Илија Зипевски: СЛОВО


Слово С у Азбуци ниси назив СЛОВО.

СЛОВО у старословенском и у савременом руском језику носи значење РЕЧИ док појединачно слово – значење које оно има у србском језику, носи назив БУКВА. Овде већ имамо три азбучна слова/букве (СЛОВО, РЦИ, БУКИ) чија се значења у говору преплићу па бих отмах то да разјасним.

БУКИ је звук/слух стога означава звук – глас БУКУ – сваког појединачног слова које стога носи назив БУКВА. Свако слово – буква састоји се првенствено от звука који прави ударање ваздуха от органе усне дупље: небце, језик, зубе, усне и то је БУКА. Тек потом долази глас који надодајемо на звук који прави удар ваздуха о отређен положај органа усне дупље и тако настаје слово – БУКВА. Глас сам по себи – необликован, у старословенском се бележи као полугласник ь или ъ. Без ових полугласника и самогласника (а,е,и,о,у) записана реч у старословенском језику не би се читала звуком гласа већ само звуком устију. П је само звук уста а ПЪ је и звук гласа. Зато се речи у старословенском језику обликују законом отвореног слога – свака реч која се не завршава на самогласник, завршава се са полугласником (КАМЕНЬ, ПРОЗОРЬ, ПЪРСТЬ итд). Азбука као скуп свих слова/букви носи назив и буквица. Из овога је и књига писана буквицом – азбуком, преузела име буквице от чега је потекло и енглеско БУК – BOOK.

СЛОВО већ представља скуп више букви и стога представља отређену СЛОЖЕНУ идеју. Како и свака БУКВА у Азбуци представља реч – идеју, стога је и реч СЛОВО у србском језику попримила значење и појединачне букве – слова. Радња говора може бити ГЛАГОЉАЊЕ (пуштање гласа) и РКАЊЕ, РЕЦИТОВАЊЕ (изражавање отређене идеје гласом). От глагола РЦИ или РЕЦИ у србском језику имамо и облик РЕЧ који је заменио значење СЛОВА.

СЛОВО пре него што је написано представљало је мисао а мисао идеју. Узвишене мисли, идеје, слова СЛИВАЈУ се отозго от ДУХА и такав дар чини човека СЛОВЕСНИМ. Оно што је логично, смислено то је и СЛОВЕСНО. Вуков превод јеванђелског: „У почетку беше Реч“ долази от грчког појма ЛОГОС а он се на старословенском преводи са СЛОВО: „Искони бѣ СЛОВО“. Слово је от Бога и Бог је Слово. То је слив или СЛАГАЊЕ отозго (слог – лог – логос) Божије Мудрости и Милости – Духа Светог који се у човековој глави – у вишим, духовним чакрама – испољава као надахнута мисао – смисао, савест, увид, спознаја. Ореол се стога црта око главе светаца да означи њихову СЛОВЕСНОСТ и њихову СЛАВУ.

СЛОВО је дакле и СЛАВА. Иако у речнику означавају различите ствари, потичу из истог појма. СЛАВА је СЛИВ Духа Светог који се остварује отвореношћу енергетских канала у човековом телу, такозваних надија, што омогућује проток духовних енергија – то је проточност Духа кроз човеково тело а кроз теме. Слава је стога мост између небеског, божанског света Права и земаљског, човечијег света Јаве. Преко Славе от Бога у човека Дух силази али се Славом човекова душа Богу враћа. То је вертикални сноп Потока Божанске Светлости. Углавном погинулим херојима или другим подвижницима по смрти кажемо: Слава им! Мисао живих даје подршку души преминулог да се врати Богу Славом. Зато се о покојнику говори само лепо. Чак и ако је био покварен за живота, у култури нашег народа је да се ни таквој души не омета пут повратка Богу. Све неразрешено и не опроштено везује душу за Земљу. Помен премунилама има исти значај – сећање на добра дела покојника помаже његовој души да се развеже от дугова Јаве и да се настани у Праву где Добра Мисао влада.

Небеска, вечна Слава не мора бити исто што и световна слава али световна слава може бити и небеска Слава. Људи који се за живота прославе добрим делима: радом, подвигом, стваралаштвом, јунаштвом, храброшћу и тако освоје љубав света, освајају и Славу Божију. Љубав других и сећање на добра, вечна дела – не на грешке и грехове телесне природе већ на дела Духа која вечно надахњују и отзвањају – уздижу душу по смрти назад Богу.

Слава Духа Светог је отвореност духовних канала човековог тела. Они се отварају духовним праксама, стрпљењем и вољом који надјачавају телесну природу, стваралачким радом, чистом намером и делима из савести али и јуначким подвизима у отбрани добра. Сва добра дела добијају надахнуће Духа. Појединац који је спреман да свој живот да за врховно добро и заштиту вољених или на други начин поднесе жртву за испуњење Божије Воље сукобљавајући се са крајњом тамом – остварује повишено стање свести које моментално отвара духовне канале и буди свест душе. Зато врховну жртву коју познајемо као Лик и Дело Исуса Крста називамо Царем Славе.

Прослављене личности – свеци који су ходали земљом и делима својим оставили траг – постају светионик и Слава људима. Ово није само песнички речено. Душе близких људи остају у вези и након смрти. Покојник чија је душа настанила Небо постаје веза и небески канал људима на Земљи. Преко Славе светог предка  ми јачамо везу између Неба и Земље, Права и Јаве – спуштамо Небо на Земљу (призивамо анђеле) и дижемо Земљу Небу (уздижемо се анђелима). Тако остајемо у Живој Милости Духа Светог. То је езотеран, тајновити смисао србске Славе. Ово је можда и тајна словенског имена – име које означава верску освешћеност и праксу једног народа – прослављених православних Словена. Много светих предака чува наш род и зато је србски и уопште словенски народ успео да преживи многе и бројне недаће које су га кроз историју сналазиле. Врховни предак је Сам Бог – Врховна Мудрост и Милост којој су сви свети подређени а чији Син је у природи испољен као Сунце (СОЛНЦЕ) а као људска личност и син човечији Исус Крст – Цар Славе који се жртвовао за цео људски род и потврдио своје Пр(а)венство.

СЛОВО у Азбучном Колу Године отговара енергији знака Стрелца – личности која јури ка свом циљу и даје свој живот за највише идеале. То је тренутак еуфорије (надахнућа) када се сва духовна снага сабере у човеку пре последњи издисај и упокојење. У језику везник С, СА, СУ или старије СО оличење је и подсећање да је Слава наша веза СА извориштем, веза Земље СА Небом.

лија Зипевски, АзБукВеда, двадесеттрећи наставак)

 

Бранислава Чоловић: Ех


Та проклета глад

И та света бол

Куд си кренуо човече

Са свим тим маскама

Глумиш на позоришним даскама

Самоважност и срећу

Благостање,усхићење

Брзо ће представи крај

И гдје смо

Пред огледало Божије

И пази кад будеш скидао шминку

Да по која суза не капне

Разлит ће се боје

Шарене лаже

Погасит ће се свјетла

Нестаће сцена и занос

И

Ту смо

Та света бол

И истина

Дотакни је,пригрли је

Иза ње цвјетају најљепши божури

Запали ватру свога срца

Удахни мирисе неба

Радост је твоја глад

Буди ствараоц

Можеш да изродиш све свјетове

У само једној мисли

Зањиши трешњине цвјетове

Распјевај небеске птичице

Удоми космичке луталице

Нек зацакле потоци и ријеке,мора,водеани

Као да се у њима купају чисти дијаманти

Пробуди прастворене дивове

Уснуле у брдима,горама,сунцокретовим  пољима

И ослободит ће се ДУХ

И видјет ћеш пут ка звјезданим  јатима

И бићеш свој међу својима.

Бенедикт Дирлих: Ноћни зов


Ноћу су се палиле крпе облака

над градом кад уплашени излете јастреби

из округлих прозора куле у које је

још јуче падала киша

.

целе пробуђене јесени већ!

.

Лак ветар пева кроз уморне прозоре

мимо њих иду запушивши уши да би

чули тишину смрти

Ништа се није из те воде чуло кад мирно

корачах преко мостова на север

Напоље на неопране обале језера!

На оштрој стрмини из гласа викнух

за малим галебима јер сам и ја летети хтео Ономе –

.

Не треба питати За шта, Због чега, Зашто

.

За собом одједном зачух

како се мајке српске вратише на пасишта.

где лежаху синови њини ко мртви авијатичари

.

Звали су у тамно плаво лишће врба

Тебе, моја драга, тебе само.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер

Владан Пантелић: Плаве планине


Јутрос смо осванули заједно

Тијанија унутарња и ја

Тијанија – земља моја најмилија!

Певају птице певалице

Оне увек певавају

Само ја одлазим и долазим

.

Јуче сам дошао после дугог лутања

Дошао сам са сврхом и суштом

Дошао сам да поново одем!

Опет певају птице певалице

Певајуће молитве узносице

Ја одлазим и долазим птице остају

.

А где је та раван којој одувек тежим?

И где се налазе сврх и сушт?

На Тибету – у Миларепа култу?

Можда у пећинама Хималаја?

У испосници Свете горе атонске?

Или у пустињи Антонија Великог?

* * *

Место Поглед изнад родног дома

Заплетене ноге у Лотосу радости

Испред – девет плавих ланаца планина

У души сва светилишта света

Ако хоћеш до циља да стигнеш

Не одлази нигде – нигде не одлази!

Лазаричке


Деспот седи на столу,

Те ми пише икону,

А пише ми икону

Оног Сб. Николу,

Ај Николу Коледа!

И онога Ивана,

А Ивана Купала.

У руке му та купа,

Златна, обла, дубока,

Пуна вина румена,

Сваког смока богата.

Никола ми задрема,

Те му купа испаде,

Нит’ се купа претури,

Нит’ се вино разлева.

Ој, Лазаре, Лазаре,

Наш ти мили божоле!

Поклони се Лазаре,

И три пут се обрни,

Пред газдом се поклони!

Кој Лазара дарује:

Жито му се родило,

Свакојако премлого,

А шченица највише.

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Маринковић Марко: Србија


Рођена си на Сретење

добила си тад слободу

достојно си оличење

и колевка свом народу

.

Отаџбино моја драга

увек си нам била снага

и мајка што децу чува

да их ветар не одува

.

Историјо наша жива

земљо пашњака и њива

и сељака и владара

дедовино моја стара

.

Вера ти је православна

од вајкада била јака

ој Србијо земљо славна

солунских предака

Фото: Стара планина

Илија Зипевски: РЦИ


Слово Р у Азбуци носи назив РЬЦИ и оно представља човекову главу относно РАЗУМ.

РЬЦИ или РЕЦИ је и представа РЕЧИ која је у етомолошкој вези са РЕКОМ јер РЕЧ тече, трепери, таласа. Реч долази из РАЗУМА и са отређеним РАЗЛОГОМ, и док је ГЛАГОЉИ представа говора као таквог, РЦИ относно РЕЧ већ нешто говори и твори.

У хебрејском алефбету слово Р такође носи значење човекове главе (старохебрејско слово Р истоветно је ћириличном Р) и носи назив РЕШ (глава). Код Срба то је РАЗ, РАЗУМ (ОБРАЗ), РАЦИО (RATIO, REASON) али се и „хебрејски“ облик крије у србском глаголу РЕШИТИ. РАС носи значење главе у етиопском језику као и титулу. Хајле Селасије, последњи цар Етиопије носио је титулу Рас Тафари и по том имену је Растафари покрет/идеологија добила име. Рци осим главе дакле узима и значење поглавара. На санскрту то је РАЂА (краљ), на латинском REX, на старонордијском РЕГИН (владари), енглеско REIGN (владавина) итд. Поглавар, краљ успоставља РЕД.

РАЗ на руском значи ПРВИ (глава је први део тела као што и разум предходи другим елементима бића) па су отуда ПР(В)О и РАЗ често синоними. Тако имамо: РАЗмислити – ПРОмислити, РАЗтумачити – ПРОтумачити, РАЗвалити – ПРОвалити итд. (П)РАВАН = РАЗИНА.

Постоје тумачења слова Р и као РАЛО – оруђе којим се ОРЕ земља. Орач се зове и РАТАР а када оруђе постане оружје, ратар постаје РАТНИК. Етимолошка веза између ОРАТИ и ОРИТИ, ГРГОРИТИ, ГЛАГОЉАТИ указује на сродност дејства речи и рала. Речју оремо етер, таласамо међуљудски или међузвездани простор. Зато реч, која је вибрација може да исцели као и да РАНИ. Бог је Речју створио свет тако што је Њоме заорао материју и покренуо првобитни звук-талас WМ (ом) из којег је обликован читав Свемир. Таласање даље образује РИТАМ. Ралом (или речју) се дакле земља (етер) РОВАРИ, РОНИ и РИЉА и настају БРАЗДЕ. БРАЗДЕ могу да симболизују и РАВНИ створених светова – разлику у густини треперења твари. Зато се вертикална црта у словолику Р спушта испод линије писма. То симболизује продирање у Земљу – разарање Земље. То је и продирање Божије Свести кроз твар Материје.

Време слова РЦИ у Азбучном Колу Године је време почетка зиме када Сунце (Даждбог?) залази у подземни свет, спуштајући се све јужније у свом ходу по небеском своду. Природа замире а семенке остају испод Земље чекајући пролеће да изкликају нов живот. Зато РЦИ такође представља сексуалност (продирање у Земљу и сејање семена) али и смрт (природе, отлазак у подземље) и преображај који су карактеристичне за знак Шкорпиона у чије поље улази слово РЦИ. Сексуалност и чулни ужитак карактеришу такође и слово ЅИЛО које се налази насупрот РЦИ – то је време када семе (које је је у РЦИ испод Земље) рађа природу у свим бојама, облицима и мирисима.

РЦИ је животно доба мудрости када је реч зрела и има највећу тежину. Глагољимо Реч, а Реч прво Мислимо и стога је Реч Силна (Ѕ).

лија Зипевски, АзБукВеда, двадесетдруги наставак)

Петар Шумски: Дубине


Јасноћа је дубља

од сваке маште.

Тишина је дубља

од сваког звука.

Додир је дубљи

од сваке речи.

Речи Љубави, на пример,

или: не брини, проће ће

.

Јасноћа је претеча маште.

Тишина је претеча звука.

Додир је претеча речи.

Љубав је претеча Бола –

Не брини, проћи ће…

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

 

Катарина Прокић: Песме кратке форме (Хаику)


Пред ветром

Дрвеће се савија

-Моје мисли су чисте

,

Облаци сиви

Небом журе

Тамом језеро боје

.

Оштрица беса

Тупи крајем живота

Таласа моћних

.

И опет сунце

На води трепери сјај

И галебови

Зорица Бабурски: Тишина


Тишина ме буди већ ноћима

док посматрам небо тавно

мрзећи живот пред којим сам пао

на колена јадно и огавно.

.

Плакао сам не беше ми лако

из бисерног ока моје звезде беже

без вида у сутра, без наде

препустих се омчи што грло ми стеже

.

Стајао сам сред злослутне тмине

сва је снага у мени увела

сам без жеље под облаком љутим

свуд ме прати судба невесела

.

Проломи се крик зао, чудни зов

кида се небо, свод на главу паде

магла снова око главе кружи

као чигра врти тешке њене јаде.

*

Влада Пантелић: Зорица Бабурски

Зорица Бабурски је рођена у Суботишту. Детињство је

провела у Доњем Товарнику. Сада живи и ради у Руми.

Поезију пише од раног детињства, али дуго времена није

објављивала. Од пре две-три године, и поред обавеза

које има и као мајка троје деце, интензивније се бави

писањем и објављује на порталима и књижевним

часописима: Етна, Шипак, Показивач, Звездани колодвор,

Култ, Неказано, Суштина поетике, Онлајн поезија.

Редакција Србског Журнала подржава Зорицу у њеном

стваралачком замаху, подржава њен специфични израз

који негује и који ће се временом, путујући по безкрајном

унутарњем океану поезије, изоштравати, можда и мењати.