Лирски записи

 

Знање мора да буде усаображено са Истином и Лепотом.

Човек од Знања мора, истовремено, да буде и човек од Истине и Лепоте.

По мојему дубинском унутарњем убеђењу, нема Знања изван Истине и Лепоте.

Наравно да под Лепотом подразумевам душевну, духовну, песничку и уметничку космичку Лепоту.

Неки то зову и Естетиком.

Естетика увек упоредо иде са Етиком.

Човек од Знања мора, изравно, да служи и Роду и Човечанству.

Мој Сан, мој Идеал,  јесте човек од Знања, Истине и Лепоте.

Мој Сан, мој Идеал, јесте човек који тежи ка сједињењу са Бићем Космоса, Бићем Васионе, са Божанским Бићем.

Човек од Знања мора да зна ко је и чији је, да зна ко су му Преци, да би могао да упозна и своје Потомке.

Онај ко није упознао Претке, неће ни Потомке упознати.

Онај ко није Националиста, не може ни Космополита бити.

Сваки истински Космополита јесте, истовремено, и истински Националиста.

Мој Сан, мој Идеал, надасве, јесте и КосмоСофија – Космичка Мудрост, Божанска Мудрост.

Национална СамоСвест подразумева и Космичку СамоСвест.

Националиста је човек од Знања који самоодговорно и самосвесно служи Роду, Нацији, Раси, Човечанству и Космосу.

Ја сам, у исти мах, и Србин Хиперборејац и Космичко Биће.

То двоје иде упоредо; то двоје јесте – једно!

Србство је мој Искон, а Космос је мој ПраИскон и НадИскон.

Србство је моје Полазиште и Упориште, а Космос је моје Исходиште и Уточиште.

Да бих стигао до Космичког Бића морао сам поћи од Бића Србства.

Оба су ми Бића подједнако драга и мила.

Оба ова Бића јесу Једно Сушто Биће.

Ја осећам праисконо гађење над онима који се одричу Рода и Нације зарад лажног космополитизма.

Онај ко се одриче Рода и Нације, тај се одриче Знања, Истине и Лепоте.

Онај ко се одриче Рода и Нације, гле! никада неће узрасти у Истинског Космополиту.

Лирски записи

 

Бог се пројављује кроз Природу.

Све се божанске и духовне силе пројављују кроз Природу.

А Природа је Све.

Природа је све што видимо и не видимо, све овострано и онострано, све опипљиво и неопипљиво, све замисливо и незамисливо.

Природа је Етар; Природа је Прана; Природа је и Дух Стварања.

Природа је жива, душевна и духовна.

Природа је сушта и суштаствена.

И ми смо Природа.

Ми јесмо Природа.

Чувати Природу, значи: чувати себе!

Како се односимо према Природи, тако се и према Души својој односимо.

Тако се односимо и према Бићу и Духу.

Древни су били усаображени са Природом.

Древни су били мислећа, осећајна и корачајућа Природа.

Древни су живели у заједници са Природним силама и бићима; Древни су се дружили са Вилама и Виланима, са Вилењацима и Патуљцима.

Живели су у заједници и у љубави са свим иним чуварима и помагачима Природе.

Природу су звали Великом Мајком.

Она и јесте Велика Мајка.

Древни су имали високу и проширену Свест.

Ми, данашњи, имамо ниску и сужену Свест.

У многих савременика скоро да и нема Свести!

Огромна већина савременог човечанства готово да и нема никакву Свест.

Живе без Свести и Савести.

Јер, где нема Свести, нема ни Савести.

Савест је одговор на Свест.

Савестан је онај који одговара Свести, онај који слуша Свест.

Зато је све више оних који чине најгрозније злочине без икакве грижње Савести.

Древни нису чинили такве злочине.

Нису уопште чинили злочине.

Они су се само достојанствено и неустрашиво бранили.

Древни никада нису нападали; Древни су се само бранили.

И били су успешни и непобедиви у одбрани.

Били су природни, галактички и божански ратници.

Данас скоро да и нема ратника.

Данас постоје само човеколике звери, без Свести и Савести.

Лирски записи

 

Свој живот не поверавајте ником, не дозволите да било ко, уместо вас, буде творац, сутворац и ковач ваше судбине.

Свој живот, своју судбину – преузмите у своје руке!

Нема вође, нема лидера, нема политичара, нема владе, нема државника, нема послодавца, нема газде – буквално: нема никога! – ко хоће, уме и може, на ваљан и смислен начин, да решава ваша суштаствена животна питања.

Човечанство не зна куда и камо и зашто иде; Србија не зна куда и камо и зашто иде; нико из вашег окружења – нико од људи! – не зна куда и камо и зашто иде!

Сви су збуњени, сви су слуђени, сви у мраку тумарају и траже пут, траже излаз којега нема.

Нема решења, нема пута у спољноме свету.

У спољноме свету ничега нема.

Све је то маја, омаја, опсена и илузија!

Постоји само један прави и једино исправан пут, а то је унутарњи пут, пут вашега срца.

Сви други путеви јесу стрампутице, сви други пути јесу распути, сви други путеви јесу беспућа.

Не размишљајте о томе, да ли ће, и када, овај свет бити бољи – овај свет, можда, никада неће бити бољи! – већ размишљајте о томе, да ли ћете ви, и када, бити бољи!

Када себе учините бољим, тада вас више и неће занимати да ли је свет бољи!

Ако сте ви бољи, онда ће и свет бити бољи.

Упамтите: политичари и постоје зато да се ниједан проблем не реши.

Политичари не решавају проблеме, но их увек и вазда изнова стварају.

Проблеме не решавају људи; проблеме решава човек.

Не људи, већ човек!

Сушти и битни човек.

А то сте ви сами.

Лирски записи

 

Ма како год то звучало, сви смо ми знанци и пријатељи једни другима.

Сви се ми знамо и препознајемо из неких ранијих, давнашњих, животних токова.

Ко зна куда смо све, и низ која све сазвежђа и звездана јата, у древности, у праисконо доба, заједно путовали и пловили!

Свако је од нас, свакога од нас, нечим задужио, а да ни свесни нисмо тога.

Нити знамо када је започело наше путовање, нити, пак, знамо када ће се окончати и, да ли ће се уопште окончати!

Знамо се однекуд, знамо се!

Из снова и визија наших знамо и препознајемо једни друге, а не знамо да се знамо и да се препознајемо!

Постоје у нама, у језгру нашег срца, најдубља и највећа знања о којима никада ништа сазнати нећемо.

Никада нећемо сазнати, да имамо знања која превазилазе и надилазе сва знања овога света.

Само у неким тренуцима изненадног просветљења, схватимо да смо то ми, да смо одувек и да смо заувек!

Све наше љубави већ су толико пута догођене, и вазда се изнова догађају, а ни о томе ништа не знамо.

Свака изненадна љубав, љубав на први поглед, јесте по ко зна који пут поновљена љубав, а нама се чини да је посве нова, да је непоновљива, и да се никада пре није догодила.

А догодила се, гле! ко зна већ колико пута.

И то је дивота над дивотама, што нам је све у овоме животном току ново и непоновљиво и, тајинствено!

Двоје заљубљених понављају увек изнова своју божанску љубав кроз многе животне токове.

И то је тајна над тајнама, да се њих двоје знају а не знају да се знају, а не знају да су се сретали толико пута пре, а чини им се, да се по први пут у животу сусрећу!

Уистини, сви смо ми знанци и пријатељи једни другима.

И свако од нас обитава, на овај или онај начин, у свакоме од нас!

Лирски записи

 

01

Када осетите праискону унутарњу тугу и сету, када сте обхрвани космичким јадима и болима душе, када вам се учини да сте од свих напуштени и заборављени, када вам се причини да сте најусам  еније и најосамљеније биће на свету и у свим световима, када у дубинама свог срца осетите онострану (метафизичку) студен и хладноћу, тада призовите у помоћ све своје претке и све потомке своје (како оне из далеке будућности тако и оне из најудаљеније прошлости), призовите сва божанства и сва духовна бића из највиших небесних пространстава, и сиђите дубоко, још дубље, и најдубље, у своје унутарње (галактичко) суштаство, у језгро своје душе, у праводеан светлости и љубави, и, тада ћете чути, и спољним и унутарњим чулима, најдивотнију вилинку (музику) звезданих јата, најдивотније појање и певање божанских весника и благосвесника, и бићете, у трену, запљуснути неизрецивом милином и љубављу, што је сама суштаствена суштина најтананије унутарње и оностране светлости, и бићете, гле! као снова (изнова и поново) рођени у неким бајковитим и предивотним божанским световима.

Ово ја зовем дубинским и тајинственим (оностраним) унутарњим тиховањем.

То није ни молитва ни медитација, већ једно тајинствено унутарње стање душе, духа и свести, стање које обједињује и молитву и медитацију, али, истовремено, и превазилази (и надилази) све оно што се у овоме свету може изразити и именовати.

 

02

Једна узгредна језичка примедба која је песнику битна, будући да залази у онострану чистоту и лепоту језика, а тиче се, превасходно, несвагдањих мета-јрзичких нијанси суште речи.

Са становишта тајне духовне науке, постоји (онострана, метафизичка) разлика између самоће и осаме.

Усамљен човек јесте човек стваралац, човек посвећеник, који свесно бира самоћу зарад стварања и рада на себи и, он је, у суштини, радостан човек.

Осамљен човек јесте човек не-стваралац, човек који се није посветио раду на себи, већ је његова осамана последица неких дубоких осујећености и, самим тим, он није радостан и испуњен човек.

Док усамљеном човеку годи самоћа – годи души, духу и свести – и чини га испуњеним и прожетим животом и енергијама, прожетим бићима из тајинствених светова, дотле осамљен човек самоћу (осаму) доживљава као проклетсво и казну; он, у свом срцу, осећа празнину, скученост, тескобу, безвољност, безнадежност и беспомоћност.

Самоћа окрепљује и снажи дух; осама разбољева и слаби дух.

Лепота, гле! душе сетне
скривена од света таме
у тишини обитава
уз обзорја понад горја
(Вилењак Бели Вук)

Чопор дивљих паса
у ноћи пунога Месеца
цвили, урличе, 
завија

на светим водама
Истера.

А племе Белих Вукова
узмиче к обзорју века
пред овим накотом
пасјим

што Вучју
Земљу им Свету
већ опогани целу.

(Спевано на Дунаву/Истеру, у зиму 7518. године.)

Браћа ми се закрвила,
сестре ми се завадиле,
и Род ми се разродио.

Ја никога одвећ немам
у племену разореном!

Још орлови и гаврани;
још ждралови, сове, вуци;
још соколи, гује љуте, –
на Језику од Предака
нешто мудро да прозборе.

Што од Рода преостаде –
ни живети, гле, не уме!

Лирски записи

 

Дошли смо из будућности и крећемо се према прошлости, да бисмо из прошлости наставили путовање ка будућности, из које ћемо се поново појавити на оностраној завојници вечно надилазећег и превазилазећег времена.

На вечном пропутовању кроз овостране и оностране светове, кроз овострана и онострана тајинствена пространства, ми стичемо све нова и нова искуства, знања и сазнања, и тако се успињемо на Великој Завојници Вечности.

Наше успињање и узрастање одвија се упоредо, без престанка, и у овостраном као и у оностраном.

Тамо где смо стали са радом, на свом духовном усавршавању, у овостраном, по проласку кроз двери смрти, настављамо у оностраном; и опет, онамо где смо застали са духовним радом у оностраном, настављамо у овостраном, по проласку кроз двери рођења.

Уистини, то су једне те исте двери, само што се у једном случају зову дверима рођења, а у другом случају дверима смрти, у зависности од тога, из којег угла, са које стране и, са којег становишта посматрамо и сазерцавамо.

Оно што неки називају реинкарнацијом, то су, зацело, животни токови (животни кругови, животни циклуси) који се одвијају на космичким етарским и дејственим (енергетским) поткама.

Реинкарнација је тврда реч, која не представља живописно вечно тајинствено путовање Божје Искре (Душе) у овострано-оностраном пространству, а по Закону Вечне Створитељеве Спирале.

Ми смо, дакле, вечити путници путујући, на вечном пропутовању, како кроз Време-Простор тако и кроз Вечност.

Упоредо и наизменично из Вечности улазимо у Време-Простор, а потом из Простор-Времена улазимо у Вечност.

Наш живот, живот сваког бића, нема ни почетка ни свршетка, већ све се одвија по Закону вечног долажења и одлажења, вечног одлажења и враћања.

Лирски записи

 

Србија је поробљена земља, поробљена уздуж и попреко, и ми морамо бити свесни тога у свакоме трену!

Они који немају ни имена ни обличја, желе од нас створе најбедније и најјадније робље.

Они безимени и безоблични желе да нас поробе, али се ми не дамо!

Имамо, за одбрану, најмоћније и насилније и најубојитије оружје у свим световима, у свим свемирима, а то је Дух и Свест.

Нема земаљске силе, нема силе у Васиони која може да се бори против Духа и Свести!

Не смемо дозволити да нас поробе, не смемо им дати да поробе нас и наше потомке.

Имамо Дух и Свест и, не треба нам ништа више за свети рат против човеколиких звери, против безимених и безобличних.

Ми смо надмоћни у односу на њих.

Надмоћни смо, зато што они сем материјалистичког и технолошког знања немају никаква друга духовна знања и сазнања.

Дух и Свест се јача и снажи молитвом, медитацијом, тиховањем, унутарњим тиховањем, вежбама дубинског (стомачног) и праничног дисања.

А изнад свега – стваралаштвом!

Уметничко стварање јесте најдубља молитва, најдубља медитација, најдубље унутарње тиховање.

Ако до сада нисмо писали поезију, ако до сада нисмо сликали, ако до сада нисмо знали која је моћ духовног стваралаштва, онда се томе, већ од овога трена, истински посветимо.

Не бринимо се, неће нас стваралаштво одвојити од свагдањих послова, задатака и обавеза, напротив! још ћемо их и боље и савесније и брже обављати!

Не треба нам више него два часа дневно за рад на себи, за посвећење поезији, уметности, музици, стваралаштву.

Ми смо јаки, снажни и здрави онолико колико смо посвећени себи, онолико колико смо посвећени уметности и стваралаштву, онолико колико смо посвећени Духу и Свести.

Не трошимо ни време ни енергију на читање позитивистичких (демонских) новина, часописа и књига, на гледање атлантистичких (демонских) телевизија и филмова, јер нас све то вуче надоле – у каљугу, у таму, у смрт.

Сви су медији, писани и елктронски (као и сви филмови), под будним оком, под строгим надзором, оних безимених и безобличних, а њих можемо назвати гуштерима и змијама, можемо их звати и владарима из сенке или великим братом, можемо их звати како нам је драго, али је једно важно да знамо: они су наши заклети крвници, они су најљући душмани нашега рода.

Запазили смо, одавно, да сви ти од гуштера и змија поробљени медији користе латинштину, сви су писани и штампани латиницом, јер је то писмо које неприметно (потуљено и лукаво) поробљава Дух и Свест изнутра.

Постоје истраживања врхунских духовних зналаца, језикословаца (лингвиста, палео-лингвиста, мета-лингвиста и психо-лингвиста) који су, после вишегодишњих истраживања, дошли до познања, а потом написали есеје и студије о томе, како постоје писма која преко Духа и Свести поробљавају и, опет, писма која преко Духа и Свести (изнутра) јачају и ослобађају личност.

Хиперборејско, винчанско, ведско, аријевско писмо, које се још зове влесовица или србица, јача и снажи унутарње биће и не дозвољава поробљавање Духа и Свести.

То је научно давно доказано и потврђено, али је на нама – на сваком од нас, понаособ – да бирамо, да сами из свог унутарњег бића препознамо и изаберемо писмо са којим је – преко невидљиве, етарске и космичке вечне спирале – повезано језгро наше Душе, повезано и усаображено са истом таквом спиралом у нашему Срцу.

Заметак илити почетак Велике Завојнице налази се у средишту нашега Срца, јер је заметак (ембрион) у мајчиној утроби, у мајчином праводеану живота – само Срце!

Оно што називамо ембрионом то је, уистини, заметак Срца.

Све је у Срцу – Душа, Дух и Свест.

Све се зачиње и све почиње у Срцу, само што се из Срца, потом, све шири и проширује до убескрај, у виду галактичке и космичке етарске завојнице (спирале).

Нема случаја и, ништа се случајно нити бира нити дешава.

Ни наше хиперборејско, винчанско, галактичко писмо није нама случајно намењено и дано!

Наше биће, наше суштаство, наше мисли и наша осећања, све је то усаображено са нашим писмом, са нашом азбуком.

Ако променимо писмо, ми смо променили све, како изнутра тако и споља.

Наши душмани смерају да нам промене Свест и Дух.

То они свакодневно изјављују, и на томе свим начинима и средствима раде.

Мењајући нам језик и писмо, они нам мењају Свест!

Србија је препуна латинштине.

По томе се најбоље види, да је огромна већина нас, како у Србији тако и другде, већ одавно и поробљена и преумљена.

Не дајмо се!

Имамо најубојитије оружје за одбрану од свих душмана – Дух и Свест!

Лирски записи

 

Да је Србија поробљена, то свако освешћен и види и зна.

Поробљени смо као народ, а поробљени и понаособ, на свим пољима и ступњевима живљења и бивствовања у спољноме свету.

Све нам душмани могу поробити и отети, али нам Дух и Свест никада не могу ни поробити ни отети.

Без Духа и Свести нема ни слободе, ни здравља, ни радости, ни лепоте, ни љубави, ни живота.

Колико смо слободни у свом унутарњем бићу и свету, толико ћемо бити слободни и у свим спољним световима.

Ко сачува Дух и Свест тај је све сачувао, и онда када је све друго изгубио!