Мајко земљице,  мила роднице,

Благост водама живим твојим тече!

Милујеш корење,

Рађаш лишће,

Живот дарује твоје нежно срце!

Ни у јави,  ни у сну,  но у полусну,

Смеши се светлом Сунца,

Твоје лице!

 

 

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Освануо je  диван пролећни дан. Сунце  је својим топлим рукама  загрлило целу природу. Мирна река гргољи и спокојно тече кроз село. Шуме кедрови, храстови, јасике, јасени, ма сво дрвеће се помера у ритму неке сањиве и пријатне песме.

Сербика и Божидар не би, ни за живу главу, пропустили овакав дан. Истрчали су напоље, да се радују и веселе природи и животу. Скакали су, брчкали ногице у реци, грлили столетна стабла, миловали цвеће и биљке, јурили бели облачак на небу, дозивали птице. А онда су сели испод древног храста да одморе и душу и тело. Кад одједном чуше звук клепетуше. То је Ведун изашао испред храма и лупајући у посебну даску дозивао сељане. Сви прекинуше свој рад и пожурише пред храм, па и ова два наша враголана.

Ведун стоји озбиљан испред дрвеног, огромног храма, и још увек у рукама држи клепетало и даску. Завлада мир и мртва тишина. Ни дисање се није чуло. Он озбиљним гласом рече: „Драги моји, сви знамо да у посебним приликама морамо  да се окупимо и управљамо. То је случај и данас. Видео сам тамне, готово црне, градоносне облаке како се приближавају селу. Пролетао сам између њих и видим да носе разорна дејства са собом. То није обична киша, него потоп. А онда сам видео да из села Лажаре  праве магију. Сви се окупили на тргу и моле се да нам падне велики дажд, да нам семе иструне у земљи, да нема рода на лето, да завлада глад а можда нас и чума (болест) обиђе. Зато одмах морамо управљати и радити. Сви замислите испред себе сребрно-белу сферицу. У мислима или наглас кажите: радим за свеопште спасење, складан развој свега, па и времена, спречавање сваке могуће локалне и глобалне катастрофе, тј. поплаве. Онда у сферицу убаците и бројеве четири, седам, четири, осам, један, три, два, један, четири, осам (4718132148). Осветлите из душе и срца сферу, да засија дивним светлим, сјајем. Раширите је преко целог нашег села, па државе, па планете. Тако јесте, тако јесте, тако јесте.“ И док су сви концентрисано радили, црни облаци направише пируету, што се у природи баш и не виђа, и окренуше ка селу Лажаре.

Кад су завршили вежбицу сви погледаше у небо, а оно и даље, осунчано, плаветно са по којим белим, меким облачком. Али недалеко, изнад Лажара, као да се спојило небо и земља. Пљушти киша као тамна завеса. Ведун се поново огласи: „Ми управљање користимо за опште добро и нас.  Можете неке мисли користити и за лоше ствари, али се оне увећане увек враћају пошиљаоцу. Наши суседи никако да науче, да се зло умножено враћа. Хвала вам што сте одмах дошли, да заједно отерамо гадне и неваљале облаке, пуне града, прашине и тешке кише. Пријатан дан свима.“ Људи почеше полако да се разилазе и враћају својим обавезама. Наша два несташка су пришла Ведуну те га упиташе: „А је л можемо исто да радимо и кад је суша, земљотрес, болест, набујала река и сл.?“ Ведун их помази по глави, па насмејан одговори: „Кад год имате неко негативно дејство, лоше временске прилике, личне проблеме или бриге ви користите вежбу, али обавезно за опште добро.  Свеопшти ум и природа чују ваше мисли и одмах вам шаљу помоћ. Не брините, вас двоје то одлично радите, али је увек боље кад више људи ради јер се невероватно убрзава дејство. Па видели сте да су облаци, после наших мисли, одмах заокренули и отишли ка својим творцима.“ Сви се поздравише, а наши несташци одоше кући на ручак.

Научили сте нову вежбу да кад вас море неке тешке мисли и муке, одмах управљате и тражите прекид негативних дејстава. Уколико пожелите нешто за опште добро, све светле силе и ваши дични преци вам помажу у остварењу. До скорог виђења да сте нам вечно срећни и здрави.

Живот је безнађе снова

Кад прођу тренуци смеха

Кад заувек оде љубав нова

Укус блаженства и греха.

.

Кад истини гледаш у очи

А дубоки јој осећаш траг

На сјају звезда у ноћи –

Кад губиш оног ко ти је драг.

.

Кад душом ти овлада мир

Као уснула сенка бића –

Живот је тек нечији хир

Без капи опојног пића.

 

зинула у око насред мапе мрља

не хаје пред светом што хартију прља

док мраком замеће траг свакога скота

земља на папиру пуца од живота

и ко свему што се зачело у јајцу

здравље је у духу дух у полицајцу

а весео народ од тих што га воде

узима часове страха од слободе

 

Повлачи се лишће са земље на грање
све путање обрастају у маховину древну
мир је, необично стање
све се ућутало, с неба муња севну!
.
Јелен орла носи на десноме рогу
сваки покрет светли, осветљава тмину
кад на стену стаде поста налик Богу
Велесу што збори душама истину!
.
И отвори се земља усред шуме густе
проговори грумен из дубине Нава
излетеше звери да нељуде не пусте
из дубине тамне у свет људског Јава!
.
Велес их дочека на вису крај храста
земља се затвори у печат још један
загрли их душом и руком целива
у звер се оваплоти у Јави да пребива!

 

У неколико топонима на јужнословенском простору срећемо овај назив. Тако се именују места на којима су, према предању, играле виле, о чему сведоче полулукови или кружнице бујније траве, често испуњени печуркама.

Постојала је бојазан од уништавања ових вилинских кола па су најчешће остављана нетакнута. Слична веровања раширена су међу многим народима који ову појаву именују као вилински, вештичији или магијски кругови.

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…

Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше заувек. Са њима и срећа народу. Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Тако је било када су жене могле бити виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.. Можда ће се саме појавити.

Кад свет опет буде бољи.

.

-Изводи из текстова Душана Божића и Иване Весић –

Извори: Луг Велеса ; Расен

Круг око планине Меру је круг кристала… Кристални блокови плаво беле светлуцаве боје

образују зид кружног облика. Око самог врха где се налази Храм светла јепостављен зид од кристала.
У Храму св етла је средишња просторија празна са само једним постољем где сјакти ватра живота.Ту

једном у небеској години приђе достојан и стави руке у пламен живота а на своду изнад ка отвору директно

изнад пламена се почињу појављивати сцене и догађаји, симболи и холограмске пројекције.

Достојан пажљиво гледа и ћути док му бели пламен очитава из саме сушти бића.
Звездозапис се појавио. Достојан тада одступи, поклони се пламену и оде на један од престола

далеко са стране. Девет престола. На њима не седи нико.

На њима се оваплоти свест по потреби у човечјем обличју у слави. Достојан после неког времена устаје

са престола и напушта простор ватре и одлази даље по вољи и у славу живота.
Читав живи свет постоји само због белог пламена и воље живота.
Светли Разум Бога постаје део човека сваког ко то пробуди у себи и ко је достојан.

Ти људи онда одлазе да воде планете по Васељени. Они организују све. Све што ум садашњи не појми.

Они собом доводе светле душе да се Род Свети прослави свуда.

Овде и сада на овој Земљи је управо време преокрета. Свест мрака одлази а светла – долази

поново. То значи да живот какав се зна ускоро нестаје. Цела планета ће се променити. Свака мисао и реч и

дело ће се испитати и све то заједно ће престати јер рађа се Јутро Живота.

Силе ове планете (државе и власти) ће се однети као суво лишће на ветру.
Скривене тајне којима се владало и паразитирало ће престати да буду то. Скривене и битне.

Моћ којом се владало је нестала. Сада иде последњи трзај умируће звери.

Чар дарива Род сам
воде живе усне светих квасе
из њих теку свете басне.

Чаробњак се роди сваки пут када Земља има потребу за лепим и новим у оквиру старог. Онда се небеске

силе узвре као вРтањ и поделе разложно по овојници  живота моћи и знања да се пробуде у право време.

Магија се живи. Живот и Љубав су главне и најмоћније магије. Чари Живота делују од атома до

галаксије и нема смрти – не. Нема умрлих већ оних који су променили свест ка

доле или ка горе. Нема мртвих ствари већ незнања о томе.
Где живот и љубав посеју, ту вечно рађа.

Замисао о једном и развоју расте у сваком Чаробњаку који слави живот.
Једном давно преко седам гора и седам мора је у ствари сада и овде. Зато чар дарује живот сам.

У потрази за скривеном моћи и употребом магије тј. умећа баратања енергијом, трагачи су себи затворили

најјачу. Али тајна је на виделу а тако недоступна јер до ње води пут златоправа кроз срце свако..

У Храму где гори бели пламен нема зидова и подова а ни крова. А опет, то је све ту.
Њим пролазе светли узвишени дуси, суштине које надгледају сво постојање свуда.

Они су део храма и пламена у њиховим појавним облицима

Некада је потребно да прођу читави нараштаји да би се оваплотио бели пламен у сред нечијег срца и душе

док је у телу. Тело носи мање титраје него душа а опет је способно за све уколико се усаобрази са пламеном живота.

Онда по вертикали се сви центри енергије пробуде и суштина живи на свим разинама.

Чарна Гора је једно од светилишта нашег Рода док је знање било велико. Временом је постала Црна јер је

знање отишло. На само неколико места данас, гласник ватре живота може осетити дејство чари. У

шуми која гледа на Горске Очи има једно дрво а поред њега место где гласник стане и погледавши духом,

види на врху највишем кристалне сузе неба како лебде и око њих степениште које свако води до тог врха.

То је све што остаде од Горе Чара.
.
Али Чар није могуће уништити а ни присвојити. Песник Чарни је то опевао у Лучи суштине.
Чар је у сваком даху ветра и капи небеске сузе. У сваком осмеху богиња на земљи и богова са њима. У

очима деце кроз које Творац гледа.

Ту се онда достојнима дају узде небеских кочија које воде до срца свих светова.

Ко видети не зна, живети не сме. Ко живети не сме, никада слободан није.

Ко одлучи да живи, прво са страхом пробеседи,  са собом проведа и добије ватре живе на

дланове као семе живота…

Тада чар постаје дар.

ја нисам ишао у школу

она је долазила код мене

што би рекли сада хоумскулинг

тада су говорили другачије

нисам био ни лош ни тадашњи ни садашњи

у дечјој соби на ивици неуролог је поставио другу дијагнозу

није било ни звона ни табли ни креди

наставници су долазили ујутро и пре ручка

највише ми се свиђала белорускиња

њене меке кестењасте локне

високе бујне груди и уредна еластична блуза

подизали су ниво знања матерњег

у седмом разреду уместо ње је допузала нека баба

што је до тада у декрету седела

и моја љубав према белоруском пуче ко лампа у ормару

конституција енглескиње јој није дала да се попне

на пети спрат

зато сам на енглески одлазио у суседну кућу

учили смо у кухињи пуној дима

где је с времена на време долазио њен син

јак дечко црвеног лица

много пута смо се играли с њим

мица или домина

ето такво је вино

волела музичарка

она је увек бројала на три

али често остајала у самоћи

и свирала на хармоници

понекад форте а понекад пијана

краће речено курс науке је био весео

девет година је прошло као у сну

ја нисам ишао у школу

школа је долазила к мени

.

(белор. Алесь Емяльянаў-Шыловіч).

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Најзад се враћам на обалу. Море је

Сасвим тихо. Влада потпуна бонаца…

.

Стижем до мора

Блиста зрцало воде

Потпуна бонаца

 

Људи, коме се молите, ви окрутни слепци?

Зар не видите Пут и Снагу Творчеве моћи?

Буђење из мртвила вам треба јер дуго већ

ходате путем своје бестијалности.

Идоле примичете срцу и законе Творчеве

испрљали сте крвљу.

О, Сунце моћно, дигни нас из мрака да кренемо

Путем истине вечне, да победимо Смрт, и

нахранимо гладне.

О, Анђеле моћни, не чују нас!

О, Заштитниче слабих, не виде нас! јер осташе

слепци у кавезима својим.

С.С.Л: “Изгубљено царство“