Јако ме побуди овај запис, Тиховатељу Брате Владане.

У препознавању животворне лепоте је истински пут, а својим делима стварамо свој свет.

Износим визију, манифeст, свог пута под називом:

ТАЈНА ДРЕВНЕ ШУМЕ

Дати смо у чистоти и бујности божијег природног света, где свако биће и облик подржавају једно друго у узрастању, освешћењу, обожењу. На том путу долази и до заборава, зато видимо уништења, истребљења, загађења… Обнова започиње идејом која све обухвата и свему даје право да постоји.

Животворна идеја ТАЈНА ДРЕВНЕ ШУМЕ је визија обнове нашег природног света кроз концетричне целине:

– Основа је чиста Природа

Свако жели и има потребу да дише чист Ваздух, пије чисту Воду, хода здравом Земљом, живи у бујности биљног и животињског света, да живи у заједници Благостања. Само будаласти и злонамерни могу да буду против. Али то је њихов проблем.

– Здрава породица

Здрава породица је основа природног друштва, из ње се све гради. Знање и искуство „Изворног васпитања“ Милице Новковић се је показало као одлична основа за изградњу личности и породице у Љубави и Доброти.

– Производња здраве хране

Здрава, органска, храна је мера чувања здравља и духовне свесности човека. Кључ почетног додира са природом и стварања поверења и поштовања у друштву између произвођача и корисника.

– Одрживе заједнице, завичајна имања и насеља

Заједница које обнавља природу, производи потребно за живот, подржава чланове ка усавршавању и развоју, штити појединца и породицу може да се назове нашим селом или градом. Визија Завичајних имања и села је такав концепт.

– Природна медицина

Од биоенерготерапија, лечења кристалима и биљкама, масажа, хомеопатија… су методи уравнотежења и исцељења на природан начин. Природна медицина мора да задобије своје централно место у здравственом систему друштва. Када се и конвенционална медицина усагласи са духовном и природном целовитошћу бића болести биће занемарљива тема у нашем друштву.

-Природне технологије

Технологије резонантних поља са планетом Земљом су технолошка решења која поштују и чувају природу, и по концепту су механизми природе. У ове области спадају све гране науке од хемије до електро-технике. Често се називају „Теслине технологије“. Досадашњи агресивно рушилачко загађивачки концепт није достоја разумног бића.

-Култура и оразовање

Култура као идејно ментална обвојница друштва мора да лепотом исказује, буде носилац слободе мишљења и људских иницијатива, да представља уздизања ка правди и богу, таква једино вреди да се чува и негује. Да култура буде култ-РА. А Образовање је учење о свим круговима живота…

Ово је укратко написано о овој замисли. Све је произашло из искуства вишегодишњег рада у „Дружини Храста“, чак и сам назив „Тајна Древне Шуме“ је срж организовања групе, племенско родног организовања. Ако буде потребе и то могу да поделим са свима вама. До тада стварајте свој Свет, грли вас ХРАСТ.                 Живела СРБ И ЈА!

* * *

Владан Пантелић: Лепота је наш Циљ

Брзи, темпераментни и ефикасни Иван Храст, реагујући на моју песму – Човек је богоносни цвет, и дубоко осећајући божански квалитет – Лепота, износи укратко, али веома јасно, манифест – Тајна Древне Шуме. Иван има велико искуство у обновљивом развоју, посебно у садњи х-раста. Дивно је видети тако снажног а врло нежног човека у деловању. Садња припада Снази и Нежности, јер се малена садница нежно ставља у припремљену земљу, залива водом живота, и даје јој се импулс да високо израсте и развије своју снагу, коју ће несебично делити кроз лековито дејство.

Дубоко осећа Иван Древну Шуму и зна да је она извор здравог живота, и -много више од тога. Дрвеће је повезано са Творцем постојаније и искреније од човека. Кореном, које му даје стабилност и којим узима хранљиве материје и воду из земље, преузима и податке из живог језгра земље и шаље Творцу, и обратно, преко лишћа грана, стабла, преноси податке од Творца назад. То је сложем процес који тече кроз све структуре дрвета – корен, стабло, гране, лишће, цветове, плодове…

Некада су на нашој Мидгард земљи постојале огромне шуме испуњене врло високим дрвећем. Сада таквих шума нема, нити има тако високог дрвећа. Можемо замислити како их је видео јасновидац, у бојама лишћа, цветова, посебно њихове прекрасне ауре. Нема их јер су посечене са бестијалном окрутношћу и грамзивошћу, а то се крије, као што се крије и моћна историја нашег пресветлог Рода. Врло стручни аматери открили су огромне остатке тз. силицијумског храста чија је висини била много километара…

Иванов манифест, иако сажет, даје јасна упутсва како би требало и размишљати и деловати да би људи, разбијени споља и изнутра на грубе и подле начине, повратили достојанствен живот, пун љубави и саосећања. Овај манифест је далеко бољи од свега оног што нам нуде политичке партије (част малим изузецима) које се утркују у лажама и паралажама са којима варају лаковерни народ. У томе им помажу сатрапи споља и изнутра, добро организовани кроз разна аветињска удружења.

Чиста природа, здрава породица, производња здраве хране, употреба природних технологија – чиста Лепота! Природна медицина, медицина свести, свесно управљање свим облицима живота и апсолутним здрављем,, вечни развој и живот – чиста Лепота! Култ-Ура и високосвесно образовање – чиста Лепота! Изградњом високе свести постаће свима јасно да је Живот – чиста Лепота.

У доба сутона раног, пре самог заласка сунца, успављују ме тихи нечујни његови зраци и успорена вожња, те тонем у сан.
Заустависмо се лагано. Ја отворих очи осетивши да нема више вожње и нађох се у хладу столетних липа.
Негде у дубини душе осетих да ми Миливој, као и увек, припрема пријатно изненађење које баш овде откривам, а знадох да ћемо једном, у некој изузетној прилици доћи овде где је долазила Десанка врло радо проводећи како срећне, тако и сетне тренутке свога живота на овом месту, да би, ето сада, почивала на једном делићу некад разигране ливаде прекривене главицама булки где се у хладу сада не чује ни најмањи дрхтај листа липе, где само огромне сенке скривају руже и бокоре белих цветова бегоније.
Сенке се полако помичу у смирају дана.
И све је мирно.
Преко уских камених степеника, дрвеним мостом пређосмо поток, чијим водама бистрим оде и Она. Можда је поток овај поведе дубинама светлуцавих бисерних капи и успављује је сада, а тек што жубори уморан од дугог пута?

Ево нас, Десанка, на гробу Твоме. Бранковина Те Твоја чува.
Златним словима Си још за живота исписала своје име на крсту православља.

Покушавам одгонетнути чије име сам прочитала крај Твога на тамној мермерној плочи.
Ко је тај Сергије Сластиков- Калужнин рођен 1896. године?
Ко је тај човек крај којег Те, 1993. године спустише нежно попут стихва песамаТвојих, које си нежно поклањала Њему?

Ко ли то данас, пре мог доласка дође и спусти Ти беле руже на гроб, крај мале московске цркве Василија Блаженог са Кремља, кад Њега нема?
А где су те сићушне птице из крошњи огримних и тамних?
Зашто ћуте?
Можда Ти оне осташе без песме?
Па, зар је могуће да се ни један цвркут не јави?
Крај Тебе су сви гласови занемели, или је то само зато што својом песмом птице не желе реметити мир, у којем почиваш?
Одавно си већ овенчана цветовима белим чедности Твоје, те Ти се и гробом простиру они.

Седим на једној од дрвених клупа крај хумке Твоје, а мисли се роје и навиру.
Мир, ево, ипак ремети неко; то је плавокоса девојчица, што као пчелица зуји, угра се и смеје, а у зелениј, боје траве хаљиници, попут травки што Ти се зором росе, крај хумке.
То Милица мала долази овде ведрога лика.
Можда су те руже њеном ручицом стављене у име многе дечице српске , Теби и Сергију?

Устајем, шетам.
Стазе, по којима си газила, Десанка моја, сада негују потомци српског нам народа и не дају трњу да их прекрије, нити у папрат да зарасту.
Чувају ову земљу синови Твог народа, земљу, о којој си писала некад, а која у душама нам остаје вечно, као рана непреболна, рана која никада не зараста, земљу, са чијих цркава звона ударају све јаче, а чују се све даље.
И овога пута је тако!
И овога пута нам најављују смртне часе, али, овај народ се не боји!
Не стрепе потомци српског рода, баш као што нису ни они из прошлих дана, из прошлих векова…

Миливој ме остави саму, да на миру размишљам о миру, а он, по старом обичају зауставља мир својим апаратом…

19.јула 1998.године.

Одломак из путописне књиге
“ ПЛАВЕ ДАЉИНЕ СРПСКЕ“

Које ти је име љубави?

Да л је то Зова благости,

Сунцокрет златолики,

Невен безвремени,

Лаванда нежности,

Камилица стидљивости,

Жалфија ратница,

Нана благоугодности,

Маточина умирљивица,

Шебој страсти!?

Које ти је име љубави?

Да л је то срце орла,

Перо  жуне, сова хук,

Лет ластавице,

Мрежа коју плете поља паук,

Вука под месецом зов,

Јелена шумочувара рик?

Да л је то дуња мирисна,

Роса с грожђа или

Рука твоја поред мог узглавља!?

У овој ливади познајем ја већ многе влати.

Јуче је ова, у сутон, била травка свијена.

Сад има жуте ивице и суве кад их дирнем.

Кад гледам из даљине у зелено: она се сама злати.

Изнад усана ми је већ мирис сена:

Сутра ћу и друге избројати.

У овој ливади до жбуна има девет мравињака.

Прођем и гурнем ногом а земља се зацрни.

Онда подигнем главу и гледам игру облака.

Ја знам колика је ливада:

Када се раскорачим пређем је у дванаест корака.

На жбун могу да стану три птице највише.

Кад пођем према њему: прво једна полети.

Погледам за њом у небо:

И две се изгубише.

Онда разбијам главу на шта ме то подсети.

И најбоље је у сутон кад почне мрак да пада:

Онда ми се учини да шапуће ливада.

Напрегнем ухо и слушам.

Мени је сасвим добро у ливади.

Седнем на влати

И пуна ми је душа.

Фото: Синиша Лазаревић – Ливада цветна

 

Мајко Србијо!

Веровао сам ти и онда

када су се многа деца твоја

тебе одрицала,

и када су те незахвална чеда проклињала,

 и када су само речи увреде имала за тебе,

називајући те именима погрдним

 и срамним!

 

Веровао сам ти и онда

када сам као просјак

ходио пољима и горама твојим,

гладан и прозебао,

и када није било дома

 једног јединог

 у којему бих уточишта нашао

и душу згрејао своју!

Многе си синове и кћери

одњихала и подојила,

 и у свет с љубављу мајчинском испратила;

 и за сваким си дететом својим

тужила у ноћима

бескрајно дугим и сетним,

ишчекујући, са стрепњом и зебњом,

 да ти се из света

далеког врате!

Болеле су те све ране деце своје,

и све страхове и бриге њихове

 душом си својом осећала,

и срце је твоје крвавило

 за сваким страдалим

чедом твојим!

Трудила си се

да многа гладна уста нахраниш;

да жедне и немоћне

водом живота напојиш!

Била си Мајка и онда

када се незахвалним чедима твојим

 чинило да си им маћеха само,

и да немаш љубави за њих,

грешне и бесловесне!

Мајко Србијо!

Твоја незахвална чеда

вазда кукају

и свагда нешто траже од тебе,

 а нико се од њих осврнуо није,

 да види да ли би какво добро

могао теби

и за тебе да учини!

Нико од њих

ни један једини пут

не рече:

Благодарим ти, Мајко Србијо!

Благодарим твојој лепоти и дивоти;

благодарим твојој љубави несебичној;

благодарим песмама и радостима

твојим!

Мајко Србијо!

И, ако се некада догоди,

 да се

 сва чеда твоја

буду одрицала тебе,

твој те се Песник,

последње чедо твоје –

 знај! –

 никада 

одрицати

 неће!

-фотографија са смотре дечијег фолклора-

 

Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумeм добро, у то мутно вече,
Зашто бојне игре у детињству љубих.
.
И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји’,
Мучeника старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.
.
Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам — све се може кад се хоће —
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.
.
И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небеске путе,
Ил’ кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,
.
Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.
.
Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу …

.

Нераскидива крвна веза са нашим прецима,  симбол наше породице, симбол нашег народа, симбол нашег Рода, осећај поноса кроз схватање делања предака   само су неке од одредница ове Ракићеве песме са којом се кретало у нашој новијој историји у велике промене. Несхватљиво је да ове песме више нема у школској лектири. Комисија која ју  је избацила водила се неким чудноватим критеријумима. Размислимо којим! Коме сметају стихови којима је започињала борба за слободу која је толико пута покушавана бити одузета нашем народу!? Мислимо о овоме!

-слика- Милић од Мачве-

Разноге и разбујне прамисли-сећалице
Час врло хладне и ледне као пузавица
Час пакосне лукаве и зле као пецаљка
Час прочишћујуће и грицкаве као пијавица
Час страшила као привиди бауци дрекала раге
Час лековите благе мелемне као Прамајка
А час бистре бистре као извор Воде снаге

За све је крив рептилски напитак заборава
Којим је у много живота напијана моја глава

А Тијанија је земља чуварица и памтилица
И обнављачица и омлађивачица и сећалица
Завета и мозга и срца снажилица и хранилица

Ево ме идем и у ходу цепам заборава вео
Ево ме идем ка циљу свестан брадат и бео

Тијанија је откривна земља личја и наличја
Земља легендарних Витеза Праисконог Реда
Изворница Броја Слова Слога Речи и Говора
Земља Храста Јасена Каћуна Босиљка Ловора
И родница моја – носиоца многих одличја
Тијанија је универзумдром што у звезде гледа
Тијанија је певања и свитања свет и оносвет

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу  Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Освануо је диван сунчан дан, распеван и разигран. На плавом небеском своду паперјасти облачићи се јуре, а сунашце умилно греје.

Наша два несташка, Сербика и Божидар, су истрчали у поље. Све озеленело и олистало, пролећни ветрић ћарлија, души и телу прија. Трчкарали су около, превртали се преко главе, играли „труле кобиле“ и онда се онако уморни спустили на топло корење древног храста. Он их је нежно прихватио и загрлио, у жељи  да им поклони мало енергије и радости. Таман су хтели да задремају кад су угледали светлуцаву звезду како се врти око њих. Као да се игра жмурке. Радознало Сербика упита: „Драга несташна звездо, добродошла у наше село. Хоћеш ли да се играмо скривалице?“ Звезда затрепери и одговори: „Ја сам уствари чекала вас двоје, да се одморите и предахнете од играрија, па да вас одведем до наше чаробнице Душеспасилице.“ Њих двоје се погледаше, али радознали какви су, а звезда им се учинила искрена, скочише на ноге лагане и кренуше у шуму за њом. Звездица их је водила, осветљавала пут, а понекад и слетела на руку или раме. И после краћег путешествија они угледаше чаробницу. Постарија жена је седела на троношцу, лан уплитала на трници и прела велику, предивну, сјајну и чудесну поњаву. Боје су биле нестварне, светлуцаве и трепераве. Шаре прастаре србске са ћилима наших древних предака, значи лековите. А на свака два лакта упредена је по једна светлуцава звездица. Сербика је била очарана, а и Божидар је занемео пред толиком лепотом. Он се први обрати чаробници: „Драга наша чаробнице звезда нас је довела до тебе. Мислимо да си нас ти позвала у госте.“ Чаробница Душеспасилица се прену и озари, па беседи: „Драга моја децо, два свемирска несташка. Многи су чули за ваше догодовштине. Када се нешто добро појави у свемиру све светле силе се брину о њему. Ја сам желела да вам поклоним по један чаробни ћилим и сада их баш ткам. Желим да се њиме покривате и имаћете предивне снове, можете да на њему седите и летите изнад шуме, можете на њему да лежите и имаћете свакакве идеје, а можете и да га огрнете преко рамена да вас штити. У њега су уткане бројне звезде ,које ће вас чувати и дивне мисли ваших предака које ће вас пратити и омудрити.“ Сербика се одушевила оваквим даром па рече: „Хвала ти дивна чаробнице. Носићемо ћилимицу – радосницу – шареницу увек са нама. Можемо ли да ти помогнемо некако?“. Чаробница се замислила па каза: „Ето, нешто ме стегла крста од овог рада, па ако знате неку вежбицу, за брзо оздрављење, била бих вам захвална.“ Сербика и Божидар се погледаше и у глас рекоше: „То је лак задатак за нас. Концентриши се на своје палчеве обе руке и помисли на оздрављење. Радићемо и ми за тебе, али је увек најбоље кад неко ради сам за себе.“ И њих двоје уђоше у стање највећег мира и снаге, послаше сферу среће чаробници и гледаше у своје палчеве, али су у мислима држали њен лик. Тако јесте, тако јесте, тако јесте. Кад су отворили окице чаробнице више није било, али су на трави светлуцала два дивна ћилима. Они се насмејаше, захвалише у мислима чаробници и пожелеше да им опет дође у чаробну шуму. А онда се полако вратише до храста и седоше, огрнути својим поклонима. Божидар се први огласи: „Какав смо диван сусрет имали данас. И замисли да добијемо овако необичне поклоне. Хајде да их испробамо и одмах седнемо на њих.“ И стварно, они раширише ћилимице и седоше, а онда полетеше изнад идиличних села и белих, бучних градова, каменитих  брда и зелених долина, тамних, мирисних шума и цветовима украшених ливада. Милина једна. Кад су се налетели, мислима рекоше ћилиму да се врати. И тако се опет обреше на ливади, усред села. Онако радосни и усхићени смоташе ћилимице из којих вире несташне звездице, те одоше својим кућама, пуни утисака.

Сада знаш вежбицу кад те заболи кичма или паднеш незгодно, а до следеће бајке, да  сте нам вечно срећни и здрави.

Види, Боже, ове бруке,
Стигле су нас тешке муке,
Пребијају ђецу Твоју,
Православну Браћу Моју.

На Образ су свој пљунули,
Продали се за ситнину,
Пратиће их вјечно брука,
Кад недјела ова мину.

Туку, вуку, вежу руке,
Мрцваре их дивље хорде,
Они мирно без отпора,
Само кажу – помоз Боже.

Одводе их у затворе,
Да се диче своме дјелу,
Без образа и без стида,
Ударају Бога, Вјеру.

Трпи народ ове муке,
Али неће моћи тако,
Доста више прогањања,
Са народом није лако.

Правда мора победити,
Јесте Браћо она спора,
Изджите само сложно,
Ил нам другог нема збора.

Сви ко један за Светиње,
Сви ко један за Слободу,
Да скинемо јарам с Врата,
Молимо се нашем Богу.

 

 

 

Ти испуњаваш моје мисли
Дан за даном
Поздрављам те у самоћи
Ван света
Ти си загосподарила
Мојим животом и смрћу.
.

Као сунце на изласку
Моја душа тебе нетремице гледа
Као једино око.
Ти личиш на узвишено небо,
Ја личим на бескрајно море
А између пун месец плави.
.
Ти си вечито спокојна
Ја сам без починка трајно
Па ипак на далеком хоризонту
Ми се стално срећемо.