Расрдио си се много,боже Перуне,
сечеш муњама и бијеш громовима,
Роду своме јављаш да још владаш,
силан, са топузом и мачем у руци.
Боже наших предака давних,
боже правде што вртиш коло небеско,
што кишу лијеш са извора Твојих
на Твоје ливаде, поља и шуме,
на храшће што у Твоју славу листа,
одрекосмо Те се, боже славни
и другог бога и свеце штујемо и молимо,
одрекосмо се и Вида, и Сварога, и Велеса,
одрекосмо се и предака наших давних
што су Те верни перуником китили,
под Твојим Небом славу Теби узносили.
Ружним именом пагана назвасмо их,
те претке наше, прародитеље тужне
што их у молитвама више не спомињемо,
то корење из кога пониче Род нам славни.
Обезбожисмо и унизисмо здушно
лозу своју из столећа многих.
Опрости нам, боже небески громовити,
што се предака давних и славних одрекосмо,
а њихова смо крв, њихова деца незахвална.
Перуне, боже наших предака давних,
славом пошкропи кости њихове и пепео,
учини да се душе њихове смире
горе, међу звездама, под руком Твојом,
јер ми данас другог бога славимо,
но Тебе се још понекад Род твој сећа
кад удариш муњама и громовима,
кад задрхти Земља од срџбе Твоје.

11. 8. 2018.

 

Тихо умирем

Дозивајући једно име 

Тужно

Криком

Полугласом преосталим

Заборављам на све

На изгубљене тренутке 

Нестајем 

Иза сунца 

Негде

Где се најтише пева

Дуга ме шарени и 

Остављам крила 

И лептиров цвет

Што латице мирно склапа

Смрт очекујем лако

Ни у тузи

Ни у срећи

Полако

Као таласи 

Кад покрију нежно обалу мора 

И ништа прече 

На овом лудом свету

До нас двоје

Није било

Сада

Сам

Мирис песме удишем

Песму једину

Што слушам 

У тихој ноћи

Ваздух понестаје

Одлазим

За вечност снова

Тихо

Као лахор

.

– слика: Stella Im Hultemberg-

Само длановима видим воду и траву

без зуба само у сну

бес шкргутањем умирим

без усана осмехом на лицу

пусту рану раширим

.

ја знам само за црни простор

и знам само за црну јаву

.

без светлости

сном ријем бескрајну тмину

без топле руке

узицу страха плетем

да ме води

Нисам плакала

само сам камење врљала

градила светилиште

за душе Усудом кажњене.

Дрвене су моје боли.

Пре ће од старости

која да иструли,

него ли да олиста у пролеће

и кинђури се погледима жишкавим.

Ништа ми није

то само рове и рунца срце моје.

Не, ништа ми није

то је само ледена пузаљка

за сузе моје.

Све је песма и љубав

У сутон зимзелен

Док жубори река

Што се у сан враћа

Понад снене сете

Шутње и тишине

Далеко све даље

За даљине плаве

 

У зору

Кад се пољубе

мјесец и сунце

и птица пјесмом

помилује јутро

ја те пољупцем будим

и постајеш сунце

што тјеши уморни мјесец

и протежеш се као магла

по опалим јабукама

у мојој опустјелој башти

жељних твојих корака…

Шума је умицала под снегом…

Свукла сам ципеле

јер су биле од пламена,

а снег,

тако лаган

и нежан,

топио се наочиглед под мојим корацима.

Све бих учинила

да га више не уништавам.

.

Каквог ли необичног путовања!

Ни са ким се нисам морала растати.

.

(Из циклуса Француске песме;

превео Никола Бертолино)

Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!

Свуноћ пројдо на то тесно

сокаче, сокаче,

То сокаче на карамфиљ

мирише, мирише.

А на ћуше нова врата

имаше, имаше,

А на врата дилбер мома

седеше, седеше,

У рукама топ карамфиљ

држеше, држеше,

Васдан би га у рукама

држало, држало,

А у вече под појаса

турало, турало,

Турајући том би топу

зборило, зборило:

“Како вене топ карамфиљ

у недра, у недра,

Да увене хаџи Коља

за мене, за мене!“

.

“Песме и обреди укупног народа српског“

Прелска, варошка песма

Сакупио Милош С. Милојевић