Бранислава Чоловић: РАЗГОВОР


Ако ме не видиш ти

Не значи да нисам ту

Освијетлио сам твоје свијести

У души ти пребивам

.

Колико снаге и љубави треба

Да заволим ту бол

Колико вина да умири ум

Да расковник ставим на срце

И откључам тајне пролазе свијетлости

Да пси чувари не врате душу

Од тамо где нема ни простора ни времена

.

Ако ме не видиш ти

Не значи да нисам ту

Освијетлио сам твоје свијести

У души ти пребивам

Драган Симовић: Ђорђе Марковић Кодер


MITOLOSKI-RECNIK-Djordje-Markovic-Koder_slika_XL_74795257

У деветнаестом веку, живео је један Бели Србин, рођен на почетку столећа у једном сремачком селу, по имену Ђорђе Марковић Кодер. Он бејаше веома учен и образован.

Похађао је највише и најбоље школе у аустро-угарском царству тога времена. Говорио је двадесетак, што древних што савремених језика, а, можда, и више!

Иако бејаше један од најобразованијих Европљана тога доба, њега, ипак, стрпаше у лудницу!

Зашто се Бели Србин Ђорђе Марковић Кодер обрео у лудници? Зато што је најбоље године свог живота посветио истраживањима вилинског и вилењачког света, и зато што је говорио о повезаности Расе Белих Срба са Расом Плавих Вилењака.

Да је Кодер заиста радио посвећенички на том пољу, доказ су његова песничка, књижевна, преводилачка и ина списатељска дела.

Написао је неколико књига о вилама и вилењацима; пописао је све вилинске и вилењачке родове; обрадио је речник вилинских и вилењачких имена и, надасве, приредио је први речник тајинственог вилинског и вилењачког језика.

Ово је скривени животопис Ђорђа Марковића Кодера, јер у званичним књижевничким енциклопедијама тога нема.

У званичним енциклопедијама пише само оно што су ћесарски цензори одобрили.

После Кодерове смрти (а умро је крајем деветнаестог века), уништено је на десетине његових веома вредних књига у рукопису.

Кодеров обиман преводилачки и књижевнички рад о вилинском и вилењачком свету преживео је само у деловима, у фрагментима.

Прикупљању и обрађивању преживелих Кодерових листова из вилинског и вилењачког опуса, посветио се, седамдесетих година прошлог века, књижевник Божо Вукадиновић, који је намеравао да објави књижевну и теоретску студију о вилинском свету и језику вила и вилењака у делима Ђођа Марковића Кодера.

А онда је, једног дана, некако изненада, на путу према Кодеровом родном селу, погинуо Божо Вукадиновић!

Докле је Божо Вукадиновић стигао у свом истраживачком раду – не знам!

Али, поуздано знам, да је, уистини, темељно и посвећенички радио на томе.

Знам поуздано, зато што сам се у то доба дружио са Божовим млађим братом, Чедом Вукадиновићем, који је, такође, песник.

Чедо ми је, неко кратко време по Божовој смрти, показао Божов рукопис о Кодеру.

Зашто овде пишем о Ђорђу Марковићу Кодеру? Зато што је Кодер родоначелник – не само у нас, већ и у свету – на истраживачком пољу вилинског и вилењачког језика. Толкин је, бесумње, чуо за Кодера.

Морао је чути! Вероватно је, неким тајним путима, и дошао до његових списа!

Јер знамо – и то поуздано знамо – да је Толкин, почетком двадесетог века, темељноистраживао србско предање, српску епику, србски мит и, надасве, србски језик.

Уверен сам – а то сам и у Акаши потврдио – да је Толкин и вилински језик открио преко Ђођа Марковића Кодера.

Упоредите Кодерову судбину, са судбином свих оних знаменитих Белих Срба и Белих Србкиња који су радили на откривању ведсрбске тајне повеснице.

Кодер је последње године свог овоземаљског живота проживео као скитница и просјак.

Обитавао је у неким напуштеним салашима и колибама по Срему и Бачкој.

Живео је од милостиње оближњих сељана.

Није боље судбине и среће био ни Милош Милојевић.

И, наравно, ни Олга Луковић Пјановић не бејаше боље судбине и среће!

Сви знаменити Бели Срби и Беле Србкиње (а овде бих споменуо и Милицу Стојадиновић Србкињу, фрушкогорску песничку вилу) имају сличну – а, можда,и истоветну – судбину: бивају оспоравани и понижавани од својега Рода.

Е, видите, то је управо оно што ја зовем Србским Усудом! Но, и с тим је завршено.

У Дану Сварога све ће бити другачије, лепше и дивотније.

 

Драган Симовић

 

Несхваћени поета из Срема Ђорђе Марковић Кодер, песник и преводилац (ВИДЕО)

Милорад Максимовић: Осећам и видим


Осећам и видим како ми душа лелуја
на финој густини пламена живота
дишем ту Љубав њену што буја
неизрециво…једнота…

Сакупља дланове и нежно дуне…
Прах мирисног биља ка мени лети…
А прва Звезда на небу
не часи часа но шаље прах свети…

И срце је моје стало…
Јер вечни трен живота постоји заувек
њеном душом зазвони песма
од моје је дошла суштине…

Јер биће је њено знало
као и моје – ту свету тајну.
и оно се спремно Љубави дало
што њој ми срце дало на длану.

Драган Симовић: Није човек трска на ветру


И изађе певач у брдо ветрова*, и рече гласом од праискони: – Није

човек зарад закона, већ закони су зарад човека. И није човек трска

на ветру, већ је човек моћнији од ветра, и силнији од светова, и

већи од свих иних Васељена, и једнак по свему Оцу својему. Само

слаби рађају слабе; а јаки рађају синове светлости, који ће

васпостављати нове законе, и нове светове, и нове Васељене, и

назвати се синовима Оца својега; јер су Срце Његово, и Душа

Његова, и Дух Његов, и Суштаство Његово. Верујте мени, певачу

од праискони, и бићете уистини оно што већ јесте – синови

светлости од прасветлости, и сутворци нових Васељена и небеса

нових, од искони све до праискони.

Тијање, 2003. године

 

*Разјасница ВП: Тога дана, у дворишту мога дома у Тијању, седели смо Драган и ја.

Обичан дан, рекло би се, ако уопште постоје обични дана.

Драган је нагло устао и кренуо узвишицом изнад дома ка шуми.

Од ограде дворишта до заравни избројао је 144 корака и зараван назвао Поглед.

И збиља, одатле, према југу, јасно се разазнаје девет плаветних кругова планина.

Наставили смо пут до врха брда Орлова. Ту је мој пријатељ направио овај запис.

.

.

ИЗ ДУХА ПРАИСКОНОГ

.

Праизвор Певача

.

И, гле!

Прабиће речи

Рађа се из Праума

Певача од праискони

У тишини векова

Мед звезданим јатом

Јатом Праизвора

 

Драган Симовић: Тајнопис из Акаше


Лирика вечног тренутка

tumblr_static_stars-5

И ово морамо да разјаснимо, да не бисмо више лутали, будући да су нас вековима замајавали и слуђивали јудео-кршћани, који су, као што знате, заклети непријатељи наших богова-предака и свеколиког нашег предања и духовног наслеђа.

Наши богови нису само наши богови, већ и наши изравни биолошки преци.

Они су посејали семе на Земљи; они су са смртним женама рађали децу чији су изравни наследници Бели Ури.

Перун, Даждбог (Дајбог), Свевид и Велес јесу наши пра-оци, наши изравни биолошки преци, који су са Славом, Србом (Србоном), Светланом и Родом, нашим смртним пра-мајкама, стварали и рађали бесмртне потомке – Беле Уре.

И смртне жене би, после љубавних чаролија и рађања деце са боговима,
и саме постајале бесмртне, постајале богиње.

Наши богови, дакле, нису никакви идоли и кумири, већ наши изравни како божански
тако и биолошки преци, који су се, из сазвежђа Сварга Белоур, низвели на Земљу.

Још једном да разјаснимо.

Наши су божански пра-оци, наши мушки преци, бесмртници одувек – они су се у вијовима и коловртима, из плавог сазвежђа и са Плавога Сунца, низвели на Бели Пупак Земље Стриборове – док су наше божанске пра-мајке испрва биле смртнице а потом, у љубавној вези са бесмртним боговима, и саме постајале бесмртнице и богиње, по свему изједначене и усаображене са нашим божанским пра-оцима.

Наше богиње, наше божанске пра-мајке (Слава, Србона, Светлана, Лада и Рода), бејаху најлепше жене међу смртницима, и оне су од наших богова, божанских пра-отаца, изабране да са њима рађају децу – Беле Уре, а изравни потомци Белих Ура јесу Бели Срби.

Сварог је отац свих наших богова, и Он није рађао децу са смртним женама, већ је
са Мокошом (која је божанска двојница Сварогова) изродио наше богове.

Зато су Бели Срби одувек знали, и говорили, да су унуци Сварогови и Мокошини, називајући се Сварожићима.

Ово су моји најновији увиди из Акаше, јасновиди увиди које предајем само оним
Белим Србима и Белим Србкињама што верују, виде и знају оно што и ја верујем, видим и знам.

beli srbi

Драган Симовић: Свети Пехар на Праизвору


 

Присетих се, гле! и дивног лета давнашњег, на потоцима подно Небешке.

Обитавао сам тада, са Анђелком и Боришом, у брдима празавичајним, у дивотним

брдима праисконим. У то време, трагао сам, на свом унутарњем путу, за Светим

Пехаром  од праискони. Било је то, уистини, тајносано путовање световима

оностраним, трагање за нечим што је у самоме језгру прабитија мога.

Сећам се, да сам у једном трену, на слаповима потока, изненада утихнуо и

прешао праг оностраног, угледавши Свети Пехар на Праизвору дивотне  Светлости.

А након овог јасновиђења, наједном сам се пренуо, обревши се у простору праисконски

 зелене букове шуме. Расплакао сам се од радости и милине, као кад човек луталица, иза

 векова лутања и трагања, изненада угледа давно напуштени родитељски дом. 

То лето са Анђелком и Боришом, проведено у брдима, остаће уписано у праискону

за све векове минуле и будуће, а не знам што!

Тијање, 2003. године

Аница Илић: МОЈОЈ МИЛОЈ ЉУБАВИ


 

Изаткаћу ти кошуљу од срме
рукама од Љубави,
очи ти умити росом
са Рајских извора Светлости,
путеве ти посути
звезданом прашином Храбрости,
а на дланове ћу ти спустити
малену птицу
са гласом од небеске Нежности…

.

Ако у њему осетиш чежњу,
хоћеш ли доћи?

Истина је изнад свега – Драган Симовић


20150514_123521

Истина је изнад свега!
Изнад свих учења, вера, сазнања и предања.
Изнад свих народа, раса, бића и светова.
Истина је једна Виша Стварност.
Прво име и првотно начело Бога –
Оца и Створитеља!
Али, шта је Истина?
И, како описати Истину?
Како је препознати?
Како је живети?
На ова питања немам ни самоме себи унапред
смишљен одговор, па како онда могу вама да
одговорим!?
Штавише, уопште немам никакав одговор!
Толико сам дана и ноћи трагао за одговором на ова
једноставна питања о Истини, али до одговора још
нисам дошао!
Када ми се учини да сам близу, ја већ у следећем трену
схватим да сам далеко!
Када сам најближе бивао, тада сам разум губио.
А онда сам, једном, у глуво доба ноћи, изненада,
бићем својим појмио, да се Истина не може разумом
обујмити, нити, пак, умом нашим описати, већ да Она
дубоко у срцу пречистом обитава, изван свих облика,
имена и познања!

Заиста, Истина се може живети само онда, кад наш ум
утихне и када престану сва наша питања!

Уредништво Србског Журнала: Песник,Мирослав Симовић


 

 

 

Напустио нас је, пре пар дана, и песник Мирослав Симовић.  Раширио је своја млађана крила и одлетео у вечност, за својим стрицем, нашим Песником, Драганом Симовићем. 

Ех, Мирославе!

Толико тога је остало овде, на Мидгарду, недовршеног. Читав твој живот остаде да лебди негде изнад оних детињих сеоских путева, изнад старе вољене куће, изнад првих љубави, башти мирисних, песама неиспеваних, и оних, започетих.

Поздравља те твоје јато! Маше ти, и жели да нађеш мир, и радост, тамо где идеш, где си стигао – Свети Златни Ириј. Недостајеш, као што недостаје и твој стриц, иако знамо да је време, та чудница чудновата, и вечно и тренутно, и да ћемо, тек док оком затрепћемо, бити сви заједно  у Јату звезданом!

Нека ти Творац отвори све путеве и капије, и нека твоје чисто срце почива у Светлу Вечном! 

 

Мирослав Симовић: Чекајући

.

Поклонићу ти део свога неба,

Део сунца мога,

И снове што снева душа моја,

.

Чекаћу те докле те чекати будем могао,

на староме пању крај пустога пута,

.

Певати арије са птицама,

и чекати само да ми душа не залута.

.

Нећу марити ни на умор ни на жегу,

чекаћу тихо,и сањати срце твоје,

чекаћу тихо и молити срце моје.

.

Небом ће се разлити разне боје,

природа променти своју ћуд,

али ја ћу и даље чекати тебе,

на пању крај пустог пута,

чекајући твоју силуету која иде

низ далеки пут.     

.

Чекаћу те докле чекати будем могао,

чак и када сунца не буде више,

и када небо промени свој ток,

.

Чекаћу те докле год моја душа ,

не одлучи да лута.

 

.

Драган Симовић: Бивам и обитавам у вечности


Позна јесен и зима у Крњачи – благи Боже! Како је тужно и сетно,

и болно и суморно, овде на Дунаву, а у равници! Крњача је тамница,

кад се у позну јесен спусте магле и ударе кише мутне и сипљиве.

Свуда око мене осећаш дах и задах мочваре, тешке и убиствене и

прадревне мочваре. И чини ти се, да и сам одишеш мочваром, и да

ћеш се поништити у мочвари Крњачкој, као да те никада и није

било. И рекох себи: боље је и један једини дан бити орао, него

тисућу година жаба у Крњачи.

.

И сневао сам ноћима један дивотан сан: ја, орао од праискони, у

кругу лучезарном, у предивној светлости оностраној, летим високо

понад облака и стена, ка Мајци својој Васељени и Оцу својему

Праискону. Летим, и летим, кроз векове и светове, и не сустајем, и

не одустајем, и бивам и обитавам у вечности.

.

Тијање, 2003. године