О, Ви Бели Богови,

о, Ви Сварогови Свети Ратници,

о, Ви Светла Суштаства!

У овом тешком часу,

кад Тама од века влада светом,

притеците у помоћ Беломе Србству,

Синовима и Кћерима Светлости,

јер без Ваше помоћи,

Они сами самцијати

неће моћи да се изборе

против Сенки и Утвара,

против најмрачнијих и најгрознијих

крволока на Земљи

од Постања до дана дањега!

Брига ме за хијерархије,
за геније који су већ рекли све.
Споља не допиру гласови
јер усудно раскриљује се крвоток
да поново сазда и опише свет.
Из безобличја које пулсира
као да се назиру млада сазвежђа,
зачета у помисли тек рођеног бога,
и јабука васељене.
Неизрециво навире на стотину језика.
Светлост ће, ипак, на нешто пасти,
у бићу да се уобличи, можда радосно.
Оно што се распрсло,
спасено можда биће на чудесан начин.
Ето, у неописивој јасности, безусловно,
Морава тече опет
мада је већ трипут у мени умрла.
Из уста мојих која су јој храм
извире она – жива вода,
чиста у чину стварања, у самозабораву,
као да и нема бешчашћа тла и издајстава
преко којих ће се излити.
Призор је немерљив
мада га у познању воде неће бити.

(Из збирке ЗВОНО)

Живе Воде

Подржавају рад ћелија

и рад Света

Мучи сад вале плави
да кобну тишину
на миру чујем
сунце и сјајни свици
погасите светла
да буде, као у тамници.

Изворе Живота,

 Оче и Мајко,

Створитељу и Васељено,

 зашто сте Ви Који Јесте Одувек-Заувек

оне који су рођени за Љубав и Стварање –

Ведске Беле Србе и Беле Србкиње –

сместили у овај свет међу крволочне људе-звери,

међу најниже, најгрозније и најпоганије расе

 што у себи ничег ни божанског ни људског немају

 и што не знају за Лепоту, Доброту и Дивоту,

 већ све око себе руше, убијају, погане и сатиру?!

Избави их и спаси,

Љубави од Љубави,

Светлости од Светлости,

да се не муче и не страдају узалуд

у овоме свету

грознијем од свих светова!

На путу ка Животу
пуно је суза, бола
и неке тихе туге у осмеху
када дубоко у себи осетиш
све заблуде овог света
које сам не можеш да промениш.