Некад беше у свакоме селу,

кад лето дође време је кошењу.

Тад ливаде узреле су, брале,

На косидбу мобе су се звале.

Косци зором на ливаду дођу,

отксима кроз ливаду прођу.

Када косе они много журе,

откосима један другог јуре.

А деца се са косцима друже,

воду носе и ракију служе.

У ливади тад се песма ори,

о девојци и момку говоги:

“Ој, Јелице, кажи право,

је ли Миле с тобом спаво?

А Јелица сузе лије,

долазио, спаво није.“

.

Док се коси и суши се трава,

на ливаду ручак се поставља.

После ручка косе откивају,

а девојке сено сакупљају.

Сакупљају и песму певају:

“Љубио ме, а каже да није,

то је моме срцу најжалије.“

.

Косци траву покосише,

а девојке сено сакупише,

скупа песму запеваше.

“Моја мала с Муртенице,

ко ти купи фармерице?

Фармерице плаве боје,

купило их злато моје.“

 

Његош је један од највећих божанских песника свих времена.

Један од највећих божанских песника свих времена, не само србског језика, већ свих ведских, хиперборејских, аријевских језика.

Његош је песник ведске и божанске Етике, ведске и божанске Вертикале.

Он стоји раме уз раме са највећим – из Вишњих светова икада послатим – древним ведским и божанским песницима.

Он је творац ведсрбске Махабхарате и Рамајане, ведсрбске Багават Гите, ведсрбске Илијаде и Одисеје.

Његови божански спевови Горски вијенац и Луча микрокозма јесу почетак и свршетак ведсрбске Етике и Поетике, ведсрбске Вертикале.

Горски вијенац је овострана Етика и Вертикала звезданог и ратничког племена Белих Срба, а Луча микрокозма је ведсрбска Космогонија (Рађање Светова) и Теогонија (Рађање Богова), ведсрбско Стварање и Постање, ведсрбска мистична, тајинствена и онострана Поетика.

У та два спева стало је све што су Звездани Бели Срби видели, учили, знали, умели, творили и чинили, од Доба Белих Ура, од Праискони, па све до дана-дањег, те све до Свршетка Света.

Његош је божански песник буђења и освешћивања Белог Србства, Белог Србства Вертикале.

Онај ко је ревносно и посвећенички читао и проучавао Његоша, онај ко је одушевљен и надахнут Његошем, онај ко Његоша носи у својему срцу и у својој светлосној души, тај – чак и да није рођен такав – мора бити Човек Вертикале, мора бити велики посвећеник Етике и Поетике.

Његош нас ослобађа свих страхова и брига.

Он нас подсећа (у Горском вијенцу), да је јунаштво цар зла свакојега и да страх и кукавичлук најчешће каљају образ човеку; подсећа нас да је наша најсветија дужност да се боримо против тирјанства, да тирјанству станемо ногом за врат и да га доведемо ка познању Права; подсећа нас на Завет Белих Ура: да за белог ратника нема ни греха ни злочина када се против великог зла бори, јер је у светом одбрамбеном рату, у рату када се брани Племе и Род, када се брани Завет и Родина, свако убијање дозвољено, свако убијање унапред – од Свевишњег – и опроштено и посвећено.

У Лучи микрокозми, пак, божански песник открива Тајне Стварања, Тајне Божјег Устројства, Тајне Бескраја и Вечности, Тајне Божје Милости, Самилости и Љубави, тајне овостраног и оностраног путовања кроз планете, сунца, звезде, сазвежђа и звездана јата.

Његош је на овај свет дошао као већ припремљен песник из Вишњих светова, из Акаше.

Дошао је са чудесном и силном Стваралачком Енергијом, те зато и није смео дуго да се задржава у овоме свету.

Овај свет је морао да напусти са тридесет и шест година!

За собом је оставио бесмртна и вечна дела, дела која су изравно, из Његовог Бића и Суштаства, прешла у Акашу, у Вишње светове и, тамо ће остати док је Света и Века.

Срби који нису читали и проучавали Његоша, Срби који нису сневали Његоша, бивају затечени, престрашени и збуњени у овоме времену, и не знају што им је чинити, и не знају што им је дужност најсветија.

Отуда толика повика и халабука свих наших изрода, свих наших душмана против овог једног од највећих ведских, хиперборејских, аријевских и божанских песника.

Ово је прави тренутак да се вратимо Његошу!

Да Горски вијенац и Лучу микрокозму извадимо из неких старих, паучином и прашином прекривених, кофера и сандука, који су скривени негде у подруму или на тавану, те да нам Владика Раде, кроз своје божанске спевове, каже што нам је чинити, што нам је дужност најсветија у овоме времену свих времена, минулих и будућих.

-2016.година-

Божанска Велика Мајка!
Свепостојању живот дарује!
Судбину човека и народа
Њено лице тројно одређује!
Као река живота што тече
Од Лепенског Вира Извора
до Дњепра и још даље, она путује!
Да – Ма Ја је то,
Што говори да Земља  
и све под и над њом су – Једно! – В.С.

У келтској митологији, Деа Матрона – Божанска Мајка Богиња – била је  најузвишенија богиња. Позната је још под именима Модрон, Матрес, Матронес, Матера (Ма – Терра: Мајка Земља).
Гали су је славили као богињу заштитницу река, што нас доводи до још једног њеног епитета познатог код острвских Келта, а то је Дану, Дана, Данона (Данона – Матрона), Дунав.
Келти су, упознавши се са овим култом од стране староседелаца Европе, те старе народе назвали Туата де Данан – Народ Богиње Дане (Народ Дунава).

У многим деловима Европе је била обожавана као трострука богиња Од истока ка западу ова трострука природа била је позната широм Европе, и то не само код Келта јер су је и други народи поштовали под различитим именима: Фатес, Норне, Фурие, Хеката…
Галски теоним Матр-он-а у буквалном преводу значи „Велика Мајка“.
У Велсу су је називали Модрон, што је највероватније прототип Мориган односно Моргане у каснијој Артуријанској легенди. Епитети Мориган скоро у потпуности одговарају Трачанској Бендис – Хекати, односно Словенској

Мори. Култ троструке богиње био је посебно омиљен код Римских легионара.
На споменицима биле су приказиване као три жене, ређе две или једна:
-са рогом изобиља,
-корпом са плодовима и
-дететом на грудима.

/извор-фејсбук страница – Јачина речи, ведска теехника приповедања, и стварања кроз уметност- The old tradition/

Опростити – неопростиво

Прихватити – неприхватљиво

Схватити – несхватљиво

Спознати – неспознатљиво…

.

Отпустити и последњу

кукицу чичак-траке

одбојности и привржености

за ткање живота и времена

испразнити срце од свих

сећања и надања…

.

Ослободити ум и тело

прошлости и будућности:

сваку мисао

сваку ћелију –

док не нестане

и последњи разлог

за „остати или отићи“.

.

Бити потпуно жив –

Сада.

*
16.03.2018.
www.ekologijasvesti.com

Имала мајка троје деце и  п е с -н и к а. А кад се роди песник у тамо некој

породици, то је мукотрајна главобоља, која, изнова, оживљава заспалу

бајку о ружном пачету. За патке патколике, дуговрати лабуд је ружан, не

 гега у шетњи, искаче из замисли и навика, просто грешка, која се, не дај

Боже никоме, њима десила. А  шта, да кажем по нашки, р а д и  песник?

.

Код овог питања увек се сетим времена прошлог, када је на нашем тлу

живео и владао наш највећи зидар повијести, бритка сабља  Р а т а р А 

праисконог, Милош Велики.  Изникао је у селу иза Каблара, где се

запутио право са Косова равног, носећи у себи црвене Лазареве крвоце,

које је посипао по свој земљи Праисконији, а она се тада звала Србија.

Сваки  с л о б о д а н  човек земље Праисконије, тада земље Србије,

убудуће, можда, државе Тијаније, носи ову сићушницу.

.

И сетим се, колико је његова ћерка била заљубљена у песника. Песник је,

наравно, живео у Београду, па је Милош разумео ћерку, а и желећи јој

сигурну будућност, дао да му доведу песника у Крагујевац  у његову

престону кућу, лепо се с њим испричао, љубазно. Песник је, бар тако се

надам и слутим, послао неколико стихова, одабраних, својих, у Милошевом

правцу, у правцу његове луле. Песма се, некако, стопила са димом, направила

 румен облак, и издигла се понад Шума-ди-је, бар тако се надам, јер ми све

на то указује.

-Радиш – пишеш, велиш, песме пишеш. Ааа ха! Песме пишеш, п е с м е! 

Леее – по! Лее – по! Песме пишеш…

.

Онда је дао да угосте песника најбоље што је могуће. Ни на чему није

штедео, јер овакав гост није до тада виђен. А песници су и гладни и

жедни. Немају времена да једу. Увек су неким заузети стихом па

забораве, а овакве прилике да се од стихова мало одморе, биле су ретке.

Ћерка је била пресрећна, устрептала, млада и стасита.

–

Када је сунце сишло у низину, и када је плаветнило из небеских дубина

скоро прелило злато сутона, Милош је позвао момка, вођу страже његове,

и наложио му да песника, на крају, на дугачак пут испрати, уз почасти,

и да то буде потпуно сигурно, јер је и хајдука успут имало.

.

– До  З в е з д а – ре, до Звезда – ре, наредио је…

Сед чобанин стоји на леђ’ма му гуне,

засвирао песму домовинску, дугу,

звук се меша с ветром на врху планине,

ноте грле шуму, разгонећи тугу.

.

Росна кап заблиста, јутро рано руди,

кроз храстово лишће протињу се сене,

у подножју доли фрулу чуше људи,

дал повратку части приближи се време.

.

Са друге се стране Kосово назире,

почуше се звона мешајућ тонове,

поток бистре воде поновно извире,

фрулашко нас срце појем својим зове.

.

Kлизну суза нежно пастиру низ лице,

за колевком пати, душа га заболи,

виде како круже црнокрилне птице,

за слободом вапе гробови, храмови.

.

Сам себе упита: „Дал ће фрула успет,

пробудити нашу успавану земљу.“

Песме звуци орно к Светињи се спусте,

бел двоглавни ор’о из сана се прену.

Путеви спаса, мноштва су врлети,
Где кости остављају браћа чизмаши,
Погледа упртог у разјарено небо,
Где облаци црвени, кораци су наши.

У колони где боси не стижу далеко,
Из црних им прстију истекао гној,
У усахле им очи под смрзнуте веђе
Селе се ветрови и згаслих звезда рој.

Лешеви посвуда, од коњица гробља,
Без раке и крста, опела последњег,
Румене им крви реке у увирању,
Ушћа им брегови, а гробнице снег.

Чека ли ме стара мати крај огњишта?
Док коса јој мирише на чађ и пепео,
У рукама држи задњи комад хлеба,
Не куша га, брине, јесам ли ја јео.

Кад би знала за постељу од пртине,
За обед што је саздан од шаке пахуља,
Кад би само знала за људске звери,
Како је крволочна та планинска руља.

Покаже бунар, ал’ нам не да кофу,
Па нам дадне кофу, а она нема уже,
Па нам очи пуне, али уста жедна,
Та руља бедна, зар ђаволу служе!?

У рекама мрзлим многи се подавише,
Коњи и волови ко брвна плутаху,
А они им с тела мокру кожу одраше,
Док вирови голе низ воду их гутаху.

Мало је папира да мајци све кажем,
Мало је грлу за речи снаге остало,
Мало је и вечност отети времену,
За несрећу нашу и песма је мало.

Плави се Јадран у луци Валона,
Кршеви за видик с таласима залазе,
Нема нас више у снежним сметовима,
Само смрзле кости вукови сад налазе.

Мати моја већ седа крај огњишта,
Крши болна мршаве и пегаве прсте,
Само каткад уздах с усана јој клизне,
Кад ветар и снег силно се укрсте.

Негде на том Острву, у пар речи,
Уз по коју сузу и смирајног смеја,
Написах јој горку војничку судбину:
-Крвава и снежна беше Одисеја!

 (Посвећено нашим прецима који су осетили

страшну албанску Голготу;11. новембар 2018.)

 

Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.

Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.