У врту цвета перуника,

плава и љубичаста.

.

У пољу бео цвет –

багрема, кестена и зове.

.

Миришу вртови,

миришу поља,

.

Небо плаво и високо,

поље зелено и

широко.

.

Између зеленог поља

и плавог неба –

.

вилинска свирка

ветра.

.

12. мај 2015. год.

 

Дошли сте ноћу у опреми пуној
Ко’ чопор хијена из мрачне саване
Да свецима живим везујете руке
Безбожничка војско у служби Сатане

Дошли сте по’ мраку да хапсите свјетлост
Носећи решења некаквога суда
Зар се не бојите народног проклетства
Зар вам је од Христа срцу дражи Јуда

Послати да лучу утрнете наде
По’ налогу сила безумља и мрака
Продали сте душу , част , образ и вјеру
Купљени за малу шаку сребрењака

На дан овај свети , хапсите Владике
Пузите по блату за мизерну плаћу
Спремни да на ријеч свога господара
Испалите рафал на рођену браћу

Многи од вас једва , крај саставља с’ крајем
Али вјерно штити богате тајкуне
Али дан ће доћи да пред Божјим судом
За недјела своја платите рачуне

Па вас овом пјесмо преклињем и молим
Догнајте се бистром уму и памети
Немој да због хира ненародне власти
На вас баци клетву Василије Свети

Криминалци свуда тешка чуда чине
Пуцају на људе , продавају дрогу
А ви по задатку нечастивих сила
Хапсите свештенство које служе Богу

Али залуд својом стравите нас силом
Јер нас има више но на грани листа
И сваки је од нас погинути спреман
За правду , за вјеру , за Исуса Христа

Ни’ Владике наше , страх вјерујте није
Не плаше их ланци нит пендреци тврди
Јер оном ком’ закон у топузу лежи
Траг стопала вазда , нечовјештвом смрди

Ја сам ово ноћас написати моро
Јер љутња ми нека прокључа кроз вене
И част би ми била , када би сте хтјели
Да личне слободе , лишите и мене

Кад би сте ме хтјели затворит бар мало
У тамници пуној самоће и студи
То’ би за ме био најсјајнији орден
Што ми га је неко , ставио на груди

 

Усне твоје су мед,

исконски слад,

земаљске природе.

Руке твоје,

музиком чула,

лепоту у букет сплићу.

.

Душа твоја је цвет

латицама окренут небу.

Около дивља пелинов прах,

Не дам горчини да те сколи!

.

Бићу кутак

за благо твоје.

Прозрачи ме собом!

Сакриј се у срце моје!

Нећу те убирати,

лек ми, сласт са тобом

Имају траве једну мисао тешку као камен

Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.

Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.

И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.

И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,

Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега

У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.

И спусти очи са облака у себе.

И заустављен сам у себи,

Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.

Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати

(Обично, као што нас ветар случајно заклати):

Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн од сутона.“

Лежим у трави високој и неодређено мислим.

Мрав један на мом колену као на брегу човек.

Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.

Сасвим замишљен, лежим у трави.

Траве шуме тешко као камен.

 

срмена нит танка
небеса што сеже
предиво пречисто
за вишњега веже
узправност без краја
невидљива круна
пурпурнога сјаја
наличје и лице
божанска спознајам
огањ тај што гори
наследство предака
поколењу збори
светла рода борац
образ крвљу мије
и створен и творац
праведни бој бије
мудрост се ђедова
проноси кроз гене
чојство и јунаштво
протиче кроз вене
везани сви колом
од нити срмене

Не заборави драга

она наша прољећа

и дане

кад смо одлазили на трг

тамо гђе долазе

људи и птице

које су нам миловале дланове

кад смо их даривали

мрвицама љубави

да нас више воле

и кад су заједно самном

чувале твоја снивања

док си се њихала

на крилима развигора

испод којих сам крио пољупце

плашећи се твојих буђења.

Увијек ћу се сјећати

оних прољећа

и дана

кад сам те чекао

у сенкама бијелог багрема

на трамвајској станици

тамо гђе сви

неког чекају

и цртају његове кораке

чежњама мајских мириса

и капима сјетне кише

док бехар мирише

и зелена седмица

гмиже својом путањом.

Не заборави мила

прољећа и дане

о којима не волим

писати истрошене пјесме

и похабане стихове

…јер рекли су ми

да је љубав

и изгубљено прољеће

које се никад

вратити неће

…и вечери ћутања

крај зелене ријеке

чији хладови у тишини

сакупљају прошлост.

…И сада

понекад туда прођем

и погледом грлим

исти онај трг птица

на којем и сада долазе

птице и људи

и клупу у сјенкама багрема

гђе неко неког чека

иако су отишла наша прољећа

која изгужваше године

уморне од снова

и живота у пролазу.

Ако за истину немаш меру

онда си сигурно на правоме смеру

спреми се сада се грехови перу

и покажи колку имаш веру

а сви ће около нешто да ти с’ру

насрћу прете на тебе се деру

понашаће се према теби

ко према уличном керу

баш зато песму ти и даље држи

за ум свој чврсто је вржи

гласом галами што више пржи

притисак њихов тад лакше се издржи

а спас долази све је бржи и ближи

зато хајде устај на ноге се дижи

крећи на време на време стижи

ово је теби што правду признајеш

знам сигурно ћеш да истрајеш

јер од ње никад не одустајеш

имаш довољно снаге не посустајеш

зато све од себе дајеш

кајеш се кајеш и кајеш

у покајању остајеш тако опстајеш

*

Владан Пантелић: Рађа се сасма особен песник

Чудни су путеви Јединога Бога! “Моји путеви нису твоји путеви“ – каже Бог. И заиста нису. Божје мисли се простиру до безкраја, човек  мисли од данас до сутра, понекад мало дуже, и размишља шематски. Још није научио да свесно гради своје догађаје, своју будућност. Није научио да гради свесно, али то непрекидно ради несвесно – мислима, речима, делима…

Овај мали увод сам направио због сопственог чуђења како се обрнуо живот Милана Миљанића, јако доброг ученика у основној школи и гимназији, уствари најбољег ученика. Родитељи и свеколика родбина су очекивали да ће направити велику каријеру у животу као инжењер, професор, да ће ићи даље, докторирати, итд. Тако размишљају сви тз. нормални родитељи. Но, деца и родитељи су посебни универзуми. Понекад су усаглашени, понекада нису. То је живот. Сви ми имамо сопствене путеве, тако је хтео премудри и милосни Бог. И само нас сопствени путеви испуњавају, туђи не.

Милан је изабрао да искуси кривудаве божје завијутке, да искуси и пакао и чистилиште. И изабрао је да из тог стања свести бистрооко посматра рај, тј. моћну реку Истар, недалеко од свог стана, рађање и раст Јарила сунца на истоку, румене заласке на западу, да посматра људе из своје перспективе слободњака, невезаног за уобичајена људска мишљења, критике, невезаног за савете, предлоге. Оно што је прошао Милан од гимназије до данас није упоредиво са стилом живота Ђуре Јакшића, Јакова Гробарова и других.

Милан је сада још млад човек, сачуване високе интелигенције, брзомислећи, дубоких паметних очију. Његову дугачку густу косу, која му у замршеним витицама пада до кукова, пожелеле би, очешљану, и велике диве Холивуда. Има фантастично памћење и ништа не заборавља. Пише лако и брзо и течно. И све, све око себе, види као безброј песама, јер је и сам живот Песма непрекидна, Песма тајновита.

Сви Божји програми имају позитиван исход. Али неки су тешки, претешки, и дуго трају. Човек има слободну вољу и моћ одлуке. Може да изабере свој пут упркос уобичајеним мишљењима. Можда Миланова душа тражи најтежи пут из сам њој знаних разлога. Ма где се човек нашао, ма какав пут изабрао, увек може да то промени на боље. Искорачи, Милане! Можеш, можеш!