Ана Милић: На језеру
Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји
.
Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони
.
Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм
.
Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?
Ана Ахматова: Добро је овде
Добро је овде: њихање и шум
Јутра нас грле рукама хладним
У белом пламену повија се грм
Ружа бљештавих, али ледених
На парадним, свечаним снеговима
траг скија клизи као сећање моје –
Некад, у давним временима
Прошли смо тим путем нас двоје.
Велика Томић: Ани Ахматовој
Кад ме нешто скрва, бежим код Ње
да тежином погоде ме речи
и саставе две судбине исте
да Већа си знам те, душо гозбена.
Гозбом, живот у шарку претвори.
О камен се чешеш бестидницо гујо
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш
пером ропћеш да осушиш ране
у шибље ти потуњиле гране.
На врхуљку издигла си главу
са висине на све стране гледаш
док ти пужње, черуп не видело
а камоли арку златом пресијану.
Срешћемо се опет
кафу грку у трње да распем
благу на сунцу да сварим
да нам шербет
буду разговори.
Драган Симовић: Пут Богочовека
Милица са Радана: Писмо уреднику
Лепо је бити у тиху у љубави; гледам небо дубоко.
Нека птица лети по њему, кровови, димњаци се диме,
док ветар баца дим, час на једну па на другу страну,
и прави разне силуете. Заволела сам тај угао гледања;
од кровова поглед дира небо. Пространство велике чистоте
дише и води даље ка другим световима. Што даље пружаш
поглед ка нечему- брже долазиш себи – или је то само знак
да си се толико раширио душом, па сада твој поглед може
далеко да лети и дира; даљине постају осмотрачнице близине;
зарањаш и рониш стално у себи у свом тиху, а то не може
свако да види, и обухвати, и осети својом душом.
.
Лепо је на Журналу. Изреке Гурђијева су веома мудре;
Препознајем их и код себе; Душица веома лепо пише, и њени
мудри цитати, и сви остали, свако на свој начин, предаје лепоту.
А ту је и Ленка – паметна, племенита, на деду, нашег милог
Вилењака Вилењачића, пише као велика Вила Високе Расе.
Има прелепу чистоту, само да је очува, да је школа не покори.
Браво! Још твоје објашњење, како су настале ове песме, прелепо.
Дивне душе, диван Вилењаков Род шетају његовим стазама
којима је корачао и поглед у свему остављао.
Кад мени значи оволико издалека – како ли је тек њима!
Велики је Човек наше Вилењаче; и још увек је ту са нама.
Све нас је држао и сада нас још увек држи и гледа.
Сањала сам га-пре неколико недеља, али не сећам се много.
Знам да сам стајала поред њега, а он седи и записује ми на папиру
неке речи, нека слова, учи ме нечему, а ја му се дивим.
Око нас мир, велики, као да смо били окружени неким брдима,
и нека шума, далеко се простире, и постоји у својој лепоти.
кад сам се пробудили, тек сам схватила шта сам сањала-
и мало сам успела касније да се досетим.
.
Значи ми јако да чујем његову молитву-преко ње се и чује
у сваком трену како је како смо ми, и како даље. Сваки пут је
слушам другачије – дорађује се изнова преко моје душе.
Прија ми јако Вилењаков глас, Дивотну сте му слику поставили,
поред која увесељава и буди дивотне вагре у нама на радост!
Дивотан текст је о Адами. Још си га оплеменио на Журналу,
утврдио. Допада ми се та светост у љубави и та слобода, то је
лепота и живот у Знању нашег Бога оца Творца! Здраво живо!
Аница Илић: Цвркут
Вукица Морача: ДВЕ ТЕТЕ
Верица Стојиљковић: Јелени бели
Новица Стокић: О ЗЛОБИЈУ ИНИХ
Уз благослов богаљастих отаца
Разливајући јед из дупљи гледних
Развлачили водњикаво плодородност
У материце блудних јаловкиња
Ројили се нечастиви дуси
Ждерући небеснике очњацима трулим
Окићени ореолом месечевих мена
Клањали се зјапу чанка туђег
Покорни бљеску одсева заслепног
Птица головратих крилатих
Лепршали у окриљу дволика
Сводници и свођени
Запахнути задахом бестида
Славопевно оргијали с лабудицама
У јужним водама сливним
Србистана прастарог
Нек им је
Нека им
Некада било.










