Поема Санлаиле Невидљиве
Мој Боже! Мој Боже! Наш Боже!
Он, напуњен мојим очима,
Можда, одлази иза Заветне дуге…
Можда је његов пинеал-сат
Сасма исправио спиралу
Овог времена његовог дејства,
И, можда, он неће, иакo познаје ту тајну,
Да је увије уз вечну осовину.
Или се ужелео дугачког Пута?
Или је Пут тако заносан и заводљив
Да му је немогуће одолети?
Или му је досадиo коров
Људских не-моралних начела?
.
Куда да идем и кога другог да тражим?
Он ме је у трену тренцијатом познао.
И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.
И, гледајући трооко, јасно је говорио:
Можемо ли се изборити са опсеном света?
И говорио је: Зашто си толико тврд
И зашто си се толико поткочио, о мој боле!?
.
Онда ме је саставио у снажном загрљају
Да су прорадиле све моје грлилице,
И све миловалице, и све љубилице,
А бројеви вечног-космичког сата
Муњевито су се смењивали, смењивали.
.
И ја сам срцем познала њега.
И ја сам њега познала у чаробном трену.
То може да посведочи
Наша прва заједничка слика
Слика вечног осмеха
И дубоке радости препознавања.
Мислила сам како би било лепо
Да то траје, устраје, у недоглед.
И молилице сам слала Богу,
Знајући да Он много боље зна
Када ће, где, и како с нама
Поставити много већу Игру.
.
И, охрабрена, говорила сам:
Скупљај, Санлаило, стрпљивице.
И говорила сам, гледајући у Небо:
:Кога, кога, осим Бога, да тражим,
Када су моје очи испуњене њиме,
И да у њима нема трунке места
Ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,
Макар у моје очи желео боком да уђе.
.
И за-једно смо кроз Пев говорили:
Не моли већ стварај нове Васељене свести.
…И плакала сам, смејући се, смејући се
Испуњена вечном радошћу сазнања.
-на слици Храст Мудрац-
СРБСКИ ЖУРНАЛ 