Илија Зипевски: СЛОВО
Слово С у Азбуци ниси назив СЛОВО.
СЛОВО у старословенском и у савременом руском језику носи значење РЕЧИ док појединачно слово – значење које оно има у србском језику, носи назив БУКВА. Овде већ имамо три азбучна слова/букве (СЛОВО, РЦИ, БУКИ) чија се значења у говору преплићу па бих отмах то да разјасним.
БУКИ је звук/слух стога означава звук – глас БУКУ – сваког појединачног слова које стога носи назив БУКВА. Свако слово – буква састоји се првенствено от звука који прави ударање ваздуха от органе усне дупље: небце, језик, зубе, усне и то је БУКА. Тек потом долази глас који надодајемо на звук који прави удар ваздуха о отређен положај органа усне дупље и тако настаје слово – БУКВА. Глас сам по себи – необликован, у старословенском се бележи као полугласник ь или ъ. Без ових полугласника и самогласника (а,е,и,о,у) записана реч у старословенском језику не би се читала звуком гласа већ само звуком устију. П је само звук уста а ПЪ је и звук гласа. Зато се речи у старословенском језику обликују законом отвореног слога – свака реч која се не завршава на самогласник, завршава се са полугласником (КАМЕНЬ, ПРОЗОРЬ, ПЪРСТЬ итд). Азбука као скуп свих слова/букви носи назив и буквица. Из овога је и књига писана буквицом – азбуком, преузела име буквице от чега је потекло и енглеско БУК – BOOK.
СЛОВО већ представља скуп више букви и стога представља отређену СЛОЖЕНУ идеју. Како и свака БУКВА у Азбуци представља реч – идеју, стога је и реч СЛОВО у србском језику попримила значење и појединачне букве – слова. Радња говора може бити ГЛАГОЉАЊЕ (пуштање гласа) и РКАЊЕ, РЕЦИТОВАЊЕ (изражавање отређене идеје гласом). От глагола РЦИ или РЕЦИ у србском језику имамо и облик РЕЧ који је заменио значење СЛОВА.
СЛОВО пре него што је написано представљало је мисао а мисао идеју. Узвишене мисли, идеје, слова СЛИВАЈУ се отозго от ДУХА и такав дар чини човека СЛОВЕСНИМ. Оно што је логично, смислено то је и СЛОВЕСНО. Вуков превод јеванђелског: „У почетку беше Реч“ долази от грчког појма ЛОГОС а он се на старословенском преводи са СЛОВО: „Искони бѣ СЛОВО“. Слово је от Бога и Бог је Слово. То је слив или СЛАГАЊЕ отозго (слог – лог – логос) Божије Мудрости и Милости – Духа Светог који се у човековој глави – у вишим, духовним чакрама – испољава као надахнута мисао – смисао, савест, увид, спознаја. Ореол се стога црта око главе светаца да означи њихову СЛОВЕСНОСТ и њихову СЛАВУ.
СЛОВО је дакле и СЛАВА. Иако у речнику означавају различите ствари, потичу из истог појма. СЛАВА је СЛИВ Духа Светог који се остварује отвореношћу енергетских канала у човековом телу, такозваних надија, што омогућује проток духовних енергија – то је проточност Духа кроз човеково тело а кроз теме. Слава је стога мост између небеског, божанског света Права и земаљског, човечијег света Јаве. Преко Славе от Бога у човека Дух силази али се Славом човекова душа Богу враћа. То је вертикални сноп Потока Божанске Светлости. Углавном погинулим херојима или другим подвижницима по смрти кажемо: Слава им! Мисао живих даје подршку души преминулог да се врати Богу Славом. Зато се о покојнику говори само лепо. Чак и ако је био покварен за живота, у култури нашег народа је да се ни таквој души не омета пут повратка Богу. Све неразрешено и не опроштено везује душу за Земљу. Помен премунилама има исти значај – сећање на добра дела покојника помаже његовој души да се развеже от дугова Јаве и да се настани у Праву где Добра Мисао влада.
Небеска, вечна Слава не мора бити исто што и световна слава али световна слава може бити и небеска Слава. Људи који се за живота прославе добрим делима: радом, подвигом, стваралаштвом, јунаштвом, храброшћу и тако освоје љубав света, освајају и Славу Божију. Љубав других и сећање на добра, вечна дела – не на грешке и грехове телесне природе већ на дела Духа која вечно надахњују и отзвањају – уздижу душу по смрти назад Богу.
Слава Духа Светог је отвореност духовних канала човековог тела. Они се отварају духовним праксама, стрпљењем и вољом који надјачавају телесну природу, стваралачким радом, чистом намером и делима из савести али и јуначким подвизима у отбрани добра. Сва добра дела добијају надахнуће Духа. Појединац који је спреман да свој живот да за врховно добро и заштиту вољених или на други начин поднесе жртву за испуњење Божије Воље сукобљавајући се са крајњом тамом – остварује повишено стање свести које моментално отвара духовне канале и буди свест душе. Зато врховну жртву коју познајемо као Лик и Дело Исуса Крста називамо Царем Славе.
Прослављене личности – свеци који су ходали земљом и делима својим оставили траг – постају светионик и Слава људима. Ово није само песнички речено. Душе близких људи остају у вези и након смрти. Покојник чија је душа настанила Небо постаје веза и небески канал људима на Земљи. Преко Славе светог предка ми јачамо везу између Неба и Земље, Права и Јаве – спуштамо Небо на Земљу (призивамо анђеле) и дижемо Земљу Небу (уздижемо се анђелима). Тако остајемо у Живој Милости Духа Светог. То је езотеран, тајновити смисао србске Славе. Ово је можда и тајна словенског имена – име које означава верску освешћеност и праксу једног народа – прослављених православних Словена. Много светих предака чува наш род и зато је србски и уопште словенски народ успео да преживи многе и бројне недаће које су га кроз историју сналазиле. Врховни предак је Сам Бог – Врховна Мудрост и Милост којој су сви свети подређени а чији Син је у природи испољен као Сунце (СОЛНЦЕ) а као људска личност и син човечији Исус Крст – Цар Славе који се жртвовао за цео људски род и потврдио своје Пр(а)венство.
СЛОВО у Азбучном Колу Године отговара енергији знака Стрелца – личности која јури ка свом циљу и даје свој живот за највише идеале. То је тренутак еуфорије (надахнућа) када се сва духовна снага сабере у човеку пре последњи издисај и упокојење. У језику везник С, СА, СУ или старије СО оличење је и подсећање да је Слава наша веза СА извориштем, веза Земље СА Небом.
(Илија Зипевски, АзБукВеда, двадесеттрећи наставак)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 