Прва Атлантида је нестала

зато што је била огрезла

у безбожништво и отпадништво,

у мржњу и зло,

у блуд и раврат сваке врсте.

То исто чека

и Другу Атлантиду.

Обе Атлантиде,

као и све будуће Антлантиде,

морају да нестану –

али, овога пута заувек! –

зато што нису цивилизације,

већ антицивилизације;

зато што нису свет,

већ сенка света.

Атлантиђани,

једнако као и Атлантисти,

јесу човеколике сподобе

без божанске душе.

Уместо Љубави,

они живе мржњу;

Уместо Доброте,

они творе зло;

Уместо Истине,

они живе лажи;

Уместо Правде,

они творе кривду;

Уместо Светлости,

они живе таму,

јер и јесу тама

и јесу синови таме.

Ближи се дан и час

коначног нестанка

Друге Атлантиде,

као и свих будућих Атлантида.

У трену кад буде нестајала

Друга Атлантида,

са свим прошлим

и будућим Атлантидама,

певаће и појаће планете,

певаће и појаће сунца,

певаће и појаће звезде,

певаће и појаће сазвежђа

и звездана јата,

певаће и појаће сва бића

из свих видљивих

и невидљивих светова.

.

-фотографија преузета са нет странице –Сербиа

Ефраћанин Елимелех из племена Јудина

Поведе своју жену Нојемину са два сина

Станише се ко дошљаци у земљи Моавској

Ту ожени оба сина – Малона и Хемелона

.

Тајинствени су путеви Јединога Творца

И тајинствени су Његови науми за нас

Он извуче из Нојемине кончић судбине

И одведе јој у Оностран мужа и оба сина

.

Рута не хтеде да остави вољену свекрву

Са Нојемином се врати у дом и род њен

Да би преживеле Рута је у јечменој жетви

Пабирчила класје преостало од жетеоца

.

Библија нам даје дивну и магичну причу

Младе удове Руте и богатог човека Воза

Омилише се узеше се сина Овида родише

Рутин Овид је отац Јесејев и деда Давидов

.

И ти човече илити вођо народа изабери руту

Уз многомудрице и смелост стварај ново време

Усмери свој воз као Нојемина у земљу предака

Земљу жуткљун косова румен божура и сокола

Не, немојте ме питати

о ноћима када сам тужна,

када ми страх исписује

сваку пору помућеног разума,

кад се витлају ужаси над брестовима

и кад се листају ватре над градом.

Некоћ сам мислила да ме љубав може спасити,

а сад знам да је она једини излаз

из затрованих мисли

и узаврелих срца.

Не могу се отргнути од жеље да постојим,

да цветам у мирису ружа

и да желим да се вратим,

да се вратим на место ископаних рупа,

зарасле траве и страница мистике,

на место поломљених костију

и проливене крви.

Сузе ме не могу зауставити да

Побегнем од истине,

Да заборавим снове и да

Се не надам јутру.

Оне ће само појачати вољу за

спасењем и уништити омекшале путеве

начаурене лоњошћу и савршенством.

М.М: “Пут ка светлости“

Екавски у мојој бележници

ред ниже дорски

остала сам, пише, љубавница

философа из Ефеса,

и ево на прелазу сам из XX  у XXI  век.

Поред народног хероја се излежавам

сличних врлина као она дадиља  

Одисејева или Малармеова.

Бришем твој зној

спремна да нестанем

ако све твоје муке не упијем.

Х.Ш.И: “Ритуал детета“

~ Другачији, разноврснији је од свагдашњег,

начин живота људи који живе у насељима будућности.

Њихова мисао је слободна и човечна,

у јединственом је спојена стремљењу,

да се из ћорсокака изведе заједница људска.

Галаксије трепере у радосном предосећају

 пред сједињеном, јединственом људском визијом.

 Рођење новога и стварање, откриће космос ускоро.
Прекрасну планету нову, материјализује људска мисао! ~

.

-фотографија преузета са фб странице „Звонећи кедри Србије“

Кад очев глас анђелу поклони

молитву славску, предаш се скрушено

душом, обузме милоштаа ране

зацеле и болни удари живота занеме.
.

Анђео помаже молитву немо,

склопио крила и захвално прашта

наше грхе, својим окриљем

моли се Господу с нама да нас

дарује обиљем.
.

Босиљак на столу омамно опија,

свећа пламса а мирис тамјана

доноси спокој дому

где мајка и деца предано

дарују верност и покајање,

делећи радост молитве очеве.

Чује се хор небеских гласова

а ја сам пожелео да ме анђео

додирне крилом

и благослови

небеским миром.
.

Данас је на столу славски колач,

свећа се игра својим пламеном,

а отац, херувим, у хору анђела

слави на небу нашу крсну славу,

помиње своју децу молитвом

на овом дану, Аранђеловдану.
.

А ми ћемо за опрост наших грехова

молити да нам се снага за живот

врати и нагомиланост кривица наших

понизно отплати.

.

Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

Ветрови кидају Небо

попут буре

и звона ме буде у праскозорје

плаво.

Гле!

Долази Пророк овенчан

славом.

Горске нимфе путеве му

крче.

Голорук пред Тобом клечим

сјајна Слико,

речи Твоје у утроби ми горе.

Из пепела се дижу Вавилонске куле

И народи Твоји опет у јединству стоје.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

исцелиће све без изузетка

све што живи и све што не живи

постиће се и овога петка

без посла ће бити нечастиви

.

славиће се што никада није

причаће се неке друге приче

док пред сликом опште погибије

испод ногу већ ти тле измиче

.

а ти ништа не смеш ни да зинеш

ниоткуда оне светле зраке

ни о себи одавно не бринеш

.

притисле те мисли наопаке

причести се и то ће те проћи

хлебом вином и крајичком ноћи

М.Ц.М: Збирка песама – ‘’Лом’’

Овде нама казују,

Један јунак у мајка.

Што га мајко не жениш,

Ил’ га нама не дајеш?

Женила б’ га женила,

Тек не могу да најђем,

Добру слику прилику.

Слика му је прилика,

Ђурашина девојка,

Ал’ се Ђурађ не даје,

За момка ми Јарила.

Обрни се Лазаре,

Па се лепо поклони,

Младом нашем Јарилу,

Да те Јарил дарује,

Да те драга милује,

Да ти буде берићет,

А дечица користна!

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Дрхте тополе на прагу мог села,

Јер јаук грана голих нико не чује,

Само даљина клета и невесела

Сваки удар бола на груд дочекује.

.

Чујем лишће шуми, а позна је јесен;

То плачу тополе млaдости ране,

А као да још јуче ту сам занесен

Пио мирис ноћи пре него што сване.

.

А сад бих сећању да стишам кораке

И ништа не питам врхове топола;

Док не познам давно урезане знаке

Невешто ћу крити жучи свога бола.

.

Али како проћи поред шумне страже,

Кад ће сваки шум ми душу да расточи,

А тополе срцу свашта ће да траже,

И крај њих кад прођем засузиће очи.

.

Морам, морам проћи док дрхте тополе,

Док даљина видик сасвим не замути;

Морам да се вратим под те гране голе,

Јер више не умем чак ни да их слутим.