Милоје Стевановић: Мањи од макова зрна
Кад је пођекоји пружио мено отпора безбожницима, ми се правили невични. Кобајаги, не видимо. Тако ти је било с Драгишом Цогољом у време принудноготкупа. Ма није ти то било откупљивање но права правцата ајдучија. Ајдучка работа. Разрежу ти они Драгиши толико и толико жита у клипу и одреде рок да тад и тад, он то има да им догна туј и туј.
Уопштину. Ондак ти општина била доље испод школе, а иза ње апсана. У тој апсани потље живљела учитељица немачког, Вера Спасић, са мајком Лујзом. Она држала неке расне
мачкетине. Ранила иг ко ђецу. Чешљала, Боже прости. Купала иг, неш ми веровати. Нису ти те њене мачке миша ни виђеле, нит иг је она споради тога држала. Ма јок. Но нако. Без ич везе. Јанпут, она у сузама дође код Манојла, кои е радио у општини, и плачући јадикуе: Јаој, госин Манојло, липсао ми, ноћас, маћак и то какав диван маћак. А Манојло њој, одбруси: Мене ђеца, прекључе, припуштила бика у ђетелину и он се надуе и цркне. Имо е преко пет товара. Једва сам ископо рупу у јарузи, те га одвуко с воловима и затрпо. Шта ћу? У његову главу. А ти нашла да ми цмиздриш, војнак, за једним мачком. Него ђено стадок.
Ја, бешале. Почек ти причати о Драгиши Цогољевићу. Реши он да вади то разрезано жито из-салаша у котобање и мери на кантар. Прије рата он служијо у џандамерији па се згодно описменијо. Знао да пише ко ћата. И да рачуња. И сто јада. Записуе он сваки котобањ угарком на дашчици а најпрво опсигуе дару. Кад је намирио разрез, биле пуне пунцијате канате с наставцима и још увршене гор на средини. А у-салашу отањило. Реко би је уво светло. Он ти увати волове и подагна она кола пода трен. Сјутра сабајле поранио да нарани Ширгу и Китоњу, с најљепшим сјеном што е одвоијо за првешку краву, доњо им потље пуне бучуке јарме, коју е мено поквасио и посоно. Затеко га неко од кућана како иг тимари чешагијом и тепа им. Прићути се иза врата и слуша: Ручај, мој добри Китоњица. Поручај, Ширгице, све. Ко зна кад ће и да л ће она пашчадија да те наране. Потље им доњо воде с бунара те иг напоијо. Ондак ти он, вамо, кад је одјутрило и кад је ценијо да ће у то доба у општини дима највише људи, укоши свое љепотане. На Китоњицу обеси меденицу и напред. Приведе иг уз општину док рудом не тучи по сред-средине врата. Затури
поводњике око заворња и привије винт. Помилуе иг и остави. Нако у јарму. Нико жив није
мого ни тамо ни вамо. Ни дуиђе ни дизиђе из-општине. Тог дана, по китном поступку,
споради Драгише, сазову Одбор. И ондак, пошљу Мила Пикља диспита случај јел је то, очевидно, реакцијонарна ствар. Није ни чудо. Брат му Новица бијо четнички командант. И син му Обрад ошо у шуму код стрица. Нису шћели да се предаду ни за каке паре. Новицу убило вамо тек у љето четрес шесте, а Обрада уапсило и оправило на робију у Сремску Митровицу. Јасно е, веле, ко дан, што е Драгиша таки. То ти је та јапија. Контраши. Реакција. То дае рђав пример народу и мора, како е Одбор заузо став, најоштрије да се казни и сасјече у корјену.
Оде ти Пикљо с Манојлом да саслушају Драгишу. Затекну га убашчи ђе подоштрава коље.
– Драгиша, ми смо дошли да начинимо записник о оној будалаштињи што си данас, прије подне, учињо. Одбор је доњо таку одлуку. Ајмо у кућу за астал да то, ко људи, напишемо фино и згодно и да нам тај записник потпишеш.
– Прво и прво, ја сам кућу правио из печалбе, прије рата. Бијо сам у џандамерији. На одмор сам долазио чак из Колашина пешке да не би правијо трошак споради неког превоза, еда би закопиштио и скућијо колко било. Ја сам ову кућу начињо за мене и за моју чељад, а јок да бидне ваша судница. Ако ћете да ми судите, вежите ме и водте у суд, јербо ја нећу д-идем добровољно, разумеш ти мене шта кажем ја тебе.
– Човече, ти си се наруго народној власти пред тешким свјетом, и још те није срамота да се нешто париџаш и д-оштриш…
– Ништа ја не оштрим. Јесте ли ми разрезали дванес и по товара неокруњена жита?
– Јесмо. Ал нисмо само тебе, но свима одреда. Нисмо баш по толико, ал тебе тако припало.
– Јесам ли вам ја то, лично и персонално, догно? И то кад сте рекли, у дан?
– Јеси, али…
– Нема ништа али. Јесам ли догно нолко колко сте рекли, у кило?
– Јеси, ама чекај…
– Нема шта да чекам. Јесам ли догно тачно нође ђе сте рекли? Ближе није могло сем
д-ућерам у концеларију. Јесам ли ја тачно урадио оно што сте шћели ви који се зовете народна влас?
– Добро, бре Драгиша, стани! Куд си навро? Тачна е то ствар. Ал ти си оставјо кола и волове пред општинским вратима. Није ти то бијо разрез. То е ругање држави. То е побуна. То е окарактерисано ко непријатељско и контрареволуционарно понашање…
– Слушајте, људи. Ја стоку волим з-душе. Ако не могу да држим четри краве, ја држим двије. Ал нећу да мучим стоку. Ил ћу да иг раним ко човек, ил нећу да иг држим. Ви сте мене разрезали нолико жита да е мене осто шупаљ нос до очију. Пошто немам чиме
д-осолим волове, ете вам и волова. Ви, сад, имате жита, па иг ви ранте. А кад већ нем волове, не требају ми ни кола. Ете вам и њиг. Ја не могу д-укошим Зорку да вуче кола.
Пред ноћ, пошљу човека да догна кола и волове Драгишиној кући. И ушућели се. Ушућо и он. Кад је то Драгиша учињо, други су савили шипке и умукли ко заливени.
Бијагу мањи од маковог зрнета, Бог те молово сами.
