Ако заборавимо истински да се радујемо,

онда ми више нисмо ми!

Ако заборавимо свим срцем да се радујемо,

онда нам је залуд све што смо у свету стекли,

и све што смо од света добили!

Ако заборавимо свом душом да се радујемо,

онда ми више никога немамо

и нико више не има нас!

Ако заборавимо свим бићем да се радујемо,

онда смо лице своје

окренули од живота

према смрти!

Лирски записи

 

Кад год би један мој пријатељ (било који пријатељ!), на овај или онај начин, повредио другог мог пријатеља, ја бих се осећао јадно и бедно, као да сам сам повредио обојицу њих, па и самога себе.

А то ми се вечерас, по ко зна који пут, не знам како и зашто догодило.

Један мој пријатељ дошао је на космософско теслијанско предавање (у Центру за космолошка изучавања Никола Тесла у Београду) другог мог пријатеља и, уместо да му подигне стваралачки дух, уместо да га ободри и осоколи, он је –  хоћу да верујем да је све то, ипак, несвесно и ненамерно учињено! – посве обрнуто поступио.

Могу само да замислим како се осећао мој пријатељ, који је држао предавање, када га је други мој пријатељ, што се позивао на мене, у сред надахнутог излагања, почео да оспорава и омаловажава!

Кажем, могу да замислим како се осећао мој пријатељ, зато што сам и сам све то, пре неколико година, на једној својој књижевној вечери доживео.

Тада сам и одлучио, да се никада више не појављујем, нити на својим нити на туђим књижевним вечерима, будући да је – у овоме добу свеопштег духовног пада, свеопште каљуге – много видљивих и невидљивих ометача, било из Оностраног, било са Астрала.

Преостаје ми само, да обојицу пријатеља замолим за опроштај, јер сам, можда, све то ја сам, из најбољих и најлепших намера, изазвао!

После овога што сам вечерас доживео, нећу никада више пожелети да икога од својих пријатеља упознајем са неким другим својим пријатељима.

Нека се они сами између се упознају, али без мојега посредовања.

 

Посвећено Свим Белим Србима,

Свароговим Ратницима Светлости.

 

 

На беломе ветру, Бели Србин броди;

Потомак Сварогов, рођен у слободи.

 

Не боји се смрти; Њега Перун штити.

Он зна да је вечан, да ће вечно бити!

 

Они што му прете, синови су страве.

Срб је Син Велесов, Срб је Отац Славе!

 

За Род и Родину, Срб кроз огањ лети!

После свих победа, славиће Га Свети.

 

На бојноме пољу, кад се Срб задеси,

Кликне пут Небеса: ој, Свароже, где си!?

 

Не боји се смрти; Њега Перун штити.

Он зна да је вечан, да ће вечно бити!

Живи Огањ

и Жива Светлост

Невидљивог

 а Вечног Створитеља

иза свих видљивих

Бића Суштастава;

иза, и даље, с ону страну,

где Живи Бози пребивају,

 у дубини СвеБоха Суштог;

 Тамо је, уистини,

Све Почело

Оно Што Никада

Није Почело,

 већ је Било

и Јесте

и Бива,

у Овом Трену,

гле,

Овде и Сада.

 

Лирски записи

 

Ми не смемо више да се обзиремо на лажи Запада.

Јер ако будемо размишљали о томе шта ће Запад да мисли и говори о нама (а увек ће да смишља лажи и да казује лажи!), онда нећемо имати времена да се бавимо собом, нећемо стићи да радимо на себи.

Да Запад лаже, и да живи у лажи и од лажи, то одавно знамо.

Пустимо Запад нека се дави и труне у властитој лажи, а ми се посветимо себи и делима својим.

Познато је да сви паразити живе у лажи и од лажи, јер паразитски живот и лажи иду једно с другим.

Из простог разлога, што паразити не могу да опстану без лажи.

Запад је, како рече један мој пријатељ који борави на Западу, џиновски паразит.

Џиновски паразит који живи у лажи и од лажи, и чији је опстанак незамислив без лажи.

Зато је Запад одувек и водио само пљачкашке ратове.

Запад је одувек живео од ратова и пљачки, јер није кадар да сам ишта створи и произведе.

Није наше да се бавимо паразитским и предаторским Западом.

Запад није свет, већ последња провинција света.

За савремени свет, Запад је зона сумрака.

У савременом свету, Запад је црна рупа.

Понашајмо се тако као да Запад не постоји.

И, заиста, Запад не постоји!

Лирски записи

 

 

Поново о ведсрбском Миту!

Моје песме, и моји лирски записи, не само да сметају туђинцима, мрзитељима свега србског, већ сметају и оним Србима који себе сматрају правоверним хришћанима!

Не упуштам се у полемику ни са ким, јер полемике воде само надобудни интелектуалци и надрипесници, људи сујетни и ташти, који умишљају да ће полемиком (а полемика је у преводу ратовање!) да разреше и разјасне неке суштаствене ствари.

Ја нисам Човек Запада –

ни по својему размишљању и појимању, ни по својој души и осећањима, ни по својему Бићу и Суштаству!

Нисам ни Човек Истока, у изворном значењу тог појма, већ Стриборјанин, Хиперборејац, Ведски Србин, напросто – ја сам Човек СевероИстока, Северне Земље СрбИрије.

Нисам ја постао (читајући књиге и образујући се!) ово или оно, него сам рођен као такав; дошао сам на овај свет са тим осећањима и сазнањима!

За мене је Србство одувек било ВедСрбство, Словенско ПраАријевско Србство.

ВедСрбство јесте вера над верама, религија над религијама; то је галактичка, космичка Духовност која извире из Језгра Звезданих Јата и Унутарњи Пут Светлости.

ВедСрбство је осамдесет и осам векова старије од свих вера и свих религија; ВедСрбство је истовремено и Прошлост и Будућност а и Вечита Садашњост.

То је Духовност у којој Богови и Људи живе у Заједници Љубави.

То је Духовност која човека ослобађа страха од свих привида и опсена; Вера која човеку подарује Достојанство којега нема ни у једној вери, ни у једној религији.

То је Духовност којој припада не земаљска, већ Галактичка Будућност.

Биће и Суштаство Човека јесу изван свега, изнад свега.

А Биће и Суштаство немају никакве везе ни са религијом ни са идеологијом.

Религија и идеологија, могу бити значајне или важне, али нису битне!

Нисам религиозан и нисам хришћанин (опет у изворном значењу речи!), али с љубављу приступам ПравоСлављу, Словенском ПравоСлављу, и поштујем свакога онога који то јесте!

Нисам религиозан, али знам да Бог Јесте, да ме Дух Стварања прожима, да живим захваљујући Њему, да мислим захвањујући Њему, да стварам захваљујући Њему, да дишем захваљујући Њему, те да без Њега не бих могао ни један најмањи покрет да учиним.

Нисам религиозан, али јесам у Духовности, у живој праисконој Духовности, у Духовности Белих Богова и Предака.

Моја Духовност није у књигама.

Моје осећање, појимање и схватање Духовности не може се објаснити и разјаснити преко земаљских светих књига.

Моја Духовност јесте у Акаши.

Моја Духовност јесте у мојему Бићу, у мојему Суштаству!

Стога молим своје читаоце, који себе сматрају правоверним хришћанима, да ме не опомињу, да ми не казују да је хришћанство једина исправна религија, једини прави пут!

Нека они поштују мене онолико колико ја поштујем њих!

Да не полемишемо, да се не преиспитујемо, да не распршујемо божанска дејства, већ да заједнички радимо за Србство (ВедСрбство); они из својега поља дејствовања, а ја опет из својега!

А што се ведсрбског Мита тиче, ја знам да је то наша Сварожница, наша Божја Усправница, наша Вертикала.

Знам и верујем, верујем и знам, из својега Унутарњег Бића.

За ту своју Духовност и то своје Знање, не тражим потврду нити од људи нити у књигама; ту потврду налазим у Акаши, од Створитеља и Великог Духа Стварања.

Лирски записи

 

Песник је, сликовито речено, пупчаном врпцом везан за свој народ.

За свој народ и језик матерњи.

Од свих уметника, једино је песник судбински везан за род, племе и језик.

Сви други уметници могу издати свој народ, језик, род и племе; могу имати више родина, више домаја, више отаџбина; могу се одрећи свог завичаја и постати грађанима света, једино песник то не сме и не може да чини.

Сви други уметници биће и даље уметницима и када се одрекну свог народа, свог језика, свог рода и племена, али кад се песник одрекне рода и језика, он се тиме одрекао и самога себе.

Он тада престаје бити песником, и постаје никојим и ничијим.

Једино поезија происходи из бића језика и бића народа, и једино се поезија рађа, живи и умире у бићу језика и бићу народа.

Сликари, вајари, музичари и ини уметници не морају имати никаквих додирних тачака са бићем језика и бићем народа, те зато и не деле судбину са бићем језика и бићем народа.

Они су беззавичајци, они су грађани света.

Они су, по много чему, слободнији од песника.

Они ће бити то што јесу било где у свету.

Песник може бити то што јесте само у свом језику, само у свом народу.

Изван свог језика и народа, песник је, гле! нико и ништа.

Отуда, кроз векове, најтежа казна за песника бејаше прогонство и изганство.

Прогонство и изгнаство из рода и племена, јесте прогонство и изгнаство из бића језика.

Песник је не само пупчаном врпцом, већ душом и срцем везан за свој народ и језик.

Зато песник и јесте једини истински чувар рода и језика.

Само песник, од свих иних уметника и стваралаца, бдије над језиком и родом.

Јер род и језик бивају једно.

Кад нестане језик, нестаје и род; кад нестане род, нестаје и језик.

А песник чува и обједињује обоје.

Народ без песника јесте мртав народ.

Језик без песника јесте мртав језик.

То је песников усуд.

Лирски записи

 

Запад, као и свеколики јудео-кршћански свет, никада није био искрен према нама.

Никада нас није прихватао као равноправне и једнаке.

Никада нас није поштовао и ценио.

Ма шта ми чинили, ма како год се понашали, они ће нас увек презирати.

Што им се ми више додворавамо, све нас више презиру.

И, не само што нас презиру, већ осећају гађење над нама.

Наше гостољубље они бацају под ноге.

Јер, они не знају за гостољубље!

За њих је то слабост и немоћ.

Они поштују само онога кога се плаше.

Ко је јачи и моћнији од њих, тога они поштују.

Ко их шамара и бије, томе они љубе скуте.

Западњаци су људи без душе.

Њихова је душа закржљала, ако су је икада и имали!

Западњак Србину никада не може бити искрен пријатељ.

Јер нема пријатељства између човека без душе са човеком широке словенске душе!

Само несувисли и бесловесни Срби могу још да поверују у пријатељство између Србина и Западњака.

То су два света, два звездана јата, која се никада неће нити могу прожимати.

Та знања о Западњацима донео сам на овај свет.

Рођен сам са тим знањима, будући да сам у ранијим животима, у ранијим животним токовима боравио у Индији, где сам упознао свеколику бесловесност и суровост Западњака.

Моје ми је индијско искуство из ранијих живота драгоцено у овом животном току.

Зато се ја, управо по томе, и разликујем од већине савремених Срба.

За разлику од већине савремених Срба, ја сам давно пелцован против вируса западњаштва и јудео-кршћанства.

Ја могу унапред да предвидим и видим понашање Западњака и јудео-кршћана.

Ја знам како они мисле, како осећају, како се понашају, како дишу.

Ја их истовремено видим и споља и изнутра.

Видим их скроз.

Али, свако мора сам да дође до тог познања.

Не споља, већ изнутра, из свог унутарњег бића.

Лирски записи

 

Позва ме вечерас пријатељ, Драгослав Бајагић, да ме пита, да ли сам прочитао и, шта мислим о његовом научном, космолошком, космософском, философском и поетско-тајинственом делу (објављеном овде на страницама нашег сајта, под насловом Универзум је изум Ума) које ће – у наредни четвртак увече, у Центру за космолошка изучавања Никола Тесла у Београду – изложити у виду јавног предавања.

Будући да сам, у телефонском разговору, био шкрт на речима, да нисам заокружио своју поетику и своје књижевно-критичко виђење и мишљење, одлучих се да то сада, кроз лирске записе, провучем, како ми мој пријатељ не би замерио на шкртости и уздржаности.

Наравно, овом ћу приликом више казивати о Драгославу Бајагићу него о ономе шта он говори, зато што је мени одувек био важнији онај који говори од онога шта се говори.

Говорићу не о ономе што је аутор рекао, већ о ономе што није рекао, будући да суштина није у реченом, но у нереченом, у ономе што се наслућује, што је негде тамо иза свега, негде с ону страну речи.

Остварење Драгослава Бајагића, под насловом Универзум је изум Ума, открива великог посвећеника и трагаоца за Истином како у Овостраном тако и у Оностраном; некога ко жели да проникне у Тајну и Суштаство; некога ко преко откривања властитих унутарњих тајинствених светова жели да проникне у Тајинства Космогоније и Светотајинства Теогоније.

Он је човек који жели да завири у Онострано и Тајинствено, да види, или макар наслути, шта се крије с ону страну свих знања и познања, с ону страну свих мишљења и осећања, с ону страну свега појавног и видљивог.

Његово нас дело подстиче на трагање, на размишљање, на сневање и посвећеничко стварање, на рад на себи и за себе, на рад за себе и за ближње.

У његовом трагалачком делу свако ће од нас пронаћи и препознати себе; препознаће своје снове и визије, своје запитаности и зачуђености, своје слутње и смутње, своја буђења и освешћивања.

Драгослав Бајагић јесте мени близак, сродан и драг посвећеник и стваралац.

У њему видим и препознајем расног ВедСрбина, Хиперборејца, Аријевца који се држи галактичке духовне вертикале, и чије је размишљање и делање усаображено са галактичком духовном вертикалом наших божанских предака.

На овом предавању које ће се у наредни четрвтак одржати у Центру за космолошка изучавања Никола Тесла у Београду, Драгослав Бајагић жели да се сретне с вама, те да заједно с вама подели радост трагања, стварања и откривања тајинствених овостраних и оностраних светова.

Постоје светови и светови,

 и у свим тим световима

постоје многе и многе стварности;

 и у свим тим силним световима

и још силнијим стварностима,

 ми у истом трену

свугде пребивамо;

а да о томе

нити ишта знамо

нити, пак, слутимо;

већ се само за овај –

један и једини –

видљив свет опсене,

гле!

битијем својим –

од суштаства сушта –

 везујемо свагда

изнова и снова –

 

без икакве сврхе,

без икаква смисла!