Словенка Марић: Туга, прозрачност


За благослов је час у ком

анђео спусти своју руку у бездан,

макар начас тамо где

тама таму коти, слепило себи подано.

.
Напокон,

из бунила прене те нешто: свет.

Свет који прогледа у те,

зебња нечија што придржава те

док поново учиш да ходаш.

Оданост, род рођени, укорак с тобом

овде у оностраном граду.

.
Боже, каква плавет,

пролеће поранило,

лепота наклоњена мртвима данас.

Мирис воска је лак.

Палимо свеће у прозрачност

и, као да у време упловљавамо,

у овој тачки смо случајно,

гробови другде. Јест другде.

Дан је леп, мислим,

добра је туга окренута неком.

Веје златно паперје у понор, у простор

распет међу распрслим пределима, веје

онамо где склиски путеви воде одавде,

једнако одавде.

.
Помишљам још:

Ко је то смислио

да стиху забрани жалост, имена, умрле,

сузе да су непримерене,

а метафизика да јесте и остало.

.

Из збирке ЗВОНО (АРТ, Ужице, 1999)

Иван Јушковић Храст: А Ко сам Ја


Све што је било створи ме.

Задатак живота

Савршенство ми задаје.

Да Вештином решавам сопствена несавршенства.

Живим превазилажење задатих задатака

Маме и Тате,

И свих Пра Родитеља.

.

Спознајем величанствену снагу Слободе

Испољавања

Савршенства.

Гледам Пра Родитеље,

.

Гледам рађање Потомака.

.

Све је живо овде и сада.

Лепота, самилост, свеприсутност.

Светлост.

.

То је пут целовите обожене Личности.

То је залог свакога од нас.

Да се роди

Род у Светлости!

Милица Тасић: Паун на недрима


Раздани зором очију својих
собу од тминe
погледом зрака ти првог
и тихо загрли страх у очима
небеснице
.
Опарај од туге чипку палу
на немиловане дојке
и дланом својим
колена дотакни нежно…
.
Док дрхте од дотицања,
дај наде знак
да замахнем као паун уз нежно
мирисно ти тело
и на црвене усне ти разгранам
дугина крила,
док напајам се влажношћу
у умилном оку
а потом тихо бивам на недрима твојим.

.

Прва збирка песама Милице Тасић носи име ове песме,  „Паун на недрима“

Светлана Рајковић: Сунце моје плаво


Сунце моје плаво

Немам толико времена на Мидгарду,

колико стихова у себи носим,

о теби, сунце моје плаво

не знам, не сећам се

колико дана остајем овде,

да бих песме оне отпевала

о теби, сунце моје плаво.

Када час тај дође,

када на плавој звезди аларм се огласи,

Богови моји мили,

будите тачни, ни трен не чекајте,

позовите ме,

вратите ме дому мом,

сунцу плавом.

Оставићу песме твоје

да ободре потомке моје.

Пратите песме синови и кћери,

пратите соколови, ждралови и гавранови,

пратите вукови и веверице,

пратите сви, мили моји.

Свака реч биће путоказ,

сваки стих врата двора,

свака песма нови свет,

свет без обмана и лажи,

свет Белих Ура!

Биљана Диковић: Победих


Застадох

да сакупим Непреболе

.

што Уместо кише

Из Корака полетеше.

Упитах

да сазнам Недолазе

што Уместо ветра

Из Земље прелисташе.

Видех

Мене порађа Љубав

Уместо васионе.

Иза плаве планине

Преливају

Уместо звезда

… Усне

… Очи

……Речи…

.

књига „Душа душе моје“ 2004.

Биљана Гавриловић: Наслеђе


Ја
рођена од Сварога
сестра Перунова
међ вуцима одгајана
рањена у бојевима
мучена и гажена
главу подижем.

.

Своје порекло призивам
космичке силе сакупљам
и кличем криком сокола
у равнотежи универзума
снагом сопственом понета
од праискона задојена
истином и слободом.

.

Из сваке ми крваве ране
црвени божури ничу
док ходим кроз ад
тражећи оног
који се не помиње
да бакљом својом
и огњеним мачем
повратим правду
од постанака отету
за смирај свету.

.

Па и ако клонем
и душу
након свега испустим
ништа више неће бити исто.

.

У наслеђе остављам
веру и сећање
у све што је чисто
док ми се осмех
у усне утискује
а небо
моје име уписује.

Добрица Ерић: Огрлица од грлица (6)


(Сонетни венац)

К рчажић жеђи у руци зрака

Љ уљашка сна и водоскок гласа

У ћи ће с првим лептиром мрака

Ч ичак свитаца у косу класа.

 .

И спод мирисних шатора звече

Ћ емери пуни пшеничног злата

З ајапурени свирачи клече

Н а прагу плавих ливадских врата.

 .

А прсти сјаја дрхте и мазе

П озлаћен кључић што зна за путић

У дољи пуној сунчевог смешка.

 .

Т ајанствени ткачи излазе

И з тамних шкољки и тку пољски

Ћ илим над којим лебди вртешка.

 

Владан Пантелић: К н е з В о ј и с л а в


Последњих десет година свог живота, мој отац Војислав био је 

с л о б о д н и  з и д а р.

Пре тога, био је, такође, зидар, пуних д в а д е с е т година, али уд-ружени.

 И као удружени и као слободни зидар, радио је вредно и врло, врло, врло

квалитетно, најбоље. Био је вр-хунски м а ј с т о р.

На зиду и сада виси његова диплома о положеном мајсторском испиту.

О умећима мога оца могу да посведоче бројни сведоци, првенствено мајстори,

квалификовани, али  и многи други. Могу да посведоче и његова многобројна дела.

И данас, као драгу успомену, чувамо главна обележја његовог мајсторства: л и б е л

у, м и с т р и ј у, ш е с т а р,  в и с а к , 

л е њ и р – у г а о н и к  и  ћ у с к и ј у.

Чувамо и многа друга обележја са којима је градио своје ограде,

зидове, темеље, тунеле, понтоне, замкове, визије.

.

Његов задатак, у овом животу, био је да зида и до неба диже куле

и градове, радећи на  ступњевима – земља, вода, ватра, ваздух, етер.

На ступњу з е м љ а радио је зидове  и темеље ка-мене, зашто је, ваљда

због прасећања на један његов ратнички живот, проглашен за

врхунског мајстора – кнеза, док је на ступњу  в о д а  градио мостове међу људима и

удаљеним обалама. На ступњу в а т р а калио је материјале праисконе, али и

себе, и нас, своју децу, говорећи да је  и срце кварљива роба, ако није окаљено.

Чистећи нас на овом ступњу, сећам се, благо нас је и одлучно терао под вод-у,

нарочито мене, када сам се враћао, кроз Радичев До, из оносвета. Плашио се

да не оставим у овосвету клице за-разне и ви-русе оних светова да се не би

овосвећани, овоземаљци, разболели од страних, оноземаљских,

нама непознатих, бољки.

.

Те вечери седели смо у дворишту под дрветом багремовим,

што се, на латино-праисконом језику, назива а к а – ц и ја.

Песак његовог животног сата откуцавао је  последња зрнца,

док му се  душа клатила и нагињала ка почелу светлосног зрака.

Опраштао сам се с њим, држећи у руци велики висак,

исти онај који је и он тисућама пута зналачки држао у

својој десници, и сетно, безгласно, говорио:

.

– Ти си, Војиславе, био истински мајстор ове справе, коју си свег свог живота 

 и с п р а в н о  употребљавао, усправљајући своје куле кроз ступњеве

в а з д у х  и  е т е р ка храму цара Соломуна, ка небеском Вавилону, 

 стремећи ка врховима шиљ плав-етним. Никада је ниси вртео кругом

н е д е л а т н и м  за ситна неосвештана прорицања, нити неповезана

трабуњања, кријући своје незнање и опсене у речима магловитим, тобож

апокалиптичним. Знао си да је висак за куле ус-правне.

Био си потпуно свестан  да се с њим саветују они који не воле да раде

тежак посао потпуно с в е с н о г  истраживања. Све што се ради несвесно

нема јасног циља и у бити је несувисло и з б е г а в а њ е, па

и варање. А човек може варати само себе… Али, ниси их осуђивао,

ниси, већ си их прихватао такве какви јесу.

.

МОауеиН, Војиславе, мајсторе виска, шестара и либеле!

Мењао си себе, мењао светове, мењао си себе,а прихватао

с в е   људе  т а к в е   к а к в и   ј е с у!

.

*

Т р и д е с е т   и   т р и   с т е п е н и к а

 

Водоравно – либела  – плаво

Усправно – висак – црвено

Темељ – ћускија – тама

Обим – шестар – светлост

Мера – лењир – ултраљубичасто

 

 

 

Петар Шумски: КО СИ ТИ – ТО САМ ЈА


1.

Затвори очи.

Затвори уши.

Затвори ум.

Отвори срце и слушај – срцем.

И не питај: Како?

Већ учини – тако.

Ум пита, ум жели да зна: „како?“

А оно, то „како?“ – је бескрајно.

Сети се: иза сваког детињег : „зашто и како?“, и одговора: „зато и тако“, постоји ново: „а зашто, а како?“

Оно ти сада не треба.

Учини То без знања, без ума: Слушај срцем.

Оно зна „како“ без питања, без знања.

Јер је на Извору сваког знања, Љубав увек зна „како“, само ако отворимо срце – и склонимо или утишамо све концепте ума: представе, страхове, „истине“, сумње, уверења,

жеље…

Када нема филтера ума, Стварност се указује у својој чистоти, онаква каква јесте:

непосредована тумачењима, условљеностима и концептима ума. Пре сваког искуства она –

Стварност – јесте.

Пре сваког искуства – ти си та Стварност. Ти си То. И све је То.

2.

Када знаш ко си, постајеш и остајеш суштински невезан: за тело и његове потребе, живот

и смрт, жеље и страхове, људе и ствари, идеје и догађаје… Та невезаност за свет појавног –

то је

слобода, једина стварна слобода и једина Стварност, коначна Истина.

Знајући ко си, знаш ко је (или шта је) свако и све што јесте. Саосећаш, али не бринеш – јер

знаш да патња и бол, ма колико изгледали стварни – пролазни су и припадају илузији.

Ослобођен илузије, више не купујеш у „хипермаркету Света“ и светских догађаја, већ

разгледаш и сведочиш остајући (не)додирнут: дирнут али невезан за исход света. Изашао

си из илузорне битке поларности – двојства у Стварности Једног. Знаш да је Свест све што

јесте: и Стваралац и Сведок, и Трагалац и Тражено…

Свест је Извор и Ушће: кружна природа Стварности, бескрај тишине у привиду тока и

манифестације: вечни Мир у промени…

То си Ти.

Ти си То.

3.

Напусти заувек везаност за себе, за познату причу о себи. Напуштајући један идентитет и

његову причу, отвара се простор за почетак друге приче, и нова прича може да почне!

Једно

је завршено, ново стоји као могућност – у заметку… Ако приврженост једном облику и

његовој причи нестане – шта остаје? Ако можеш да одбациш везаност и приврженост

једном

идентитету са комплетном његовом причом (сећањима, историјом) и останеш празан, на

самом почетку, не почињући ништа – ко си Ти? Ко си Ти у том тренутку? Тај прошли

идентитет са

својом историјом, неки још неодређени, будући идентитет, било који идентитет… – или

само поље могућности пре свега и сваког идентитета?

Ти си управо То!

Ако можеш бити било ко и било шта – на Извору, ти си само неиспољена могућност,

празнина пре сваке манифестације, непомичност пуме пред скок

(у тој непомичност скок је већ записан), тишина оркестра пре првог покрета диригентске палице… Коју ћеш

мелодију (симфонију) започети – ствар је Свести која се спонтано изражава у одсуству

ума. Али са сваким почетком – звук-прича-облик-идентитет-ум се појављује и креће у

живот, и везаност за тај облик (причу, идентитет) почиње као жеља за животом и трајањем

– до самог краја!

Та жеља за животом је везаност за живот у том облику и поистовећеност са причом

коју живиш; она је извор жеље за трајањем и извор страха од смрти – она је извор све

(психолошке) патње.

Ако одемо корак назад, схватамо да је самозаборав, тј. заборав тачке Извора свих

могућности који јесмо – извор патње овог и свих живота. У тој тачки Извора пре

манифестације, сви облици, све могућности, сав живот је само Једно – јер То

неманифестовано, Извор је све манифестације. Бити То – једина је извесност, једина

могућност и једина Истина. Јер то је Живот Вечни, оно што живот даје, али само не бива

ни рођено, нити умире… Знати То и живети То – значи бити у Истини. А то је коначна и

једина Слобода.

„Пре овог тела и после овог тела – Ја Јесам.

Пре и после сваке приче – Ја Јесам.

У сваком облику и пре сваког облика – Ја Јесам.

У свему – Ја Јесам.

Ја, Саморођени: и родитељ и дете, и оно што обоје доноси у постојање – Ја Јесам.

Живот сам и Извор Живота.

Извор свега у постојању – Ја Јесам.

Све у Свему – Ја Јесам.“

*

Забележено милошћу Једине Стварности: 19.-23.09.2014.