Category: СВЕ ОБЈАВЕ

Драган Симовић: ОТКРОВЕЊЕ ИЗ АКАШЕ


Лирски записи

 12072014687

Оно што називамо западном цивилизацијом, то је цивилизација човеколике мајмунске расе.

Та цивилизација је на самом врхунцу своје бесловесности и бестијалности.

У тој цивилизацији не постоје мушкарци и жене, већ мужјаци и женке.

То је цивилизација без икакве духовне вертикале, без икаквих културних, уметничких, стваралачких и духовних вредности.

Човеколика бића те цивилизације убрзано корачају ка самоуништењу, јер немају ничег словесног, узвишеног и божанског у себи.

То су бесловесна бића без душе, духа, свести и самосвести.

Од тих мајмуноликих бића шири се ужасан смрад Земљом и Васељеном.

Смрад душа, смрад бића, смрад тела.

За том и таквом цивилизацијом не треба ни жалити!

То је цивилизација без прошлости, садашњости и будућности.

У звезданим јатима неће се ни знати да је икада постојала једна таква цивилизација.

И, заиста, никада ни постојала није!

Са том мајмунском расом, чији се конац ближи, ми, Срби Хиперборејци, немамо ничег заједничког.

Ми смо различити светови, различита звездана јата.

А ближи се тренутак, кад нећемо ни обитавати на истој планети!

Драган Симовић: ЗАИСТА, ЉУБАВ ЈЕ ВЕЧНА!


Лирски записи

 12072014687

Марко је млад, али самосвестан, самобитан и освешћен човек.

Расни Србин.

Србин Хиперборејац.

Обитава у једном селу на северу Бачке, где се, у позну јесен, и у ваздуху осећа праискона туга и сета.

И где се, у познојесење сутоне, а опхрвани прасловенском тугом и сетом, људи вешају о дрво пред кућом својом.

Марко је ведрог и смиреног духа.

Он је човек који зна свој пут.

Зна свој унутарњи пут кроз тајинствене оностране светове.

Потомак је мајке Бачванке и оца Кордунаша.

Диван склад, равничарских и горштачких предака.

По Војводини сам најчешће сретао потомке равничара и горшатака.

То је нова раса Срба.

Нова раса Срба, која обећава!

Самосвесна и самобитна раса.

Девојке су лепе и високе, а момци стасити и наочити.

Марко ми синоћ, изненада, дође у походе.

Увек се обрадујем кад ме изненада посете пријатељи.

У том изненадном, ненајављеном сусрету, има нечег мистичног и тајинственог.

То ме подсећа на детињство, на време кад није било никаквих електронских помагала, кад се људи нису телефоном најављивали једни другима, већ су, једноставно, пријатељи одлазили да се сретну и виде са пријатељима.

Одлазили су без најаве, без телефона, без икаквих помагала.

Онако како и доликује, онако како би и требало.

Ово је био први Марков и мој сусрет, али сам имао осећај, да се одавно, однекуд, знамо.

Да, сви се ми однекуд знамо!

Знамо се из неких ранијих живота.

Заиста, сви смо ми стари знанци једни другима.

Знанци из наших давно сневаних снова.

Прича ми Марко о својој девојци, о својој љубави, о својим сновима, о својим визијама, о својим наумима и намерама.

Нашао је своју девојку, своју изабраницу, своју сапутницу.

Тражили су се у сновима својим и визијама, и – нашли су се!

Нема случаја.

Случај уопште не постоји.

Све је намера и сврха.

Намера и сврха из неких ранијих живота, из неких давнашњих животних токова.

На следећи Видовдан, чух, требало би да се венчају.

То ми, онако узгред, али радосно, рече.

Пожелех им, у мислима својим, дугу и плодоносну љубав, и благословено заједничко путовање кроз несагледна, бескрајна и тајносана, пространства живота – пространства живота са сврхом и смислом.

Гледајући и слушајући Марка, присетих се и себе; присетих се себе кад сам и ја имао толико година, и кад сам и сам тражио своју љубав, своју изабраницу, своју животну сапутницу.

Све се понавља, рекох у себи.

Све се понавља, у свету и световима.

Заиста, љубав је вечна!

Нека Небо и Земља благослове љубав!

Нека благослове све чисте, дивотне и божанске љубави!

Драган Симовић: РЕЧИ


12072014687

Речи рођене из Светлости,

обасјавају душе наше

на тајносаним путовањима нашим

кроз онострана звездана јата.

 

Речи згуснуте у Светлост,

 у Прасак,

у Песму,

стварају нове светове

у којима ћемо неки будући ми

обитавати у сновима својим.

 

Речи оваплоћене у богове и богиње,

наших будућих великих предака,

снова ће рађати нас

 у давнашњим потомцима нашим.

Драган Симовић: КОСМИЧКО ДЕЈСТВО СРБСТВА


Лирски записи

 12072014687

Питање Србства јесте питање Идеје и Бића.

Јер Србство је више од Крви и Гена; Србство је онострани Светлосни Запис, преко којега је Србство повезано са Идејом и Бићем.

Бити Србин Србства – то није Случај – то није само Крв и Ген, већ Намера и Сврха из Виших Светова; зато што Србство надилази Крв и Ген, повезујући се са Језгром Галаксије.

То је један од суштаствених разлога због којега многи Срби, по Крви и Гену, напуштају Србство – они нису кадри да изнесу Космичко Дејство Србства, јер нису Срби Намере и Сврхе, већ Срби Случаја.

Срби који се одричу Србства, нису ни за осуду ни за презир, но за разумевање и освешћивање.

Они се одричу Србства зато што нису Срби Србства, нису Срби Идеје и Бића, већ Срби Случаја.

Срби Случаја немају Космичка Дејства која имају Срби Намере и Сврхе, но Дејства Земље, Дејства Крви и Гена.

Срби Намере и Сврхе поседују Србску Надмоћ, а ту Србску Надмоћ не поседују Срби Случаја – зато се и одричу Србства!

И добро је што се одричу, и нека се одричу!

Они нису ни за осуду ни за презир, већ за схватање и разумање.

За једно дубље, галактичко и космичко, схватање и разумевање.

Драган Симовић: ЉУБАВ


12072014687

Нека твоја Љубав

буде јача од света

и смрти,

јача од свега

у свим световима.

 

Нека твоја Љубав

увек изнова рађа тебе,

и нека те из смртности

 узведе у бесмртност.

 

Нека твоја Љубав

буде Светлост у души твојој

и Бог у срцу твоме.

 

И зато –

веруј у Љубав!

и онда кад нико у свету

не верује у Љубав;

 

јер ти јеси Љубав

која покреће светове

и звездана јата.

Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА ЧАРОЛИЈА


Нико не може упознати Себе,

све док не упозна своје Претке!

Наши Преци нису тамо негде

далеко од нас;

они су Живи у Нама!

Наши Преци, гле,

То Смо Ми Сами!

Судбина Потомака

зависи од судбине Предака!

Али, ми смо ти који творе

и Судбину Предака,

и Судбину Потомака!

Драган Симовић: ПОСЛЕДЊИ СТРИБОРЈАНИН


 

 12072014687

Последњи Стриборјанин, гле!

 полеће на беломе ветру!

 

Небом зелен-плаветним,

иза прамења румених облака,

узлеће у сутон вечерњи –

уз сетну вилинку

 брезова горја –

Последњи Песник

Беле Стриборије.

 

Понад језера горског

што зрцали се,

и љеска,

и искри

попут огња жива,

одлеће Последњи

 Ратник Стриборјанин.

 

И ено, већ замиче

тамо у даљини,

иза модре пруге,

Обзорја Тишине!

1506925_670715726284776_1179430786_n cop5y

УСУД


СРБСКА НАРОДНА ПРИЧА
Била два брата заједно у кући, и један све радио, а други једнако беспосличио и готово јео и пио. И Бог им да те стеку у свачему: у говедима, у коњма, у овцама, у свињама, у челама и у свему другоме. Онај који је радио једном помисли у себи: „Што бих ја и за овога ленивца радио? Боље да се оделим, па да за себе радим, а њему што драго!“ И тако једанпут рече своме брату: „Брате, није право, ја све радим, а ти ни у чему не помажеш, него само готово једеш и пијеш. Ја сам наумио да се поделимо.“ Овај га стане одвраћати: „Немој, брате, та добро нам је обојици, ти имаш све у рукама и своје и моје, а ја сам задовољан како год ти урадиш.“
Онај други остане при своме, и тако се приволи и овај па му рече: „Кад је тако, да ти је просто, ето дели сам како знаш.“ Онда онај подели све по реду, па свак своје узме преда се: нерадин узме за стоку говедара, за коње коњушара, за овце овчара, за козе козара, за свиње свињара, за челе кованџију, па им рече: „Остављам све своје добро на вама и на Богу“; пак стане живети код куће као и пређе. А онај други брат трудио се око свога добра сам као и пређе, чувао и надгледао, али напретка никаква није видео, него све пропаст, од дана на дан све горе, докле тако не осиромаши да већ није имао ни опанака него ишао бос. Онда рече у себи: „Идем к брату своме да видим како је у њега.“ И тако идући, наиђе на ливади на стадо оваца; кад тамо, а код оваца нема чобана, него једна прелепа девојка седи па преде златну жицу. Он, назвавши јој „помози Бог“, запита је чије су јој овце, а она му одговори: „Чија сам ја, онога су и овце.“ А он је запита: „А чија си ти?“ Она му одговори: „Ја сам твога брата срећа.“
Онда се он разљути, иа јој рече: „А где је моја срећа?“ Девојка му одговори: „Твоја је срећа далеко од тебе.“ „А могу ли је наћи?“, запита он, а она му одговори: „Можеш, потражи је.“ Кад он то чује и види да су овце брата његова добре да не могу боље бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стоку, него оданде управо отиде к брату. Кад га брат угледа, ражали му се и заплаче: „Камо се од толико времена?“ Па видећи га гола и боса, одмах му да једне опанке и новаца. После тога, пошто су се неколико дана прочастили, дигне се онај брат да иде кући својој.
Како дође кући, узме торбу на раме и у њу хлеба, и штап у руке, па пoђе у свет да тражи своју срећу. Путујући тако, дође у једну велику шуму и, идући кроз њу, нађе једну седу матору девојчуру под једним грмом где спава, па измахне штаиом те је опали по стражњици, а она се једва дигне и једва отвори очи од крмељи, па му проговори: „Моли се Богу што сам заспала, а да сам будна била, не би ти добио ни тих опанака.“ Онда јој он рече: „А ко си ти да ја не бих добио ни ових опанака?“ А она му одговори: „Ја сам твоја срећа.“ Кад он то чује стане се бусати: „И ти ли си моја срећа, Бог те убио! Ко тебе мени даде?“ А она се одмах утече: „Мене је Усуд теби дао.“ Он је онда запита: „А где је тај Усуд?“ А она му одговори: „Иди па га тражи.“ И у тај је мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда. Идући тако, дође до једнога села, и види у селу велику газдинску кућу и у њој велику ватру, па помисли у себи: „Овде ваља да је како весеље или слава“, па пође унутра; кад он унутра, а то на ватри велики казан, кува се у њему вечера, а поред ватре седи домаћин. Човек онај, ушавши у кућу, назове домаћину: „Добар вече!“ А домаћин му прихвати: „Бог ти добро дао!“, па му рече да седне до њега, па га стане питати откуда је и куда иде, а он му све приповеди како је био газда, и како је осиромашио, па како сад иде Усуду да га пита зашто је сиромах. Потом запита домаћина зашто он толико силно јело готови, а домаћин му рече: „Е, мој брате, ја сам газда и свега имам доста, али своје дружине никако не могу наситити, све као да ала из њих зија; само ћеш видети кад станемо вечерати шта ће радити.“ А кад седну вечерати, све је грабило једно од другога, и онај велики казан с јелом за тили час прође. После вечере дође редуша те покупи све кости на једну гомилу, па их баци за пећ, а он се стане чудити где млада баци кости за пећ, док уједанпут изиђу две старе оклепане вешти, сухе као авети, и почну сисати оне кости. Онда он упита домаћина: „Шта ти је оно за пећком, брате?“ А он му одговори: „Оно је, брате, мој отац имати, ко да су се оковали на овоме свету, не хтеше црћи једанпут овога света.“ Сутрадан на походу рече му домаћин:
„Брате, опомени се и мене, ако где нађеш Усуда, и запитај га каква је ово несрећа, те не могу своје дружине никако да заситим, и зашто ми отац и мати никако не умиру.“ Он се обећа да ће га питати, па се опрости с њиме и пође даље да тражи Усуда. Идући тако, после дугога времена, једно вече дође у друго село, па се замоли у једној кући да га приме на конак. Они га приме и упитају га куда иде, а он им каже све по реду што је и како је. Онда му они почну говорити: „Забога, брате, кад тамо идеш, питај и за нас што нам се говеда не даду него све натрашке иду.“ Он им се обрече да ће питати Усуда, пак сутрадан пође даље. Идући тако, дође на једну воду, па почне викати: „O водо! O водо! Пренеси ме!“ А вода га упита: „Куда идеш?“ А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: „Молим те, брате, питај Усуда зашто ја немам рода у себи.“ Он обећа води да ће питати, па онда дође даље. Идући тако задуго, најпосле дође у једну шуму, и онде нађе једног пустиника, па га упита не би ли му могао казати што за Усуда. Пустиник му одговори: „Иди овуд преко планине, па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изиђеш пред Усуда, ништа не говори, него штогод он ради, оно ради и ти, докле те год он сам не запита.“ Човек захвали пустинику, па пође преко планине. Кад дође у Усудове дворе, има шта и видети: у двору као да је царевина, ту су слуге и слушкиње, све се ужурбало, а Усуд седи сам за готовом софром па вечера. Кад човек то види, седне и он за софру па стане вечерати. После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „O Усуде! O Усуде! Родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, па отвори сандук с новцима, и стане бацати по соби све саме дукате, говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али у њој опет има свега доста. Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! O Усуде! Родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, и отвори сандук с новцима, али нема дуката, него сребрни новци и гдекоји дукат. Усуд стане просипати новце по соби говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, онда и онај човек узме мотику те стане копати, и тако су копали вас дан. Кад буде увече, узме Усуд комад хлеба, па одломи од њега половину те да и њему. Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! O Усуде! Данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.“
Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски вичући: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру сване, а колеба се претвори у велике дворе као што су били ирви дан. Онда га Усуд запита: „Шта си дошао?“ Он му каже све по реду своју невољу и да је дошао да га пита зашто му је дао злу срећу. Онда му Усуд рече: „Ти си видео како сам прву ноћ дукате просипао, и шта је после било. Како је мени било ону ноћ кад се ко родио, ономе ће онако бити довека. Ти си се родио сиротињске ноћи, ти ћеш бити сиромах довека. А твој се брат родио сретне ноћи, он ће бити сретан довека. Него кад си се закаснио и толико си се трудио, казаћу ти како ћеш се помоћи. Има у твога брата кћи Милица; она је сретна као и отац јој. Кад отидеш кући, а ти узми к себи Милицу, па што год стечеш, све кажи да је њезино.“ Онда он захвали Усуду, па му опет рече: „У томе и у томе селу има један богат сељак и свега има доста, само је несретан у томе што му се чељад никад не могу да насите: изсду на један оброк пун казан јела, па им је и то још мало. А отац и мати онога сељака као да су се оковали на овоме свету, остарели и поцрнели и осушили се као авети, а не могу да умру. Он ме је молио, Усуде, кад сам код њега био на конаку. да те питам шта би то било.“ Онда му Усуд одговори: „То је све зато што не поштује оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да , они не би ни полак онога јели, и душе би се оне опростиле.“ Потом он опет запита Усуда: „У томе и у томе селу, кад сам ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин како му се говеда не даду, него све натрашке иду; па ме молио да те питам шта би то било.“ А Усуд му одговори: „То је зато што он о крсном имену најгоре закоље, а да закоље што најбоље има, све би се штркљала говеда.“ Онда га он запита и за воду: „Шта би то било да она вода нема рода?“ А Усуд му одговори: „Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити.“ Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, вода га запита: „Шта је код Усуда?“ А он јој одговори: „Пренеси ме, пак ћу ти онда казати.“ Пошто га воде иренесе, он потрчи, па кад одмакне иодалеко, а он сс осврне па повиче: „O водо! О водо! Ниси никад човека удавила, зато рода немаш.“ Кад вода то чује, а она се разлије преко обале, па за њим, а он бежи, те једва утече. Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: „Шта је, брате, забога! Јеси ли питао Усуда?“ Он му одговори: „Јесам, и Усуд каже: кад славиш крсно име, а ти закољеш најгоре, а да закољеш што најбоље имаш, све би ти се штркљала говеда.“ Кад он то чује, рече му: „Остани, брате, у нас, ето до нашега крсног имена нема три дана; па ако буде истина, да ти дам јабуку.“ Он остане онде до крснога имена. Кад дође крсно име, домаћин убије најбољега јунца, и од онога часа марва се стане штркљати. После тога домаћин му поклони петоро говеда, а он му захвали и пође даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину што је имао неситу чељад, домаћин га једва дочека: „Како је, брате, забога! Шта вели Усуд?“ А он му одговори: „Усуд вели: оца и матере не поштујеш, него им бацаш за пећку да једу; а да их метнеш у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима даш, не би ти чељад ни пола толико јела, а отац и мати би ти се упокојили.“ Кад домаћин то чује, каже жени, а она одмах умије и очешља свекра и свекрву, па их лепо преобуче, а кад дође вече, домаћин их посади у зачеље и прву чашу ракије и прву чашу вина њима да. Од тога часа не могоше чељад ни полак јести колико су донде јела, а сутрадан и отац и мати преставе се.
Онда му домаћин да два јунца, а он му захвали па пође кући. Кад дође у свој завичај, стану га сретати познаници и питати: „Чија су ти говеда?“ А он свакоме одговараше: „Браћо, Милице, моје синовице.“ Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: „Дај ми, брате, Милицу да је моја. Видиш да немам никога.“ А брат му одговори: „Добро, брате, ево ти Милице.“ Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да Миличино. Једанпут изиђе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити. На то удари онуда један путник па га запита: „Чије јe то жито?“, а он се превари па рече: „Моје.“ У који мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он кад то види, потрчи за човеком: „Стани, брате, није моје, него је Милице, моје синовице.“ И тако се жито одмах угаси, и он с Милицом остане срећан.

Драган Симовић: СРБСКИ КАЛЕНДАР – ГОДИНА 7522.


Лирски записи

 12072014687

Србски календар је најстарији на свету.

По србском календару, ми смо сада у двадесет и другој години седамдесет и шестог века.

Зашто смо избрисали педесет и пет векова?

Зашто смо прихватили туђински и душмански календар?

Зар се стидимо своје древности, своје културе, своје традиције?

Ми смо неговали културу, уметност, писменост и духовност када су западни народи живели по пећинама и раселинама, и јели пресно месо.

За њих ово јесте двадесет и први век, али за нас – седамдесет и шесто столеће!

Усправимо се, освестимо се!

Немојмо дозволити да нам о култури, писмености и уметности говоре они који су јуче сазнали шта значи реч култура!

Ми смо древан народ, народ старији од иних народа.

Имамо стотину и један разлог да се дичимо својом древношћу, својом писменошћу, својом културом, својим календаром и својим пореклом!

Драган Симовић: Као јато ждралова у ноћи олујној


Лирски записи

 12072014687

Некад ми се чини, да је овај мој садањи живот само припрема за један будући живот.

За један будући, лепши, бољи, богатији и узвишенији живот.

За један будући живот са смислом, са неким вишим смислом.

Као да у овоме животу ништа нисам ваљано, до краја ваљано, и са смислом, чинио.

Као да нисам истински живео свој живот, већ сам само сневао да живим свој живот.

Тек што сам почео ваљано да учим, ваљано, и са сврхом, да радим на себи, а већ је све прошло.

Све је прошло, и минуло, као сан.

Као румен облак у сутон вечерњи.

Као лептиров плес у пољу од мака рујна.

Као јато ждралова у ноћи олујној.

Овај живот и јесте само припрема за један будући живот.

Сваки животни ток и јесте само припрема за један будући животни ток.

Из круга у круг, из живота у живот – вечни доласци и одласци, одласци и поновни доласци; вечита рађања и умирања, умирања и поновна рађања – са сврхом без сврхе, са смислом без смисла.

Живот тако брзо мине, као руска тројка у снежним сибирским ноћима пунога Месеца, кад прште брезе на мразу.

Од свега што је било и што ће бити имамо само овај тренутак, само ово вечно сада.

Све што је прошло – прошло је; све што ће бити – биће!

Али ни прошлост ни будућност – немамо!

Ништа од ничега – немамо!

Имамо само овај тренутак.

Само овај тренутак и, ништа више!

Све друго што мислимо да имамо – то има нас!

Ми ништа немамо, а све има нас.

Некад ми се чини, да је овај мој садањи живот само припрема за један будући живот.

Знам да се то и вама чини.

Знам да се свакоме од вас некад чини.

Зато вам и пишем.

Да се што боље разумемо.