-так ритам била

Фото: Слика тик-так; Википедија

Опрости ми, Господе,
што бројим своје дане и радости
као да је вечност
само за мене.
.
Опрости ми, Оче,
што не гледам, не слушам, не слутим,
као да је Рај
место само за мене.
.
Изаткај ми звездану постељу,
успаванку од доброте и чистоте,
уморна сам, Господе,
од сопственог греха.
.
Опрости ми
за слепило очију,
за слепило срца и душе,
за бесћутну одбеглост
од Тебе.
.
Изаткај ми звездану постељу,
успаванку од доброте и чистоте,
уморна сам, Господе,
од нашега греха.
.
Очисти ме, Господе,
од свега што не личи на љубав.
.
Омекшај ми срце,
да у сваком страдалнику
препознам брата,
у сваком добром делу
Твој тихи благослов.
.
И ако поново зажмурим,
Ти ми, Господе,
нежно отвори очи.
Ако заборавим љубав,
врати је у моје срце.
.
А ако залутам,
не остављај ме,
него ме тихо приведи
Себи.
.
Изаткај ми звездану постељу,
успаванку од доброте и чистоте,
уморна сам, Господе,
од греха.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse
.

Два балона лебде.

Нити их вуку,
Спајају се
И разилазе,
Као да се играју.

Два балона лебде.

Спојити би се желели,
Али се не дохватају.
Сусрећу се нежно,
Или се сударају.

Два балона лебде.

Нити све слабије,
Удаљавају се балони,
све више,
свако свом Сунцу тежи.

Нити попуштају.

Све мање нити вуку,
Пуцају полако.
Два сунца
На две стране вуку.

Нити нестају.

Прекидају се везе,
Лете балони,
Сваки свом сунцу тежи,
Светлост да упију.

Два балона лете.

Празно је у њима,
Празнина их пушта,
У даљине лете,
Нове нити траже.

Два балона одлетеше.

Близину другог да осете.

Јутро, непроспавана ноћ, осећај кидања, дец 2016.

Фото: Балони; Википедија

Оче наш смилуј се на ме
Грешну и неутешну,
тешкоће се множе
А из ове коже се не може.

Срце отврдло и стегло се
Од увреда и строгих погледа
Љубав се скрила у дубини
И само се злоба огледа.

Памет није довољна
Решења се не виде
И све погрешним путем
У пропаст сигурно иде.

Знам да треба да учим,
Искуства вредно скупљам,
Али далеку рајску земљу,
Мир и слободу сањам.

Фото: Слика; Википедија

Светску заштиту рибица има
што именом бога име јој дали.
Иако више личи змијама
рибицом Човечијом је прозвали.
.
Егземплар прави у роду је људском
јер рода првога трсу има.
Оплодио свет у знању ведском
а заштиту од злоумља нема.
.
Од правремена он бож’ји је син.
Тројство и троједност његов су пут.
Правда и право завет њему фин.
Без страха он хрли у бож’ји скут.
.
Жељу да ништи праоца свога
зачудо има блудни му син.
Одверио од стабла роднога
па сада кида отачки корен.
.
Но корен овај нит је танка
о којој судба света битише.
Снаћи ће свет чистка потопска
кад искре чојства не буде више.
.
Портал што води у бо’жје скуте
тај народ ко ванчулну тајну скрива.
Кад машти својој раскрили путе
ванопажајни бескрај он снива.

Фото: Фб страница – Beautiful Roses & Flowers 🌺

Ој јуначе српски са солунског фронта
убише те сто пут за твога живота.
Убијао Шваба, убијале звери.
Кидали те вуци из пасијих двери.
.
Разнеше ти кости по врлети пустој
носише те прости и по шуми густој.
Секоше ти главу, пробадаше чело
ал’ сачува душу кад убише тело.
.
Гутала те мора и гробнице плаве,
њихали те вали, вазнесли до славе.
Грактале те вране и галеби бели
љубило те сунце и облаци свели.
.
И засп’о си тако на дну мора сиња
прекрстио руке ал срце још тиња.
Пригрлио пушку и све што си стеко.
Издахнуо тихо и молитву реко:
.
Да ти Бог наш чува отаџбину милу.
Да кандило светли мајци, оцу, сину.
Да се цвеће њише и љуби и кћери.
Да им звоне звона и да су весели.
.
А кад склопи очи, тад душа заблиста,
уздигну се горе, до самога Христа.
Запеваше орли, двоглави и свети.
Задрхташе вали, аждаја што прети.
.
Са осмехом оста на небу записан
да слободан поста и да си мирисан.
Да се ниси пред’о и да ниси клек’о.
Да си храбро глед’о и оружјем пеко.
.
Да си пад’о, стај’о, био мртав скоро
ал’ да си се диг’о, клете дане број’о.
И да костур беше, жила, вена само.
Ал да и тог трена стајао си право.
.
И одважан беше, ти, јуначе српски
и у смрти твојој кораци ти чврсти.
Свој на своме газда и понос и дика.
Земља једна мала имала је борца,
имала је свеца и од Бога сина
ИМАЛА ЈЕ СРБИЈА
СРБИНА ВОЈНИКА!

Фото: Србски војник; Википедија

Види лати цвета белог,
Дуга је на њему!
Сунце у роси је слика!
Творац сневао!
Види птицу шареницу,
Краси храста гранчицу!
Творац певао!
Види поток, милује планину
Жива кап душа лечилица!
Творац послао!
Види звезду сјајницу
Васељенску сапутницу!
Творац оставио!
Хеј, ти!
Кушај мирис цвета белог,
Ослушни птицу,
Помилуј храста гранчицу,
Гутљај воде узми,
Руке рашири,
Васељену загрли
Бездан љубављу испуни!

Фото: Фб страница – The gardens of the soul

Љубављу запиши изговорено и

љубављу изговори записано!

*

Када си у времену не дозволи нико други да га користи до тебе самог!

Ако дозволиш било коме да искоришћава твоје време, дајеш му моћ!

Слика – Дима Дмитриев

Приредила Верица Стојиљковић

Шта је истинито светло?

Шта је живо светло, тај плам који никада не гасне, тај језик што говори све речи знане и незнане?

Шта ли је та искра која сред срца живи, обитава и нежно сузама вечности залива дрво живота?

Где ли је њена лепота?

Има ли је у рукама оних који знају, у бедрима јаким што носе тешкоће лако?

Има ли је у очима које виде иза вела ил’ пак у недрима што крију тајне које то нису…

Знамо.

Знам.

Знаш…

Само се правиш да си луд на ово јутарње кишно време…недостаје ти Сунца зрак што пири кроз бели облак и сребрну росу…

Одсјај у трави…

Све боје светла кроз једну кап росе.

Има ли светла у сну?

На јави?

У Прав-у? У Слав-и?

Чек чек на трен. Само да мисао једну завршим па да скокнем до небеске капије, а поред ње лагано лије, светло живо као извор што ври.

Живе воде су то…воде од светла.

Реке што иду из Раја Небеског. Њима плови бродовље од стакла белог.

Шта је истине светло?

Ја бих ти рекао када би знао да нећеш се страхом обући тад.

Када би срцем отвореним чуо песму славуја које нигде не видиш.

Руке пружам ка небу и тлу. Прелива мисао као вода кроз њих. И то је део и мит.

Реч као звук првоте – све у славу те једноте.

Млазеви ватре живе, клизе по прстима, мире по грудима, певају у очима…

Сећања навиру никад изгубљена…

Светло живо је Истина.

.

Извор- Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге
.
За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава
.
А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица
.
Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео
.
Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李