Дјеци страдалој у Јасеновцу

У топлом дому, на мајчиним грудима,

Рођењем примише Крст, знак мучеништва и

Ореол Свете дјеце а онда их

Из колијевки изнијеше звијери, што само на људе личе,

Сабраше их уз зверске урлике и вику

Не знајући да их сабирају на Сабор Свете дјеце и родитеља –

Помогнути маљем, сјекиром, тестером, конопом и камом —

Просуше Свету Крв.

.

Тамо крај велике воде, Саве,

Мајке су престале да плачу.

Тамо су мајке дојиле крвљу

Малене гладне стомаке и очи.

.

И ућуташе анђели тамо крај велике воде, Саве,

У људском паклу гдје мајке проплакаше каменом сузом

Над пресахлим млијеком и просутом крвљу

Гледајући гола ребра и малене стомаке

И живот који се сели из малених очију-—

Просуше Свету Крв.

.

Тамо, крај велике воде, Саве, из крви, костију и лелека

Једном анђелу кану суза и роди се Камени цвијет –

Да камен миришу злотвори и звјери и

Спомен да буде невиној Крви.

.

Под каменим цвијетом тамо гдје су их сабрали

Бијели анђели, плачући, у наручју носише поклану

Од мајки и очева отету дјецу

Што залуду прије вапијаху без хљеба, воде, ваздуха, мајке..

.

Тамо, крај велике воде, Саве,

Из земље, костију и крви

Чује се анђела хор –

Само ви радите свој посао!

Нас небеско поље чека и

Сабор народа мог!

 

 

Kад ме једном, зелен трава

са цветов’ма сву прекрије

и угледам неба плава,

изнад моје жар Србије.

.

И тад живот неће бити

ни грош вредан без јунака,

раширићу крила своја

крај поносних свих предака.

.

Питаће ме тад старине

што одлазим са земљице,

и да ли им памте име,

Див Јунаци – узданице.

.

Рећи ћу им нека знају:

.

– Див Јунаци још вас памте,

где сте стали настављају,

ваше путе стопом злате.

Ал је народ… О, дедови

заћутао, немост влада!

Узвикните, прадедови,

нек глас ваш ка земљи пада.

Нек вас чују и почују

сви потомци и синовци,

да се буде, да не снују.

О, пркосни, стрике, оци…

Нек загрми небо плаво

светлост муње за буђење,

Ореоле, Света главо,

да л’ је мрење сновиђење?!

.

Kад ме једном у два метра

спусте руке верних птића,

и уз фијук тихог ветра

одлети вам соколица.

.

Заћутаће перо моје,

руке више неће писат,

а кад стане срце ово,

за правду ће и рај дисат.

.

Да л’ анђео или птица

лебдећу над земљом својом,

Српска душа жеравица

и мртва ће стражит зором.

.

Над истином будна ваздан

и у тихњи и животу,

зид од срца српством саздан

биће браник за голготу.

Ноћас нека полети птица безока
С ловора у мојој соби
Што пупи у машти
У кљуну нека понесе семе
Заробљено у мени
На твоје двери нека куца
Семе да спусти
А у кљуну ми
Лист ловора врати.
.
Ноћас нека полети птица бескљуна
С јаблана у твојој машти
Пропетог у висине
У оку нека понесе уздах
Заточен на твојим грудима
На мој длан нека слети
У уздах уздах да ми пружи
А теби врати
Јабланову грану.
.
Ноћас те две птице нису полетеле
Јер ловор у мојој соби
У сну се осушио
И јаблану давно поломљене гране
А птице залутале
У превеликој чежњи
Мојој и твојој.

Ништа ми не можеш глупи свете,
не дам ти за право ни као јачем.
Решила да заувек останем дете,
радујем се,кад заболи, плачем.

Док је цвећа, кише и неба плава
буде за смех и радости мале.
Наивно, детиње, душом сам здрава
залуд ти твоје, неукусне ,шале.

И њима се смејем када их решим
брига ме што живот нове ми шаље.
Врећу одраслих нећу да дрешим
зове ме сунце у авантуру даље.

Наивна или луда мени је исто.
Времена свога не дам ни грам.
Чувам срце да остане чисто
док живим ја ћу да се играм.

Браћо на југу зар баш нико од вас тамо

нема ни срца ни душе, да на север погледа мало,

само,

где се, изгубљени у мору, шака људи за живот бори

до крви?

У пакленом ћутању, браћо, немилосрдна песница

прети да нас умрви,

пију нам крв, да би нам понестало и ово мало

снаге што имамо,

преко хиљаду лета, напуштени, бисмо се, да ђаволу

душу не предамо….

.

Браћо на југу зар не можемо рачунати са вама

да нам се хитно пружи братска помоћ смела,

у тренутку кад смрт лебди над нама свима?

Од оних, браћо, што нас тлаче вековима…!

На коленима је српска земља цела,

Славене моли: смилујте се над нама…!

Поезија лужичких Срба; приредио Предраг Пипер

Слово Л у Азбуци носи назив ЛIУДИIE. То је поље људи, друштва и љубави.

Слово ЉУДИ пада на средину лета и то је време најделотворнијег сунчевог утицаја на Земљу. То је време када људи најмање раде а највише се друже, иду на воде, отморе, путовања, летовања. ЉУДИ се надовезује на слово КАКО – које представља полове, као слово међуљудских относа чија је суштина ЉУБАВ.

Занимљиво је да се у Далмацији људи кажу ЈУДИ (IУДИ) а љубав ЈУБАВ (IУБОВ), дакле без почетног слова Л. Можда је то нека изворна варијанта на коју се накнадно додало слово Л. Људи би у том случају етимолошки били уди – удови Бога. У сваком случају само слово Л (относно ЛI) носи идеју ЛИВЕЊА као ЛИТИ па отуда и СЛИВАТИ, СЛАВИТИ, СЛЗА (суза), СЛУЗ, ЛЕВАК, ЛАВА итд. У смислу човека относно људи – то ливење се относи на духовну енергију или слив (СЛАВУ) Духа Светога који протиче кроз теме до срца (ДОБРА) и чини свесну Душу  једног људског бића.  Можда и зато баш ЛI(је) У Д(обро). Слово ЉУДИ стоји вертиклно преко пута поља СЛОВО у Азбучном Колу Године. Дакле Слава лије у људе – са Неба на Земљу, док верском преданошћу и праведничким животом људи Славу узносе назад Богу – от Земље ка Небу. Енергија от које је саздан Свемир а која такође обитава у чистом људском срцу је ЉУБАВ (изворно ЛIУБОВ). Када поново отузмемо Л из ове речи добијамо облике УБАВ (мак) или ХУБАВ (буг) у значењу ЛЕПО (ЛЕБО). Ту је и облик ЛИБЕ (мак) за љубљену/љубљеног који је скоро истоветан немачком LIEBE  от кога потиче и енглеско LOVE. Слово ЉУДИ залази у астролошку пету кућу коју између осталог описују и љубавни относи, пролазне везе и авантуре. Близкост речи ЉУДИ и ЉУБАВ је очигледна а њу потврђује и облик ЉУДОВИ који у шали користимо.

Облик слова Л носи исту идеју попут облика слова А и Д, дакле троугао који се слива отозго на доле. Капљица воде, или суза која се слива на доле управо узима облик који се из тачке шири на доле. Свест (АЗ) као и душа (ДОБРО) јесу отлике људског бића (ЉУДИ). Обрнуто слово Л даје представу наопаког људског бића и то је опет представа обрнутог троугла (рогати лик) који видимо у словима З и У. Слово ЗЕМЉА представља корене (дакле и подземље) и супротност Небу (А) док слово УК поред тога што значи учење, носи и идеју смрти – подземног света. Ипак, обрнуто Л не мора нужно да се тумачи као зло, оно једноставно може бити супротност идеје коју везујемо за правилно Л (наравно у оквиру појма ЉУДИ које оно изворно представља), па ако је рецимо при гатању правилно слово Л представа мужкарца, онда би обрнуто слово Л могло представљати жену. Иначе свако от слова Азбуке попут Руна даје своју супротну вредност када их (при гатању) постављамо наопако. Нека слова дају драстичну супротност (А, Д, Л, Ч, З, У, М, Г, Ц, Ш, Х, i) такорећи вертикалну док друга дају водоравну па отуда блажу (В, С, И, N, Ѕ, Е, К) док су слова Ж и О у сваком случају иста.

Свако слово у Азбучном Колу Године чини са три себи супротно постављена слова отређене относе. Дијагонално супротно от слова ЉУДИ стоји слово ВИДИ, преко пута водоравно је ЗЕМЉА а преко пута вертикално како смо већ рекли је СЛОВО. Дијагонално супротно слову ЉУДИ слово ВИДИ чини његову потпуну супротност – ВИД (Сунце) и ЉУДИ (Земља). Водоравно преко пута слово ЗЕМЉА стоји у истој равни са словом ЉУДИ – људи стоје на Земљи. Вертикално преко пута слово СЛОВО чини вишу октаву слова ЉУДИ – Слава је врховно достигнуће људског бића. У Азбучном Колу Године имамо 4 оваквих међусловних относа

(Илија Зипевски, АзБукВеда, осамнаести наставак)

 

 

Јуче, кад сам о смрти мислио

Разјари се душа ко што уме.

Природа је – тужан дан је био –

Гледала у мене тмином душе.

.

Неподношљив бол због растајања

Прободе ми срце тога трена.

Све сам чуо – пев вечерњег грања,

Говор воде, мртви крик камена.

.

Скитао сам пољем, кроз крај мрачни,

Улазио без страха у сене,

Мисли мртвих – стубови прозрачни

Дизаху се до неба крај мене.

.

Пушкинов се глас над лишћем јави

И пој птица Хлебњикових с воде.

Сретох камен – у њему се прави

Указао баш лик Сковороде.

.

И сва бића, сав народ што оде,

Чували су живот свих времена.

Ја сам био – не дете природе,

Већ – њен ум колебљив, мисо њена.

-Велики руски песници-

 

Највећи србски град под земљом,

Највећа гробница на целом свету,

Највећи плутајући мост на Дрини,

Највише мајки и ћерки у црнини.

.

Боже погледај шта звери раде!

Зашто се допусти да крв се лије,

Да толико невине деце страда,

Да нам од срца отргну најмилије?

.

Шта је усађено у злотворовом мозгу?

Каква то мржња у њима влада?

Да невину чељад кољу и трују,

Које је то зло, реците ми сада?

.

И зашто све то сакрише дуго и лако,

Зар истина тек сада се открива?

И после дугих седамдесет и кусур лета,

Та истина многима жестоко смета!

.

Осташе само згариште, раке и кости,

И јауци болни – вриска која се чује,

Да у срцима и душама нашим знамо,

Да – у Јасеновцу гроб је њихов – ту је!!!

И птице са њом пролазе

Кроз завичаје светлости и доброте југа.

Она је увек испред мога лица

Нејасна и месечна као предео

Запаље у биљу

Што се у мојим грудима нагомилава.

Отимао сам је од вечитих звезда

И обећавао јој своје најлепше смрти

А враћао се без руку међу стабла

И одлазио у траве

Да покупим

Своје заборављене једноставности.

                                                   Велики србски песници                                                     Д.Н: Збирка – “Изабране песме“