„Након брзог доручка, запрегли смо јелене и изашли на благу падину. Тридесет минута касније, сасвим се разданило и видео сам да се приближавамо ланцу ниских брда.

– Овде је наш циљ – показао је холмове. – Још мало и пустићемо јелене.

То је значило да ћемо овде бити ни један дан или два, већ много дуже. Након три или четири километра Светозар је зауставио саонице и рекао:

– Видиш, сећам се облика стене, веома је важно, то је тако близу улаза у подземни свет.

Погледај, стена, само једна.

Друго камење је на удаљености од двеста или више корака. То је такође знак, – указао је на удаљеност лежања камења. – Дај одвежи јелене, а ја ћу откопати плочу која покрива улаз у јаму.

Када сам се вратио, улаз у подземље је већ био отворен. Пљосната камена плоча која личи на велики штит је склоњена, а испод ње је могао да се види сиви базалтни слој.

– Изволи прођи! – показао ми је – Ја сам први. А ти – за мном.

– Шта је са светлом! – питао сам.

– Имам! – извукао је из џепа батеријску лампу. – А онда без светла прошао пет стотина метара, не више. Онда је све осветлио.

Нисам питао ништа, само сам тихо пратио Светозара.

Чувар са ранцем на раменима наставио је и упалио своју лампу. Около је била таква тишина да су се чули откуцаји наших срца.

За тренутак, погледао сам на зид тунела. И био сам запањен: они су покривени са нечим глатким и сјајним, као стакло.

– Шта је то? – дотакао сам руком чудну супстанцу.

– Обсидиан – Светозар се окренуо према мени. – Некада давно галерију су пробили ласером. Да ли видиш какви су зидови? Они су округли. То је оно што је остало од истопљеног базалта. Супстанца слична стаклу.

Када смо прошли неколико стотина корака, видело се слабо светло.

– Видиш! – показао је чувар. – Ово је галерија. Она је потпуно осветљена.

– Шта?! – Нисам могао да одолим.

– Видимо се ускоро, мистериозно ме је погледао Светозар – Само гледај и ничему се немој изненадити.

Када смо ушли у галерију, видео сам на плафону као стаклену цев у којој је нешто светлело. Лампа је била причвршћена на плафон, који се налази на висини од око три и по метра. Иза ове чудне лампе на удаљености од десет метара сијала је друга лампа, након чега следи трећа, четврта, и тако скроз даље. Са овим невероватним лампама галерија је била потпуно осветљена. Отворио сам уста, погледао сам невероватну слику и нисам разумео где сам.

– Зашто нема жица на лампама? – показао сам на плафон Светозару.

– А зашто? – насмешио се – Оне сијају плазму. Енергија долази из етра, његовог опсег видимо – не видмо!

– Како је то урађено? Не видим никакве уређаје!

– И нећеш видети. Од највише димензије енергија етра прелази у нашу. Отуда и светло.

– Нема везе, то је мистерија за мене, – рекао сам.

– Током времена, разјасниће ти се. Хајде идемо!

Ми смо се кретали по глатком поду галерије. Десет минута касније, осетио сам да нисам само загрејан, већ је било вруће.

– Шта, страх те је да изгориш? – погледао сам Светозара – И мени је претопло, па предлажем да овде скинемо одећу и наставимо.

Са тим речима је волх скинуо капут и ставио га на под. Гледајући у њега, ја сам урадио исту ствар.

– У ствари, баш је топло! – подигао сам руку. – Можда светла греју?

– Управо смо ишли низбрдо. Ово је природна топлота наше Мајке Земље. Хајде, чекају нас! Није добро каснити! – рече Светозар.

– Ко? – гледао сам у њега. – Да није Минотаур? Ово је право место за то!

– Минотаур! Ха-ха-ха! – Насмејао се волх. – слушај Дадонич, ти се назван Минотауром!

У том тренутку, само је изашао иза зида неко у белом. Устукнуо сам.

– Рекао сам ти да ћемо се ускоро срести – ставио је на моје раме жилаву руку. А ти си сумњао …

– Али како? – питао сам. – Како је то могуће?!

– Као што видиш! – показао је на Дадонича Светозар – рекао сам ти, да је наш дедица сакрио викендицу у снежној рупи.

– Не измишљј неверниче! – рече старац. – Није рупа. Једноставно ти не знаш много, пријатељу. Али, ово је лако поправити. Кроз две стотине година, или чак и раније.

– Две стотине !! – колена су ми задрхтала.

– Шта ти то није јасно? То је нормалан живот.Ти не желиш да живиш?

– Или ти можда две стотине година није довољно? – Светозар је подржао свог пријатеља.

– И ја желим да живим, и пар стотина година, не смета. Само ми се не уклапају у глави ваши трикови!

Чувши моју последњу реч, намршти се.

– То је оно што ти кажеш! Ми нисмо из циркуса! Пред тобом су два чувара! На колена! – узвикнуо је Дадонич. – Сада на колена! У супротном, претворићу те у жабу, десет година ћеш да крекећеш!

Не знајући шта се дешава, збунио сам се.

Дадонич је изгледао сасвим озбиљно, али је био чудан његов захтев?

– Хајде, ја ћу стати иза њега на коленима, о Велики? – оборених очију и прекрштених руку рекао је Светозар. – Он је тако дивљи и таман, да не разуме са ким има посла?

– Види, какво му је лице! – одједном је уперио у мене прст. – он је заиста поверовао у мој захтев! Ха-ха-ха!

У том тренутку, и ја сам схватио.

– Па, шалим се! – смирено нас је погледао – Надам се да си показао Белославу рушевине?

– Чак смо и на ближој пирамиди били, где је некада била опсерваторија – осмехну се.

– Браво! Сада је време да покажемо нашем будућем помоћнику нешто друго. Хајде!

Старац је ходао жустро кроз галерију. Неколико минута касније, прошли смо масу неких раскрсница, а он нас је одвео до огромних бронзаних врата.

– Отварај! – Светозару је показао старац на затворена врата.

Светозар је посегнуо руком, и врата су полако почела да се отварају. Када су се отворила, ушли смо у огромну осветљену халу.

– Шта је то? – нисам ништа разумео. – Где смо?

– Пажљиво погледај, јуноша – показао је Дадонич на под ходника.

А онда сам се запањио. Испред мене из различитих врста минерала и стена стајала је огромна карта земаљског шара. На њој су били океани и мора! Било је све! Гледајући такву лепоту,, ухватио сам се за главу. Свест је одбијала да верује. „…..