Када се загледам у Очи твоје,

Као да гледам Морске дубине,

Кроз њих све видим! Себе и тебе,

Морске лепоте и врх Планине.

.

Вило из Бајке, Царице Неба,

Господарице свега на свету!

Поглед твој на ме уперен, погађа мету!

.

Ореол Ореол поставила си око себе,

Да смртник ти прићи не може,

Јер, Царице Света уплаше се тебе!

..

Векове дуге, ти си на небу,

Добро и Зло пролази крај тебе!

А само одраз твог лица у Води,

Засени моје Очи, целог Мене!

Изрека – “ Пиши као што говориш, читај како је написано “ приписује се Вуку Караџићу, наводно великом реформатору језика Срба . Јесте, промовисао је он реформу језика, али по налогу странаца и на већу штету и језика и народа који њиме говоре.

Мало је познато да је један од његових главних задатака био дилерски, изношење “србуља “, књига на језику Срба и њиховом одношењу у Беч. Али о њему и о том његовом извесно трговачком и прљавом плаћеничком послу неком другом приликом.

Када је о горе наведеној изреци реч треба разумети напор ментора да преко Вука проведу начела саме изреке и да језик преведу у некакве задате оквире. Међутим,треба одмах напоменути да сама изрека није Вукова и да је по налогу страних ментора и она преузета од странаца.

Многи истразивачи питања језика ову синтагму везују за име лингвисте и психолога Johann Christoph Adelunga ( 08 Avg 1732 – 10 Sept 1806. Spantekow,Western Pomerania). 

Јесте тај Немац поставио ово правило, али га у дијалектима свога језика није спровео. Зашто, то је питање са и за много одговора. И одакле њему идеја за то ?

Моја је намера да, не улазећи дубље у прилике његовог доба, покажем да се идеја о томе није код њега родила спонтано. Идеја је дошла као последица низа закључака насталих после студиозно сагледаних проблема језика и да је наставак традиција чуваних у неким претходним,давним временима.

Да је језик Срба постојао много пре него што му признаје званична наука и да је на њему писано неколико хиљада година уназад на хиљаде је доказа. Показује то и слика на крају овог текста.

Прича о Ћирилу и Методију као описмењивачима једног“ глупог, заосталог и неписменог народа ( Срба ) “ још је једна од сервираних и наметнутих неистина у циљу заглупљивања неуких и необавештених.

Слика приказана овде предмет је познат под именом  “ Ciotala di Ortobello “, тањир за кога се оправдано претпоставља да је стар око 3.500. година, са текстом на ЕТРУРСКОМ језику.

Етрурци су народ,групе племена, која живе у савезу градова на простору северне и централне Италије пре неколико миленијума. У писаним текстовима ( а пишу у оба правца ) сами себе називају Расени ( ми би данас рекли РАШАНИ или Срби ). За њих се говори да су мистериозни народ, да се не зна одакле су дошли и да се не зна где су нестали (??). Такође се „не зна“ којим су језиком говорили, а још мање је неко успео да квалитетно дешифрује њихов језик и поред много покушаја…

А ипак је све јасно…користите слова СРБИЦЕ ( погрешно назване ћирилица ) и много тога ће се се отварати…

На тањиру лепо пише : “ шти шта што ште “ и један је од примера употребе старог србског слова ‘ шт “.

Да би се разумело шта пише треба познавати србску реч “ штиво “…текст преведен са варијанте старосрбског ( етрурског ) на савремени србски језик гласи : “ читај шта се чита ” или “ читај оно што је написано онако како је написано, тако треба да се чита, а не другачије “ = читај како је написано…

Па сада ви видите мудрост и старину једног народа кога заглупавеше касније !!!

Испред свог корака брзајући идемо

Непознато да приближимо и одгонетнемо.

.

Људић у нама извирује кроз мишји отвор,

Хоће да прогута васколики простор.

.

За повратак није остао ни обрис трага;

Никада изнова преко напуштеног прага!

.

За нама је остала прекорачена међа,

Рано смо стигли – себи иза леђа.

 

Живот не познаје  године и старост,

за њега је младост увек јава,

кад кроз снове лети љубав, искрена и права,

док у души пламен гори, он пут осветљава,

нема борбе, нема страха,

све је игра Сунца и Месеца,

ноћи и дана.

Ја, која се у тебе преобразим
рођена из црвеног цвета,
златне косе с крилима нежним…
Ја, која видам и ране лечим,
верна и смерна, ал стреле носим,
раниш ли ме, жањем и косим.
Ја, опевана, спомињана,
посестрима, ничија љуба ни жена,
без крила твоја бих била.
Ја, којој влас косе не смеш да дираш,
јер умрећу ти без златне свиле,
уз прве зраке сунца као да ме било није.
Ја, што вечно те пратим за пар корака,
да те упозорим, да те чувам и храбрим,
да те спасим од зала.
Ја, која се у тебе преобразим
носећи стрелу и лук у руци,
ја којој су веровали Срби
и уз чију су помоћ побеђени Турци.
Ја, вила траварка, планинка, изворка,
ја, с тобом шетам испод месеца.
Ја, ничија… А Твоја!

Фото: Ива Лулић – Виле

У Коду Речи је почетак свега.

Вајкрт језик небеског народа,

од вајкада крстом оверен,

ореном учвршћен,

у језгро сливен,

беше илузијама затрпан

.

Небо га

капима светлости разгрће,

уводи ћелију коловодилицу,

задаје му вечни развој.

С.Ђ: “Бела шаманка“

Због великог интересовања читалаца, текст Др Александре Бајић „Једно истраживање балканске топографије-Озрен“ поново на Србском Журналу

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД СОКОБАЊЕ?

Рекли смо већ да се овај Озрен до 1870.године звао Видин, зна се да је добио друго име, што коинцидира са изградњом сокобањске цркве. Овај Озрен има свој Требич, предграђе Сокобање. Овде треба напоменути да је птица соко вероватни териоморфни лик Перуна (одатле варијетет Периш-пернати).

Такође, божанске паганске супруге су оставиле јасније трагове. Суседна (на истоку) планина зове се Девица, доводимо је у везу са Деваном,. На овој планини, близу врха, (врх Ковиљак 1138 м) на једној усправној стени налази се урезана представа кобиле, могуће је да је то једина сачувана представа овог божанства, ако се изузме народна песма СЕСТРА ЛЕКЕ КАПЕТАНА, у којој се говори о кобили која је родила Милоша Обилића, песма нам индиректно каже и име те кобиле:

 “…Но се на те јесам ражљутила: / Што с’ видео, што си смиловао. / А на томе војводи Милошу? / Јеси л’ чуо што причају људи, / Да ј’ Милоша кобила родила, / А некаква сура БеДЕВИЈА? / Нашли су га ’јутру у ерђели, / Кобила га сисом задојила, / Зато снажан, зато висок јесте…“
На самом Озрену постоји извор и поток Калиновица, који чувају име Калине, Перунове супруге. (Извире испод Кулин врха, који је висок 1003м, могуће је да је и тај врх био Калина, јер у близини нема, нити је било, никакве куле).

Постоји још један индиректан траг: на левој обали речице Градашнице брдо на коме је, према легенди био Татомиров град. Из народних песама знамо да је Татомир син СТАРИНЕ НОВАКА, који има чудно име које казује да је истовремено и СТАР и НОВ, па оправдано сумњамо да се иза њега крије Велес, који је, као божанство вегетације, сваке године изнова и нов, млад али и стар, па умире на зимску краткодневицу.

 Ово тим пре што га поједине народне песме помињу као Новака Дебељка или Новака Дебелића, а њему овај атрибут сасвим одговара, обзиром да је божанство стоке и биљака те доноси обиље хране, није чудо што има проблема са линијом. Постојале су дискусије међу историчарима и истраживачима српског народног литерарног стваралаштва, о двојици Старина Новака, обзиром да га народне песме налазе и на Романији али и на Старој планини. Нема их двојица, Словени су славили истог „товног Вељеша“, дебелог Велеса и на Романији и на Старој планини. Тако видимо да је Велес становао на Озрену (Видину), а у близини су му били и супруга Девана и син Татомир.

Испод планине Девице, према Књажевцу, налази се село Васиљ, опет са Велесовим именом.
Перуна нисмо нашли, али како му је ту супруга Калина и њен извор и поток, вероватно се негде сакрио. Можда се сакрио у селу Поружници. Предање каже да је у овом селу избила епидемија богиња па су сељани поружнели, од тада се село тако зове како се зове. Али, кад се мало размисли, могуће је да се пре те „епидемије“ село сасвим лако могло звати ПЕРУНИЦА или Перишница или нешто слично.

 Када је Вук Караџић у свом часопису „Даница“ побројао села наије БАЊСКЕ (под Видином), на последњем месту је навео село Периш.

На јужној падини Озрена налази се село Рсовац. Није извесно да ли име овог села носи успомену на ХРС-а што је друго име Коледа или Дабога (сигурно је реч о соларном божанству), или на РЕСА , трачко соларно божанство.
Треба рећи да сокобањском котлином протиче речица Моравица, која је име добила по Морани, богињи смрти, обе у свом имену имају онај индоевропски корен МОР што значи смрт.

На Лелију (Љељу, Јелицу, Ладу) и њену воду Буковицу, асоцира суседна планина Буковик.

-наставиће се-

 

Отвор

Отвори неба

Иза набора

Звезданих јата

.

Усне пуне

Очи празне

Отвори

.

Бора

Уз осмех

И бора

Се весели

.

Лик у реци

Искра у оку

Боре

.

Огледало

Срели се

У огледалу

Девојка и месец

.

У језеру жудњи

Месец наг

Огледало

.

Г.П. В.В: “Свет ниоткуда“