Драгољуб Мајсторовић: Писаћу ти преко ветра


Кад помислиш да сам написао крајњу песму,

кад се од мојих стихова капут по мери скроји,

раширићу крила по небеском платну, и повесму …

Писаћу ти преко ветра, о једној љубичастој боји.

.

Биће је у цвећу, у дрвећу, у роси, у твојој коси,

а биће и мене, у једном мају, у рајном сјају,

заједно ћемо трчкарати дивљом преријом боси …

Ти само тад пожели да тренуци за заувек трају.

.

И трајаће. Знам их, негдашње им завештах нити.

Све су од спектра чуда и светле попут фењера.

Задивљујуће је љубав у времену огледала бити.

Веруј да са тим нема ништа овог доба невера.

.

Идем сад, идем да се што пре месечини вратим,

поврх оних давних кровова и звонећих кедрова.

Кад помислиш да љубичасту боју више не пратим,

писаћу ти преко ветра … Читаћеш између редова.

Вид Вукасовић: Двострука дуга


Успињем се на врх брда које чини

највишу тачку острва. Одатле се опет

 види море. У међувремену је негде пала

киша и појавила се дупла дуга.

 .

У летње јутро

Две дуге премошћују

Море и мој сан

Горан Полетан: Хаику – 3


 

Ријека даје
празну боцу обали, па је
узима натраг.

*

Изгубљену
лутку ријека љуљушка
– да је утјеши.

*

Комарци се радују
заласку сунца. Њима се
нико не радује.

*

Птице појеле
трешње – петељке остале
мени за чај.

*

У ноћној шетњи
уплаших заспалог пса
– и он мене.

*

На пустом пољу,
велики камен и ја
– са сјенкама.

 

Давор Вујовић: Хаику – 3


Сталожености,

Радости узвишена!

У оку те чувам

.

(27.06.19 Београд)

 

.

Пропланак, подне.

Дах мира, трептај наде.

Ход ка бескрају.

.

(01.07.2019 зора)

 

*

Облик облака,

Проток лаког дрхтаја.

Созерцавање!

.

(02.07.19 НБгд паклених 37’С)

 

*

И сунце бива,

Лепше док се огледа.

У твојем лицу

.

(Данки, феб.2014 на Лама Ајлланду, Хонг Конг)

 

*

Витешки, Дунав

За раме такну Саву.

Да је поведе

.

(04.07.19. Под зидинама, Ушће)

.

*

Плазма у очима.

Сунце је капком твори.

Зрикавац збори.

.

(07.07.19,  Ретимно, Крит, плажни усан)

Владан Пантелић: Мансанман Остварени


 

Поема Санлаиле Невидљиве

Мој Боже! Мој Боже! Наш Боже!

Он, напуњен мојим очима,

Можда, одлази иза Заветне дуге…

Можда је његов пинеал-сат

Сасма исправио спиралу

Овог времена његовог дејства,

И, можда, он неће, иакo познаје ту тајну,

Да је увије уз вечну осовину.

Или се ужелео  дугачког Пута?

Или је Пут тако заносан и заводљив

Да му је немогуће одолети?

Или му је досадиo коров

Људских не-моралних начела?
.

Куда да идем и кога другог да тражим?

Он ме је у трену тренцијатом познао.

И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.

И, гледајући трооко, јасно је говорио:

Можемо ли се изборити са опсеном света?

И говорио је: Зашто си толико тврд

И зашто си се толико поткочио, о мој боле!?

.

Онда ме је саставио у снажном загрљају

Да су прорадиле све моје грлилице,

И све миловалице, и све љубилице,

А бројеви вечног-космичког сата

Муњевито су се смењивали, смењивали.
.

И ја сам срцем познала њега.

И ја сам њега познала у чаробном трену.

То може да посведочи

 Наша прва заједничка слика

Слика вечног осмеха

И дубоке радости препознавања.

Мислила сам како би било лепо

Да то траје, устраје, у недоглед.

И молилице сам слала Богу,

Знајући да Он много боље зна

Када ће, где, и како с нама

Поставити много већу Игру.

.

И, охрабрена, говорила сам:

Скупљај, Санлаило, стрпљивице.

И говорила сам, гледајући у Небо:

:Кога, кога, осим Бога, да тражим,

Када су моје очи испуњене њиме,

И да у њима нема трунке места

Ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,

Макар у моје очи желео боком да уђе.

.

И за-једно смо кроз Пев говорили:

Не моли већ стварај нове Васељене свести.

…И плакала сам, смејући се, смејући се

Испуњена вечном радошћу сазнања.

-на слици Храст Мудрац-

Десанка Максимовић: Не убијајте реке


Не убијајте реке тако вам Перуна,

тако вам богиње Весне, Световида,

на убијајте реке, моле славуји,

не убијајте моле вас косови и жуне,

не убијајте то лепоте чудо,

матицу која као време хуји,

не убијајте реке улудо.

 .

Не убијајте,

моли се под буквом врутак,

моли се у виру дрвени белутак,

моле се маховине зелена руна.

У реци се купа богињица Весна,

њоме плове сплавови Световида,

она се прелива као перје жуна.

 .

Реке су љубимице седога Перуна,

не убијајте њихов шум и жубор,

не убијајте, тако вам песника,

река је небесница,

не убијајте је, тако вам звезда и птица.

Никола Стојановић: Предци


Предци моји славни, ти корени мили,
Вазда храбри били, никада молили,
За све што им треба сами се борили,
Са своје две руке чуда направили.

.

Од тирана сваког свој дом су бранили,
Никада на слабог нису ударили,
Слободу су своју највише волели,
Окове душмана никада љубили.

.

Сав живот на свету једнако ценили,
А пчелу и орла посебно славили,
За свако рођење дрво посадили,
Да би им потомци јаки, мудри били.

.

Широка пространства дом су њихов била,
Сваки комад земље к’о мајчица мила,
Једино природа њима знана сила,
Поштоваше ју је, она их хранила.

.

У тешка времена образ сачували,
А част и поштење никад проћердали,
За своје потомке завет оставили,
Да нит правог пута не би изгубили.

.

Оставимо и ми деци нашој исто,
Наслеђе да од нас узму на се чисто,
Да дугове наше не враћају прво,
У живот да крену као младо дрво.

-слика- Всеволод Иванов-

 

Павол Вићаз: Србин сам и то ћу остати


Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких 

Словена; Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

 – Застава Лужичких Срба –

 

Србин сам и то ћу остати

Србин сам и то ћу остати,

Србином се до своје смрти звати

и у српској земљи, само у њој,

кад смрт позове наћи мир свој…

.

Заједно са својом браћом, а не сам,

спаваћу мирно свој последњи сан

у храму белих зидова,

у сну вечном без снова…

.

Српски храм, земља српска,

туђа би ми била мрска,

Србин неће заборавити на мене,

да ме у својој молитви спомене…

.

Како бих сам могао бити у туђем крају,

кад ме овде сви познају,

спаваћу са Србима мртвим свим

са осмехом тихим, блаженим…!

.

Крст српски с настрешницом малом,

поставите на гробу мом,

јер Србин сам својим бићем целим

па то и по смрти остати желим…

 

На слици древна лужичкосрбска тврђава у Радушу, након обнове

Извор – Пројекат Растко-Лужица

Душица Милосављевић: Магична зора


Руј је обасјао камените стене
из унутрашњости му светлост расте
нада, чекање, ишчекивање, све гори
плам једноте у мени твоје лице твори!
.
Ткам те од свих сећања из времена давних
оваплоћујем те из праискона еона
тебе, који ме никада издао ниси,
тебе, који једина љубав ти си!
.
И руке ти ширим, у недоглед гледам
са тобом у себи заувек живим,
живим за обоје!
.
Руј се претвара у лице твоје
небо је боје хаљине моје,
пољубац душа и стаза од цвећа,
заувек да ме на тебе сећа!