Посвећено мојему деду Здравку (Анђелковом) Симовићу, Витезу Златне Карађорђеве Звезде, носиоцу дванаест највећих србских, руских, француских и енглеских одликовања из балканских ратова и Великог рата; од којега сам још у раном детињству примио прва знања о Ведским Белим Србима; сахрањеном на гробљу у Великом Гају.

Девет десетина савремених Срба нема ни генетски код ни светлосни запис Ведских Белих Срба, Аријеваца и Хиперборејаца, изравних потомака Белих Богова.

То се види и препознаје на сваком кораку.

Пођимо од телесне грађе, од физичке конституције, од лика и облика, од стаса до покрета и корачања.

Ведски Бели Србин, Аријевац и Хиперборејац корача, има оштар и вертикалан корак, док ниже расе ходају, а још ниже расе нити корачају нити ходају, већ гегају.

На београдским улицама само десет посто Срба и Србкиња корача, има смео, одважан, одлучан и чрвст корак – они, уистини, корачају! – док огромна већина или хода или се гега; немају корак, но ход или гег, попут Гега и Анадолаца.

Физичко тело као и облик главе и лица у Ведских Белих Срба следи вертикалу: лице им је издужено, вертикално, оштрих продуховљених црта, орловског носа; поглед сокола, дубок и продоран;  тело је витко, издужено, такође вертикално, усмерено ка Језгру Звезданог Јата, ка Пупку Васељене, попут космичке антене.

У Срба Аријеваца све је у знаку вертикале: и говор, и мишљење, и осећање, и сневање, и стварање…

Највише Срба Аријеваца затрто је у двадесетом веку, а на њихово место дошли су Срби неаријевци који су нека чудна, свачија и ничија, мешавина; Срби неаријевци који мрзе, презиру и одбацују све што су кроз тисућлећа стварали и градили Срби Аријевци.

Ово је истина сушта из Летописа Акаше, а све остало су празне приче за бесловесну србску децу.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана осамнаестог.)