У позну јесен, наслућивао је Песник…


У позну јесен, мени је одувек  најтеже бивало. Тада

имам осећај да умирем, да одлазим у вечиту таму и

студен, да ми се мрзне душа и леди унутарње биће. Од

Божића је некако лакше. Али од Лучиндана до Божића

-то су муке праисконске! Чини ми се да ме нигде нема

.ни у овоме свету нити у иним световима.

Само да издржимо до Савиндана, говорио сам Владану,

само да прегрмимо зиму. А онда смо на коњу

крилатоме, на Пегазу од праискони, али, ваљало је све

то живети – из дана у дан, из часа у час. Из трена у

трен, када је сваки дан дуг као столеће.

.

.

Из  Духа праисконог

.

И гле!

Избивам из таме

На пропланак ума

И видим и познам

Снова рођеног себе

Из Духа праисконог

.

.

Шутња Правасељене

.

Све је већ

Испричано Давно

И само шутња још

Истина једина бива

У срцу Правасељене

.

.

Певач Праискуствени

.

И гле! Долазим

Из сна

Праискуственог

Рођен из утробе

Прамајке Васељене

.

Тијање, пролеће 2003. г

 

 

Роса Србкиња Олсен: Песма посвећена нашем Песнику -Вилењаку


Златни прах ове ноћи са неба пада

Драгане Песниче и Вилењаче, где си нам сада?

.

Да ли се твоја душа вије око књига у Акаши небеској

Или је твој онострани поглед уперен на нас

И можда нам сад и овде, шапућеш на уво

Да у писању и рисању потражимо спас

.

Да ли летиш сада на крилима Плавих и Белих вилењака

Или су те можда твоји галебови са Дунава однели

На крилима својим изнад меких облака

.

Да ли те је дочекао анђео на дуги, што спаја небо и земљу

Или си можда већ дуго био очекиван раширених руку

На небеском трему

.

Слушам по ко  зна који пут твоју песму: ” Господе, мој Господе!”

И тражим одговор у твојим речима за ова зла времена

Кад се сваким јутром нешто у народу и свету мења

Док већина дрема или спава, а све мање будних

Гледамо и чудимо се догађајима чудним…

.

Драгане, наш Песниче, Вилењаче

Од туге ми срце снажно удара и … прескаче.

Да ли ти је душа нашла мир?

Или си сада у друштву наших Белих Богова, позван на духовни пир

(разјасница: ,,на небеском трему –тераса са кровом)

 .

Сa поштовањем, Роса

 .

 

О Роси Олсен, наш Песник, Драган Симовић,  3.септембра, 2016.године је забележио:  

„Ниједна птица, ниједно биће, ниједан човек не може да опстане изван свог јата.
Изван свог јата, изван свог племена, изван свог рода, изван своје културе и својега језика.
Само у свом јату, само у свом племену, само у окружењу блиских и сродних душа, гле, ми ћемо моћи да се развијемо у здраву, јаку, снажну, самосвесну и самобитну личност.
Колико је сродних душа око нас, толико је и снаге у нама!
До мене је стигло писмо, писано срцем и душом, једне дивне и честите Србкиње, из Лесковца, која више од тридесет година обитава и ради у Данској.
Она је свих ових година, како ми пише, трагала за собом, трагала за својим прецима и коренима, трагала за својим душевним, духовним и звезданим јатом.
И још каже, смерно и чедно, да је после толико лутања и трагања – најзад! – међу нама, нама окупљеним око Србског журнала, пронашла своје јато, пронашла оно што је све ово минуло време негде другде тражила.
Роса је захваљујући текстовима, записима и песмама на Србском журналу, сазнала ко је, чија је, одакле је пошла, куда и зашто иде…
Она нас, све нас, доживљава као свој род рођени, доживљава као браћу и сестре, доживљава као своје божанско и звездано јато.
А ја бих додао: Роса је, после буђења и освешћивања, од обичне Србкиње постала Бела Србкиња.

Нека је радосна, дивотна и благословена!“

 

Владан Пантелић: Живот је песма рођена у тишини


Поводом изненадног одласка Песника свих песника Драгана

Симовића у Свети Златни Ириј, јавио се велики број љубитеља

његовог стваралаштва преко Журнала, али и телефоном и мејлом.

Одговорио сам директно многима, а посредно одговарам свима  

другима, и онима који су, иако изненађени и у тузи, дали подршку

новом уредништву – одговарам на начин који би и Драган сигурно

волео. И ја сам добро прободен одласком свог најбољег пријатеља.

Али снажно прихватам и знам да он душевно и духовно нигде није

отишао. Одсневао је један сан на Мидгарду, добио је своју паузу, и

увек га можемо наћи у просторима наше душе. Наћи ћу и налазим

снагу да разгрнем своје сећање у коме живе многи наши сусрети, и

кристално јасно звоне многи наши разговори. У наредном периоду,

када то буде пригодно, писаћу о томе.  А данас…

*

У лето двадестипрвог рујна 2002. године, Драган је боравио код

мене у селу Тијању. Прве вечери боравка изненада је рекао да је

намерио да о мени пише књигу. Рече да јој је већ дао наслов –

Праскозорје праискони. И рече да је дао и поднаслове – Сусрет са

ришијем од Тијања у Пољу од каћуна, и – Посвећеничко путовање

Владана Пантелића. И још рече да је то прва половина књиге, а да ја

треба да напишем други део. Упита ме имам ли оловку и папира да

одмах ударимо почетни стваралачки печат за будућу књигу. Драган

је започео песмом, ја сам малчице оклевао, потом је кренуло као

разговор. Причали смо брзо, отворило нам се, а ја сам записивао не

гледајући папир.

*

Дијалог двојице песника мистика,

Драгана Симовића и Владана Пантелића,

у Тијању, у ноћи тијој, подно уснулих звезданих јата

*

ДС: Молитвом се држим

За скуте Твоје

Господе, мој Господе

.

Да се не изгубим

Да не залутам

.

У свету овом

Од опсене

Господе, мој Господе

ВП: Тијање – место великог будућег ходочашћа.

ДС: Тијање – место светог тиховања и рођења нових посвећеника,

ришија србских.

ВП: Тијање: напустите пут безсмисла,  у к л о н и т е   к а м е н,

проживите!

ДС: Тијање – расковник што отвара печате унутарње тишине и

шутње. Место рођења духовног сунца. Србија се вазноси небесима

понад Тијања. Пупак унутарње Васене. Песник се рађа као мистик и

посвећеник, тихујући у Тијању.

ВП: Поље каћуна и звекет малих металних војника. Плачем у стиху.

ДС: Тијање – алхемија песничке речи рођене подно вечерњих

румених облака што се зрцале у језеру унутарње тишине.

ВП: Тијање: посматрам себе како посматрам са Орлове. Срце титра,

јер … одасвуда нема његовог различка.

ТИ СИ ЈААА, ЈА САМ ТИИИ…

ЈА – ТИ, ТИ – ЈА(ЊЕ) је МИР.

НЕ ПОСТОЈИ ЗАКОН

ДЕЛОВАЊА ПРОТИВ ЉУБАВИ.

ДС: Сиђи у суштаство свог унутарњег пробуђеног песника и на

мапи своје душе потражи Тијање лековито, овострано и онострано.

То је пут смисла који васпоставља нове Васељене у безсмислу

Велике Празнине.

ВП: Дођите у Тијање да се сретнете са својим суштаством. Улог је

велик: ваш васколики предходни живот!

ДС: Песник вам кроз векове и светове поручује: Свако од вас  ј е с т е  

и   б и в а  највеће чудо у свим световима. Ви сте у Богу и Бог је у

вама, и Божје Суштаство дела кроз битије ваше. Свако од вас мора

да роди самога себе кроз Бога у себи.

ВП: Хармонија косова и зрикаваца. Звезде крупне као лубенице.

Мука ми је, мука  ч у д о с т в о р љ и в а… Шта је са вашим миром,

шта је са вашим миром?

ДС: Зурећи у дрво самотно у даљини нисам знао да ли ја шумим

на ветру или дрво пева песму од искони мед звезданим јатима у

вечности. Дрво је сневало мене, ја сам био песма дрвета рођеног пре

свих светова.

ВП: ОЈ; ТИЈАЊЕ; ТИ СИ АДАБ – ПРАИСКОНО СЕЋАЊЕ МОГА

ДУХА!

Ој, Тијање, ти си  а д а б, праисконо сећање мога Срца!

Ој, Тијање, ти си адаб – праисконо сећање мога Тела!

ДС: Дођите у Тијање да живите снове које сте вековима сневали, јер

пут сневања јесте пут живљења. Живот је само један сан

без почетка и свршетка, и песма рођена у тишини.

ВП: Како Те лако видим у Тијању, мој премили Боже!

ДС: Тијање вам поручује: божански исцелитељ је у вама. Ваша

љубав, безкрајна као море, исцељује душу вашу рођену од

светлости и у светлости. Бити исцељен значи бити цео, и бити једно

са свим бићима и иним световима.

ВП: Проживи! Ако си мртав, како ћеш знати шта су Љубав, Сврха,

Суштина, Извор?! Како ћеш знати Прапочело свих прапочела? Како

ћеш знати Жижу свих жижа?

ДС: А Песник тајносани открива тајну речи: Тијање значи да си баш

ТИ ЈАЊЕ Божје, и да си баш изабрани и посвећени, и да си баш ти

одговоран за судбину Васељене, и да си баш ти уписан у КЊИГУ

ЖИВОТА ВЕЧНОГА, и да баш ти можеш да родиш силне светове о

којима никада ни сневао ниси.

ВП: У Тијању си – не шкртари! О-твори Срце, још га отвор-и! Не-

отвориш ли га, разбиће те Чаир, разбиће те Главичорак, разбиће те

Трњаци, разбиће те… Ходај чврсто, али тихо…

ДС: Ако мене питате, Тијање је једна песма која се тишином рађа, а

пева у шутњи. Јер живот је вредан онолико колико има божанске

поезије у њему и речи преточених у стихове љубави. Живот је

огрлица од речи љубави.

ВП: Ходао сам громко по врховима планина. Тресла се Васељена. У

Тијању  з н а м:  треба бити  т и х…

ДС: У Тијању се сусрећу и препознају душе што су се тражиле кроз

векове и светове. Јер Тијање није само пребивалиште на Земљи, већ,

пре свега, обитавалиште на небу и иним небесима. Кад проникнете

у ове стихове Песника тајносаног, доћи ћете до спознаје да није

било рођења и да неће бити смрти, већ да одувек ЈЕСТЕ И

БИВАТЕ, а да изван тога – ЈЕСАМ И БИВАМ, ничега није било,

ничега бити неће.

ВП: Ој, Месече, ратниче, не лови рибу и ракове, већ разбуди сва

заспала срца и отклони нам  д а л к о в е! Ој, Месече, ратниче,

завири јој кроз прозоре, отвори јој срца трезоре! Ој, Месече,

ратниче, у Тијању саборниче!

ДС: А Тијање – Нова школа у Новом добу за Новог Човека, који

рађа самога себе у духу светоме у себи, и од себе путује ка себи,

свестан да је он један једини у Васељени – и Пут и Истина и Сврха

и Смисао; и да љубећи самога себе љуби све што ЈЕСТЕ једно са

Богом и у Богу.

ВП: У Тијању је скривено  о г л е д а л о  в е ч н о с т и. Види га

мистично око. Можете га и ви видети, ако сте живи. У Тијању свака

кућа има змију кућевницу, змију шареницу. То је иста она змија –

кундалинка, што дрма вашу кичмицу.

ДС: А Тијање гласом песничким кликује: далека звездана јата, с

вама ћу на пут далек, да сневам и да певам.

*

Неколико дана после овог песниковања, у Тијању нас је посетило

десетак људи из различитих места. Дошли су, углавном, да виде и

чују Драгана, а и ја сам им постајао све интересантнији. У

разговору, који је био пријатељски и у поштовању, дотицали смо се

разних тема. Драган је давао кристално јасне и кратке одговоре у

виду формула, а слушати га, била је права дивота. О томе ћу писати

другом приликом. Неко из групе је мени поставио питање – каква је

разлика између Тијања и Тијаније. Одговарајући рекао сам – да је

Тијање, географски и енергетски, занимљиво место, а Тијанија –

унутарњи простор, илити стање свести. Да би то видели и

прихватили, предложио сам им да тог трена урадимо групну

медитацију. И урадили смо.

ВП: Тиховање у Тијању

.

Молим, затворите очи и утихните.
Исправите леђа и дишите мирно и дубоко.
Дишите мирно и дубоко.
Дубок, дубок удах и дугачак издах.
Заборавите све световне бриге.
Уђите у тихо стање свести.
У Тијању сте. 
У Тииијаању сте.
Чујете ле шум у ушима?
То је шум унутарње Тијаније. 
То је шум Душе света.

.

Потпуно сте унутра.
Постаните свесни Живота.
Ви сте део Живота, ви сте Живот.

.

Осетите сопствено треперење.
Полако се растварајте у струји Живота.
Растварајте се у струји Живота.
Нестаје ваша узана личност.
Немате више своју уску личност.
Ширите се, ширите, ширите.
Ширите се, све више и више.
Немате личност, имате бивство.
Ширите се, све више и више.

.

Ширите се изнад целог Тијања.
Ви сте суштаство Тијања.
Ваша свест је у свакој тачки овог простора.
Треперите као п р о с т о р изнад Тијања.

.

В и д и т е како вам простор даје податке о прошлости.
О с е т и т е како вам простор даје податке о садашњости.
Ч у ј т е како вам простор даје податке о будућности.
Останите у-кључ-ени.
Запамтите све што вас простор Тијања подучава.
Искусите прошлост, садашњост и будућност заједно

…у сваком трену и у свакој тачки простора.
Искусите да је ваша свест у свакој тачки простора.
Ваша свест је у свакој тачки простора.
Осетите се као појединачна и колективна свест одједном.
Oсетите свест Времена и свест Простора… 
Осетите себе као целину и као део Једноте

То је Т и и и ј а а њ е  п р а и с к о н и.

То је Т и ј а н и ј а.

То је Ти-ја-ни-ја.

.

Сада лагано скупљајте свест.
Будите смирени и лагано скупљајте свест.
Скупљајте свест, скупљајте свест.
Лагано се вратите у своје тело.
Вратите се у своје тело.
Постаните свесни главе, руку, ногу.
Постаните свесни свога физичког тела.

Осетите бивство, осетите своју личност.
Осетите да је бивство ваша права природа,
Бивство је ваша права природа.

.

Захвалите Господу на свему.

Увек захваљујте Господу на свему.
Захвалите Господу на свему.

Захвалите Господу на свему.

Осетите захвалност као ВОД ка Господу

Лагано, лагано, отварајте очи.

Лагано, без журбе, отворите очи.

Лагано отворите срце и сва чула.

Лагано отворите очи.

Лагано, лагано отворите очи.

Отворите с в а   т р и ока!

О с т а н и т е   у в е к   б у д н и!

О с т а н ит е   у в е к   с в е с н и !

О с т а н ит е   у в е к   б у д н и!

О с т а н и т е   у в е к   б у д н и   и   с в е с н и!

О с т а н и т е   у в е к   б у д н и!

О с т а н и т е   у в е к   с в е с н и !

Свесним чином поделите своје знање и виђење, Заједници!

Пошаљите своје увиде и своје благослове у Потку!

 

Драган Симовић: Земља Белог Вука


Док тихујеш и сниваш,

Тишина тишином биваш –

У зрцању месечеве росе,

Песник Сребрни Зрак

.

Драгуљ Вечерње Земље –

Зелена Звезда јасна,

И Бели Вук, самотњак,

Под пуним Месецом,

На снегу!

.

  1. децембар, 2016.година

Звездани пут Белих Ратника


Заједнички пројекaт у студију „КОКЕРИЋ“ у Панчеву, јесен 2005. учесници: Љубомир Милекић – Кишни штап и ударачки штапови Сова – Фрула и Гитара и Драг – Бас Гитара из Игре Стаклених, Перли, Борко – Гитара из Есид Милк Панчево, Обрад Маћеј – Конге, Јадранка – Тарабука из Београда, поезија Драгана Симовића

 

Уредништво Србског Журнала: Поштоваоцима песничке речи Драгана Симовића!


Свима који су Песника поштовали, волели, који су са њим живели свакога дана реч коју је писао,  препоручујемо преузимање текстова и песама, објављеним на Србском Журналу од 12. децембра, 2018.године.

У наступајућем периоду биће објављиване најдраже песме и записи нашег Песника. Посебно указујемо и на опроштајни текст Миодрага Новаковића, главног уредника Србског Журнала, дугогодишњег пријатеља Драгана Симовића, без чијег залагања не бисмо могли да се са нашим Песником зближимо,  да се са њим радујемо, да тугујемо, да учимо да прашатамо, живот да волимо и изнад свега да са њим и од њега о нама самима учимо.

Током месеца јануара, наступајуће године, уредништво овога блога преузеће Владан Пантелић, такође, дугогодишњи пријатељ нашег Песника и Ива Симовић,  кћер Песникова.

Ово је уједно и обавештење читаоцима да ће Србски Журнал наставити да живи и остварује Песникову мисију буђења Рода Србскога као и свеколиког човечанства.

Дан Сварога увелико нараста, рекао би Плави Вилењак!

Једно реаговање на “Отишо је у вечну славу Бели Србин и бесмртни песник – Драган Симовић…!”


Владан Пантелић, Драганов најбољи пријатељ, описао ми је Драганове последње дане,

јер често је био с њим тих дана…

Владан Пантелић:

                       Осетио сам да Драган неће изаћи из ове зиме па сам га у последњих 20-ак     дана више пута обилазио. Он је тих дана ходао лагано као и увек, мозак му је био потпуно чист, изражавање прецизно, мудро.

Изненадио ме када је рекао да, мада је било сунчано, не може да оде до насипа на Дунаву, а то је мање од 300 м.  Дана 10- ог децембра био сам код њега, дуго смо причали. Видео сам унутарњим оком да он лагано испарава. Мислио сам да ће ипак издржати до Нове године или мало више. Но, 12- ог, у раним јутарњим сатима, поставио сам на свој фејсбук профил», преко реда, своју песму од 12. 12. 2012. год – „Дванаест, дванаест, дванаест„, и изреку – да човек, као и елементарне честице, има честничку и таласну природу. Таласна природа омогућава човеку разне врсте унутарњих путовања, која нису доступна човеку огрезлом у материјално, „хоризонталном“ човеку.

Дакле, 12-ог ујутру, обузео ме осећај да треба да узлетим негде, а истовремено, преко тог осећаја, видео сам, менталним чулом, да је Драган дошао у моју собу. Није ништа ни телепатски рекао, а ипак, као да ми је потпуним ћутањем улио осећај да ћу ја све разумети, и шта је хтео да каже, и шта треба да радим.Ми смо се, тако ћутке, много пута разумели у потпуности.

Желео сам, нешто ме вукло, да одем одмах до њега – физичког у Крњачу (насеље у Београду), некако сам знао да је то потребно, и важно, и нестрпљиво сам чекао да моји рођаци оду. Онда се телефоном јавила Драганова ћерка Ива. Поруку, да је Драган тог јутра преминуо, примио сам пре него што је проговорила.

Драган је отишао 12-ог 12-ог 2018. године, тачно после шест година од мог првог објављивања песме о дванаестици. Драган је имао знање о мистерији бројева, и написао је једну књигу» на ту тему. Више пута смо причали о томе, а причали смо и о броју 12. То је тема за неко друго време.

Драган је дуго радио те ноћи, уосталом, као и сваке протекле…

Ујутру је његова Анђелка (супруга) устала, ушла у његову собу и искључила електричну пећ. Драгана није будила, јер је његов устаљени обичај био да изјутра мало дуже спава. Касније је поново ушла код њега. Било јој је сумњиво што још спава.

Драган је већ био отишао. Руке и стопала су му биле хладне, тело топло. Уснуо је мирно као праведник и отишао у земљу својих предака. Када сам ја дошао код њих у Крњачу у кући је владао мир.

Нисам плакао. Душа не воли да буде плачом узнемирена. И његови најближи су то изпоштовали.

Много пута сам са Драганом причао о илузији која се зове смрт, а која је, уствари, још једно искуство, прелаз у друге равни. Не сумњам, знам, да је Драганова суштина, душа, тренутно узлетела путем који води у Свети Златни Ириј», где су га са радошћу дочекали великани Рода и многе, многе свете душе, и не сумњам да га је раширених руку дочекао Једини Бог и привио на своје груди.

 

Миодраг Новаковић: Одлазак великана србске књижевности, романтичног родољуба и носталгичног филантропа- песника Симовића…


ИН МЕМОРИЈАМ: ДРАГАН СИМОВИЋ (1949 – 2018)

Драгана сам упознао крајем прве деценије овог миленијума, када сам случајно упловио у „свет писане речи“ парамедијског новинарства, приликом оснивања свог првог независног медијског блога- Србског Журнала.

…Који ће, гле игром случаја или судбине, постати и Драганов (суоснивачки) блог. Иницијално информативни, а потом независних аутора, да би га Драган последњих година спонтано преобразио у чудесни и предивни песнички, блог, евентуално и сам поставши његов главни уредник. Потом окупивши, на њему и око њега, десетине посвећених песника, углавном младих талената, али и оних прекаљених- Које сам ја из милоште назвао „Драгановим Песничким Јатом“, што се њему јако допало.

Иако је наше дружење, осим пар телефонских разговора, било даљинско и „дописничко“, наша преписка је била тако интензивна, и необично искрена и пријатељска, остављајући код нас обојице „споразумни утисак“, да смо се познавали целог (или можда и чак свих „претходних“) живота, тако да сам ову најтужнију (од смрти мога оца) вест, прихватио веома тешко и као губитак свог најмилијег.

***

…И нисам једини, ако ових дана упловите у чаробни свет лирике и поезије на Србском Журналу, што бих вам топло препоручио, суочићете се с предивним и сетним поетским баражом плејаде, углавном младих, писаца, у форми својеврсног Почасног Песничког Плoтуна- посвећеног Драгану Симовићу.

…Наравно, ти „песнички посвећеници“ су управо чланови (изнедрени испод крила) „Драгановог Јата“, коме и сам припадам, и то с нескривеним поносом и почасти; Јер познавати се и друговати са Драганом, за мене и многе друге, је поред непроцењивог духовног, уметничког и етичког обогаћивања, било велика част и изузетна привилегија. Убеђен сам да исто мишљење деле и сви остали моји „ јатаци песнички“.

Не бих желео да овде оставим утисак да је Србски Журнал био нешто најзначајније и најдивотније у песничком животу књижевника Симовића, али свакако, према његовим (не)изговореним мислима, јесте био једна од најзначајнијих, и последњих овоземаљских, станица, на његовом путешествију, ка почетној станици, небеској…

…Јер Драганов живот, овоземаљски и васионски у истоме маху, није се угасио овим вечитим, и тако напрасним, а опет тихим и безболним (како ми то описа његова Ива у писму-брзојаву, каква увек са нелагодом и зебњом отварамо, кад нам од родова најмилијих стижу), починком, и одласком његовог уморног и измученог физичког тела у дубине земаљске, и вечитим небеским починком његове истрошене, намучене, истрзане и преболне душе, која је, чак и таква, често кошмарна, и свебдијућа и за свој род стрепећа, садржавала већу љубав и духовност- него многе друге безбројне душе, квазирода србског у његовом свеокружењу.

***

Иако је његова племенита и несебична, и често невино дечја, како то само песничка уме да буде, душа, била пре свега непресушни извор љубави, не само за свој најближи, највољенији, и најрођенији род: Анђелку, Владимира, Боришу и Иву…

„`Најпре за Анђелку, и онда за Владимира, те за Боришу и Иву, да се, негда, присете, и макар у снима опомену, Прародине наше…„` (Д. Симовић)

…Већ и за свој најомиљенији песнички- Ведсрбски, а потом и сав свевасељенски и свесрбски, род, коме је припадао свим својим песничким и духовним бићем, и чије је ране и тешка искушења- нарочито у овим временима тешким, када нечастиви, свом силином, осионо и безмилосно, пустоши нашом отаџбином, иако и сам дубоко изранављен и опустошен суровошћу и нељудскошћу у свом окружељу- видао својом лириком поетиком и прозаиком, несебично и исцелитељски како је то само он умео- Бујицом својом песничком, која је из њега даноноћно куљала, попут неустављиве планинске реке, одишући и надахњујући неуништивим и заразнопоучним родољубљем и србољубљем- све оне око, близу, и далеко, од себе.

Зато су његова- али и многих других истоветних душоисцељивача, којих је све више у ова времена наша суморна и наизглед безизлазна, и од којих су се многи формирали под директним Драгановим утицајем- предуховна, наддуховна, дела, нешто чега се евроатлантски пилатовски инквизитори, и њихови србоизродни римски конзули, данас плаше више него свих неминовно долазећих србских гвоздених пукова и њихових оштрих бајонета, који иако данас још увек нису видљиви и опипљиви, ипак стоје постројени у сенци, и окупљени на прелазу између два света, у Илисијуму, под командом Архангела Георгија- ишчекујући своју „последњу команду небеску“;

…Између ова два света, стварног, и нестварног али постојећег, својом лириком, поетиком и прозаиком, битишући ни на небу ни на земљи, песнички је витезовао Драган још од својих најмлађих дана.

***

Овај свевременски и дивотни Србин, рођен је у србској престоници, на београдској Звездари, од оца Милете и мајке Станке, 5 јануара 1949.

…Детињство је проживео и проиграо у брдима изнад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава, у предивном и природно хармоничном крају, који ће између младог Симовића и мистичне рзавске питомине , формирати неуништиву пупчану спону- спону „младог песника у зачећу“ и његове исконске Мајке природе.

***

И као што то данас примећујемо, Драганова лирика одише неизмерном љубављу песничком према свему „живом и неживом“. И колико год да је у животу друговао са истородним људским душама, исто толико је и „самовао“ са својом омиљеном Мајком природом- продуховљујући и природно-надахњујући своје узвишено песничко биће.

После средње школе, завршио је студије Југословенске и Светске Књижевности, на Филолошком факултету у Београду, остварујући тако и формални академски статус, али и стичући стручно образовање које ћу му омогућити да своју лирику доведе до савршенства.

Поезију и прозу је објављивао 70их и 80их година у угледним часописима, новинама и магазинима: Књижевна Реч, Књижевне Новине, Савременик, Градац, Повеља, Ријечи…

***

Од почетка 80их до данашњих дана, песник и писац Симовић је објавио најмање 22 књиге поезије, прозе, мистике, есотерије и монографије-

„Оскоруша у присоју, Сневачев велики сан, Пси Господњи, Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Мајстор од седам пећина, Жена од светлости, Господе Мој Господе, Бела Србија, Вечерња сетна песма, Земља белих ждралова, Кућа на брду ветрова, Тајне неба, Орлови Перунових вртова, Магија бројева, Мистика, Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Један од ратника светлости о Војводи Петру Бојовићу, Велики ратници светлости (о војводи Бојовићу и генералу Павлу Јуришићу), Поћи ћу да нађем земљу светих предака…„

***

1986 је и формално постао члан престижног Удружења књижевника Србије, да би наставио своје поетско-прозно стваралаштво у статусу слободног уметника- и како је он то волео да нагласи: „на левој обали Дунава“, у свом песничком гају…

Поред књига и монографија, Драган је исписао на стотине, ако не и на хиљаде дивотних песама. Његово стваралаштво је било неуморно и непресушно, и литерално „до последњег даха“-

Своје последње две песме је објавио 11 децембра ове године на свом омиљеном песничком порталу Србском Журналу, да би следећег дана 12 децембра, мирно и у сну, у непуној 70 години живота, испустио своју племениту песничку душу. Као што је и са лакоћом и спокојом стварао своју небеску поезију, тако је лагодно и спокојно, и умро…

***

Траг песника Симовића у србској књижевности је неизбрисив, племенити печат који оставио у душама многих истородника и сродника је вечит, и као што то трагично бива са свим великим песничким, и од свог времена недовољно препознатљивим и схватљивим, душама, његов пун књижевни значај, и сва величина његовог немерљивог лирског опуса, биће препуштени меродавном суду, и правовредновању, неких будућих племенитијих, и својој отаџбини и народу посвећенијих, генерација. А све док се то не деси, Драган Симовић и његова велелепна лирика, поетика и прозаика, живеће вечито у свима нама…

….Зато, данас не тугујмо већ се радујмо животу и делу нашег свеземаљског и надземаљског песника. За овај пут Драган се већ дуго времена припремао- пре скоро једне деценије, у последњој строфи, последње песме, истоимене књиге „Поћи ћу да нађем земљу светих предака“, Драган је испевао следећу пророчанску строфу:

„`Далеко тамо и све даље, у даљинама сутона модрих шума, где трепере јасике и певуше иве; где је румен венац Звезде Вечерњаче- поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака! Поћи ћу да умрем На Земљи Светих Предака!„`…

…Наш уморни Песник је тако, ових дана, и стигао на крај свог дуго планираног пута, да би у спокоју вечном, у Земљи Својих Светих Предака, могао снове песничке да настави у миру да снева. Вечнаја Памјат…

***

Збогом Драги и Вечити Пријатељу! Почивај у миру…

Миодраг Новаковић

(исписано између 12 и 14 децембра 2018)

 

 

Драган Симовић: ТЕЛО СЛАВЕ


-ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА-

Једно од наших виших, животних и духовних тела, зове се ТЕЛО СЛАВЕ.

Сва наша виша, а поготову она највиша, животна и духовна тела, ми сами, из својега бића и суштаства, стварамо и развијамо.

Тако бива и са ТЕЛОМ СЛАВЕ.

Преко ТЕЛА СЛАВЕ бивамо трајно повезани са Светом Богова и Звезданих Предака.

Својим надахнутим и родољубивим песмама, у књизи под насловом ПУТЕВИМА СЛАВЕ, Горан Полетан и себе и нас, у духу и свести, проводи кроз највиша пространства СРБСКЕ БОГИЊЕ СЛАВЕ.

Поезија Горана Полетана, даровитог и самосвојног ведсрбског песника, окрепљује, снажи, јача и, надасве, вазноси у ПРОСТРАНСТВА СЛАВЕ, србски колективни дух, србску колективну свест и самосвест.

Његова свеколика поезија, уистини, буди и освешћује успавано и зачамало Србство Хоризонтале, усмеравајући га, преко Богиње Славе, на Србство Сварогове Вертикале, на Славно Небеско Србство које никада не умире.

Песништво је исто што и јунаштво у Светом Предању Белих Срба.

Највећи јунаци бејаху, истовремено, и велики песници, баш као што и највећи песници, у исти мах, биваху и велики ратници на пољима Духа, Свести и Славе.

10.август, 2017.година

Драган Симовић: БОГИЊА СЛАВА


Сваки Бели Србин СЛАВИ СЛАВУ.

СЛАВА је Богиња СЛАВА – заштитница, водитељица и родоначелница Белих Срба.

СЛАВА нема везе са јудео-кршћанством, јер јудео-кршћани и немају СЛАВУ.

Богиња СЛАВА је прожета и повезана са свим нашим Белим Боговима, са свим нашим Звезданим Прецима.

Кроз обред ПРЕДАЧКЕ СЛАВЕ, ма којег од Богова да привидно прослављамо, ми, уистини, СЛАВИМО СЛАВУ!

СЛАВА се – у случају имена Богиње СЛАВЕ – изговара са дугим нагласком на А!

Управо онако како се изговара и лично име Беле Србкиње која се зове СЛАВА.

Богињу СЛАВУ прослављамо кроз све наше Богове и Богиње.

Уз сваког нашег Бога и Богињу налази се и Богиња СЛАВА.

СЛАВА је ПраМајка Белих Срба.

СЛАВА је и велика прослављена Бела Ратница.

СЛАВА је неустрашива, храбра, одважна, одлучна, часна, мудра…

У свим војнама, у свим походима и биткама, СЛАВА је била на самом челу Светих Ратника.

Она је предводила, Она је водила и руководила војнама и биткама, Она је без-смртна.

За СЛАВУ нема смрти, јер је Победница смрти.

СЛАВЕЋИ СЛАВУ, МИ, УИСТИНИ, СЛАВИМО ВЕЧАН ЖИВОТ!

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни