Последњих десет година свог живота, мој отац Војислав био је
с л о б о д н и з и д а р.
Пре тога, био је, такође, зидар, пуних д в а д е с е т година, али уд-ружени.
И као удружени и као слободни зидар, радио је вредно и врло, врло, врло
квалитетно, најбоље. Био је вр-хунски м а ј с т о р.
На зиду и сада виси његова диплома о положеном мајсторском испиту.
О умећима мога оца могу да посведоче бројни сведоци, првенствено мајстори,
квалификовани, али и многи други. Могу да посведоче и његова многобројна дела.
И данас, као драгу успомену, чувамо главна обележја његовог мајсторства: л и б е л
у, м и с т р и ј у, ш е с т а р, в и с а к ,
л е њ и р – у г а о н и к и ћ у с к и ј у.
Чувамо и многа друга обележја са којима је градио своје ограде,
зидове, темеље, тунеле, понтоне, замкове, визије.
.
Његов задатак, у овом животу, био је да зида и до неба диже куле
и градове, радећи на ступњевима – земља, вода, ватра, ваздух, етер.
На ступњу з е м љ а радио је зидове и темеље ка-мене, зашто је, ваљда
због прасећања на један његов ратнички живот, проглашен за
врхунског мајстора – кнеза, док је на ступњу в о д а градио мостове међу људима и
удаљеним обалама. На ступњу в а т р а калио је материјале праисконе, али и
себе, и нас, своју децу, говорећи да је и срце кварљива роба, ако није окаљено.
Чистећи нас на овом ступњу, сећам се, благо нас је и одлучно терао под вод-у,
нарочито мене, када сам се враћао, кроз Радичев До, из оносвета. Плашио се
да не оставим у овосвету клице за-разне и ви-русе оних светова да се не би
овосвећани, овоземаљци, разболели од страних, оноземаљских,
нама непознатих, бољки.
.
Те вечери седели смо у дворишту под дрветом багремовим,
што се, на латино-праисконом језику, назива а к а – ц и ја.
Песак његовог животног сата откуцавао је последња зрнца,
док му се душа клатила и нагињала ка почелу светлосног зрака.
Опраштао сам се с њим, држећи у руци велики висак,
исти онај који је и он тисућама пута зналачки држао у
својој десници, и сетно, безгласно, говорио:
.
– Ти си, Војиславе, био истински мајстор ове справе, коју си свег свог живота
и с п р а в н о употребљавао, усправљајући своје куле кроз ступњеве
в а з д у х и е т е р ка храму цара Соломуна, ка небеском Вавилону,
стремећи ка врховима шиљ плав-етним. Никада је ниси вртео кругом
н е д е л а т н и м за ситна неосвештана прорицања, нити неповезана
трабуњања, кријући своје незнање и опсене у речима магловитим, тобож
апокалиптичним. Знао си да је висак за куле ус-правне.
Био си потпуно свестан да се с њим саветују они који не воле да раде
тежак посао потпуно с в е с н о г истраживања. Све што се ради несвесно
нема јасног циља и у бити је несувисло и з б е г а в а њ е, па
и варање. А човек може варати само себе… Али, ниси их осуђивао,
ниси, већ си их прихватао такве какви јесу.
.
МОауеиН, Војиславе, мајсторе виска, шестара и либеле!
Мењао си себе, мењао светове, мењао си себе,а прихватао
с в е људе т а к в е к а к в и ј е с у!
.
*
Т р и д е с е т и т р и с т е п е н и к а
Водоравно – либела – плаво
Усправно – висак – црвено
Темељ – ћускија – тама
Обим – шестар – светлост
Мера – лењир – ултраљубичасто
СРБСКИ ЖУРНАЛ 