(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Сваки ме сусрет обогаћује и оплемењује.

Сусрет са дивном душом, сусрет са пробуђеним и освешћеним бићем.

Сусрет са личношћу!

Данас сам упознао Борку Љешковић, песникињу из Никшића.

Она и приповеда и пева из срца, из душе.

Из пробуђене и освешћене ведсрбске, словенске, аријевске душе.

Борка је рођења песникиња.

И кад пише и кад не пише песме – Она је лирска песничка душа!

Приповеда у живим сликама и пра-сликама; приповеда  из дубине бића, приповеда из срца.

Слушам је док ми речима слика норвешке шуме; док ми осликава дивне пределе и крајолике у позну јесен.

И, као да видим, високо горе, у зелен-плаветном небу, између белих и румених облака, како прелећу ждралови бели, уз сетне крике и кликтаје.

Норвешка је тајинствена земља.

У тој земљи Древних Аријеваца, већ вековима се  испредају и ткају најлепше хиперборејске бајке.

Борка је те бајке, каже и скаске, са праисконим кликтајима ждралова белих, понела у својим очима, у сновима својим, да би их у своју сетну лирику преточила.

 

02

Сви се ми однекуд знамо и познајемо.

Сви смо ми стари знанци једни другима.

Сретали смо се толико пута пре овог животног тока, као што ћемо се сретати и после свих животних токова и звезданих кругова.

Све се враћа на Почетак; све се враћа на НадПочетак.

Обитвали смо у свим пространствима и у свим временима.

Свуда смо били и нигде нисмо били!

 

03

Има сусрета у које стају читави векови.

Читави векови, минули и будући.

И има сусрета у које стаје Вечност!

Кад год се на Земљи сретну и препознају две душе, тада се у бескрајним пространствима ПраВасељене роди нова звезда.

Сваки човек има своју звезду, и свака звезда има свога човека – има своју душу у обличју и лику човека!

И, сваки је човек – звезда, само што је редак онај који зна да је звезда.

Упознај себе, упознај живу звезду

у себи!

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Можеш, ако верујеш да можеш!

Ако верујеш да можеш, онда ћеш моћи и оно што не можеш.

Ако не верујеш да можеш, онда нећеш моћи ни оно што можеш.

Веруј и сневај оно што желиш да се догоди, па ће се и догодити управо онако како си веровао и сневао; управо онако како си и видео у својим сновима и јасновиђењима!

 

02

Није довољно само Знање – Знање се мора ојачати Вером и Визијом.

Вера мора да ојача Знање; Знање мора да утврди Веру.

Вера и Знање иду упоредо.

Вера и Знање јесу једно.

Да бисмо били истински творци својих светова, онда уз Веру и Знање иде и Сан.

Сан је круна Вере и Знања.

Сан који и будан, на јави, сневаш!

 

03

Вера, Знање и Сан затварају Божанско Коло.

Мораш да имаш живе слике онога што знаш и онога у шта верујеш!

Без живих слика, без јасновиђења, без сневања, Вера и Знање могу да ослабе, да усахну, да ишчиле.

Мораш да верујеш да можеш оно што желиш; мораш да знаш да можеш оно у шта верујеш; и, мораш да имаш јасно виђење онога у шта верујеш да можеш, и што знаш да можеш!

 

04

Чувај се страха!

Страх је наш највећи непријатељ.

Нама се дешава управо оно чега се највише прибојавамо.

Оно чега се највише плашимо.

Све чега се плашиш – то ће те и снаћи!

 

05

Ако имаш Веру, Знање и Сан, и ако у теби нема ни страха ни сумње, онда си ти истински творац својих светова; онда ти се све и дешава према Вери, Знању и Визијама.

 

06

Замисли четири самосвојна и самобитна човека.

Први је човек Вере.

Други је човек Знања.

Трећи је човек Сна (Визија).

Четврти је човек лишен страха и сумње.

И сада, ова четири човека састави у једног човека – то мораш бити ти!

Ти мораш, у својему Бићу и Суштаству, попут галактичког алхемичара, да сјединиш ова четири човека – у Једну Личност!

 

07

Ако болујеш од ове или оне болести – веруј да ћеш оздравити; знај да ћеш заиста оздравити; у својим сновима (визијама) већ види себе као излеченог и здравог; никада, ни трен један, не посумњај у све то и, на концу, одагнај сваки страх од себе!

Знам, да можеш све то!

Можеш све оно што и Бог твој може!

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Није сврха и смисао живота и живљења, да будеш беспрекорно здрав.

Јер, беспрекорно здрав човек не постоји; беспрекорно и савршено здравог бића, уистини, нема –

ни у овоме свету, нити

 у иним световима.

Немогуће је бити беспрекорно здрав, зато што би тада све прешло у своју супротност и опречност.

Беспрекорно и савршено здраво биће, поништило би само себе.

Као што не може да опстане Космос од Чисте Светлости – без Таме и црних рупа – тако исто не би могао да опстане ни беспрекорно и савршено здрав човек!

 

02

Није сврха и смисао живота и живљења беспрекорно здравље, већ несебично стварање и давање, упркос свим слабостима, немоћима, нужностима, болестима и ограниченостима.

Није важно колико си нечега имао, добио и наследио, већ колико си пута умножио то што си имао и добио, и колико си бића обрадовао и усрећио, делима и даровима својим!

 

03

Гледао сам здраве људе, оне који пуцају од здравља, како би наш народ рекао, а они бејаху себични и саможиви, бејаху дембели и паразити.

И опет: гледао сам болесне и осујећене; оне који се једва (од рођења) крећу; а они бејаху несебични у давању, и бејаху велики посвећеници стварања.

 

04

Зашто вам о овоме приповедам?

Зато што сам се од младости наслушао разноразних прича неких надобудних исцелитеља и духовњака, који су напабирчили нека назови духовна знања, како на Истоку тако и на Западу; који заговарају и проповедају беспрекорно и савршено здравље као мерило свих мерила и вредности човекових.

Такви окупљају око себе стада, чопоре и крда успаваних и неосвешћених душа, оних вечитих духовних и стваралачких спавача, који желе да за само три дана, без труда и стваралачког посвећења, постану просветљени, просвећени, освешћени

и продуховљени.

Тих лажних учитеља, гуруа, исцелитеља, видовњака и духовњака пуна је Србија.

За њих је Србија – Земља Обећана!

 

05

Свет је и иначе пун лажних учитеља, лажних гуруа, лажних исцелитеља и лажних мудраца.

Онај ко је истински просветљен, освешћен и посвећен, тај и не жели да има следбеника, тај никада и не тражи ученика.

Он зна, да је његов пут само његов, и да тим његовим путем, осим њега, не може нико други да корача!

 

06

Стварање је, како каже Владан Пантелић, једини знак распознавања и препознавања.

Прави се посвећеник и исцелитељ препознаје по томе што је он, превасходно, посвећен стварању –

посвећен стваралачком раду на себи!

Онај ко је посвећен стварању и раду на себи, самим чином стварања и рада на себи –

на најбољи начин и припомаже

ближњима.

Истински исцелитељ никада не говори о беспрекорном илити идеалном здрављу, већ о подвизима на широком и несагледном пољу стварања, упркос свим слабостима, немоћима, болестима и осујећеностима.

Истински исцелитељ своја знања и искуства преноси на ближње, несебично откривајући видарске и исцелитељдке тајне ближњима, како би и они сами били своји исцелитељи.

Јер крајња сврха свакога исцељења – јесте самоисцељење!

Где нема самоисцељења, тамо нема ни истинског исцељења!

 

07

Захваљујући стваралаштву, захваљујући песничким даровима – ја сам и живео!

За мене је стварање поезије – пут самоисцељења.

Без стварања, верујем и знам, ја у овоме свету, а у овом животном току, не бих поживео ни тридесет година!

   

 

М у д р о в а н и ј е  и з  Т и ј а н и ј е

 

*

 

Јутрос сам устао рано да дан не би почео без мене. У

Тијанији је све лепо – и предјутра и јутра, и излазак

и залазак Јарила, и пев птица певалица, и шум ветра

кроз разигране гране храстова, букава, брестова, зова.

У Тијанији су се одомаћили жутокљуни косови, чији

су прадедови и прабабе дошли са небеског Косова.

Овде им је лепо и сви их воле. И они свакога воле.

Птице, као и биљке, воле сваког човека, јер лик човека

носе у својим ћелијама. Само човек треба да се присети

своје улоге, свог дубинског и вечног знања, и да мило

гледа на сав живи свет, а мило гледање је стварање.

 

* *

 

Дивни жутокљуни косови! Цвркућите и певајте, и

правите кућице за своје косиће, нашу децу. А онда,

једног дана, а он је на видику, вратите се у своју

земљу, своју постојбину, своје Косово. Тада ће се оно

звати Правово и биће препуно расцветалих божура –

црвених, жутих, наранџастих, љубичастих, плавих,

индиго, србрнастих, злаћаних, белих и других боја.

 

* * *

 

 Лепота Тијаније, лепота уопште, јасно се види чим

одкрилите душу. Лепота, уствари, живи у свету

отвореног срца. Природа Тијаније трепери складно.

Ови танани трептаји делују нежно, нежно и могу да

отворе, и отварају, и најокорелијег тврдосрцаша.

Јутрос је Јарило још веселији него јуче. Радује се

све већој спознајуи сваког човека. Човеци, како се

то говори на обронцима Тијаније, у Ђинђуши,

почињу да се незаустављиво буде. Заспали, или

од неког искључени, неурони им се буде, протресају,

затим скакућу и плешу од радости суште. И почињу

да гуркају и буде суседне неуроне да весело прораде

и да упознају дубинске равни, друге Божје светове,

и да oткривају велике тајне о безсмртности, о здрављу

и вечном животу. Бог није својој деци патњу

наменио. Човеци су се негде, у еволутивном залету,

помало погубили, или су их људи из Мрака на

погрешну стазу упутили, или су попили отровну

и зачарану тијањицу, па су свој Пут заборавили.

Како је леп и моћан пут откривања себе, својих

Ближњих, свог порекла, и своје улоге, свога циља,

откривања Тијаније, Тијаније унутарње!

 

* * * *

 

Човек може све, људи не могу. Човек је биће које има

душу, а људи душу немају. Како открити ко је човек

а ко припада људима? Има много, много начина, али

један је поуздан као лакмус папир за хемијске растворе.

 Човек гледа у очи, гледа у Небо, гледа у цвет, гледа у

јабуку, додирује кремен белутак, гледа у плава брда

која окружују Тијанију и праве сверу свести. Око му

је бистро и мирно, и наша душа, у његовој дужици,

види себе, види Бога. Човек никада, никада, никада

не гледа завидљиво у туђа дворишта.

 

* * * * *

 

У Тијанију је дошао Иво Перишић, светски путник,

васељенска луталица са сврхом. Упознао сам га негда,

у неком свету или међусвету, на неком духовном

училишту. Иво је природно весео и насмејан и изворно

добар. Бити весео, насмејан, тако су нас учили у школама

и домовима, није умесно, шта ће комшије рећи, шта ће

рећи локални свештеник, шта ће рећи шеф. Умесно је,

учили су нас, да смо повучени, да се не смејемо гласно,

да не стварамо светове маште, да будемо озбиљни и да

око врата вежемо кравате, давитељке, символе вешања.

 

Иво је чиста доброта. У његовом оку нема, и никада није

ни било, ни трунке лукавства, нити неискрености. Биће

му одише поштењем, његова појава улива поверење. У

овом времену, времену чији издисај јасно видим, треба

имати храбрости за срећу, за радост, и треба остати

неискварен, када непријатељ гризе са свих страна, чинећи

све да останемо у бунилу, у опијености, у страху.

 

* * * * * *

 

Немамо времена за летаргију. Она је прошлост, мртвило,

страшило. Незнање је пробушено. Пробушили су га

Витези Праисконог Реда. Будите овде, будите сада, будите

уснули свет. И прогледајте! Прогледајте на сва три ока,

прогледајте на четврто, пето, шесто, седмо, осмо … око.

Гледајте и видите лепоту пространства Тијаније, споља

 и изнутра. И идите напред без застајкивања! Идите, идући

учите Знања светлости, и стварајте себе и друге, и стварајте

нове васељене у којима ће да цвета нова свест. Ходајте и

стварајте као што хода и ствара Човек, свестан себе, свестан

многомоћних потенцијала своје душе, свестан да је жива

ћелија Бога, свестан да је безсмртан и да је непобедив.

 

06. 11. 2013.

Владан Пантелић

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Неке невидљиве и тајинствене силе управљају светом.

Од људи ништа у свету не зависи.

Људи се, заиста, никада, и ни за шта, ни питали нису.

Били су, и остали, само неми посматрачи и немушти сведоци.

Ми бивамо вођени неким силама и дејствима, неким невидљивим бићима из оностраних пространстава; и ми ни о чему не одлучујемо, нити се изашта питамо.

Ми нисмо слободни; ми само имамо привид Слободе.

А тај привид Слободе зове се – Опсена, Омаја, Маја.

Светом управљају неке тајинствене и променљиве силе,  из сазвежђа и звезданих јата, а ми, те нама несхватљиве и неухватљиве силе, називамо Духом Времена.

Шта је Дух Времена – нико поуздано не зна!

Свако од нас има своје виђење, појимање и схватање Духа Времена.

 

02

Ма шта год чинио, ја сам немоћан да било шта променим у свету.

И сви ми да се удружимо – ни тада ништа нећемо променити у свету!

У спољноме свету, сви смо ми само неми посматрачи и немушти сведоци.

Овај свет никада није био бољи, нити ће икада бити бољи!

Какав је данас – такав је одувек био, и такав ће заувек бити.

 

03

Највише што можемо да учинимо (а то једино и можемо и морамо да чинимо!) – јесте да мењамо себе.

Да мењамо себе, али из Дубине и са Висине – из Дубине и са Висине Унутарњег Пространства.

Да мењамо себе – не због света, већ себе ради!

Не мењамо се зато, да би нас прихватио свет, већ да бисмо ми сами себе прихватили; те да би нас, потом, и  Виши Духовни Светови прихватили.

 

04

Нама се данас чини, да је Зло посве завладало светом, те да Доброте уопште и нема у свету.

Ми бисмо желели да Доброте буде све више, али је ње, упркос свим напорима нашима, ипак, све мање!

И ми се због тога осећамо лоше, осећамо се јадно и бедно.

Несрећни смо и очајни, као да су нам све лађе потонуле.

И то бива узроком свих наших болести!

Ми желимо да овај свет буде све бољи, а он је, ипак, све гори!

Ми желимо да овај свет буде што бољи – зарад нас, зарад деце наше, и зарад унука и праунука наших.

Ми желимо – али смо немоћни!

И тако падамо у очај, у безнађе, у сету, у тугу, у болест.

И све дубље и дубље тонемо – у таму, у чамотињу, у ништавило.

 

05

И тако се вртимо укруг – из једног животног тока у други, из другог у трећи, из трећег у четврти, пети, десети и стоти.

То се зове Витло илити Самсара.

Како изиђи из Витла – Самсаре?

Тако што ћемо кренути Путем навише – ка ПраСветлости, ка ПраЖивоту.

Престаћемо да тумарамо унаоколо по мраку Хоризонтале, и кренућемо навише уз Вертикалу –

ка ПраВиделу Вечног Живота.

До сада смо лутали и тумарали Спољним Путем, а одсада ћемо, смирено и самопоуздано, ходати и  корачати Унутарњим Путем Светлости.

Збогом, варљиви свете! – рећи ћемо – ми смо окренули Путем ка Дому своме.

 

06

Једино на Унутарњем Путу ми имамо бескрајну Слободу.

Док на Спољноме Путу немамо ни С од Слободе!

Само са Унутарњег Пута можемо помоћи и себи и ближњима.

Само са Унутарњег Пута, из Унутарњег Пространства, можемо створити боље, лепше и дивотније светове –

за своју децу, и за децу своје деце.

Само се у Унутарњим Пространствима налазе одговори на сва питања овога света, као и свих иних –

далеких и тајинствених светова.

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Ништа ми није, а све ме боли!

 У свету туђем, у родном крају.

Кога ли љубим, и ко ме воли!? –

док вечно лутам према Сјају.

 

Не сећам се више, када сам, и где, испевао ове стихове!

Али сада, када сам сео за рачунар, спремајући се да исписујем лирске записе, ови ми се стихови однекуд појавише.

Сами се од себе наметнуше.

Зашто?

Зато што је то суштина и суштаство мог Бића, мојега Унутарњег Пута.

Ови стихови пуно казују о мени; ови стихови –

 то сам Ја Сам и Сушти!

Ови стихови јесу слика и пра-слика моје Душе –

моје Србске и Словенске Душе.

 

02

Ништа ми није, а све ме боли!

Био сам здрав, а болан.

Лекари су ми од детета говорили да сам здрав, а ја сам вазда бивао болан.

Много доцније, нашао сам у древним списима, да су то боли Душе, али боли оне Више Душе, Божанске Душе,  која се налази понад и иза ове наше властите (утеловљене) Душе.

То је светски бол (Weltschmerz), о којему су говорили немачки песници романтичари.

Шта је светски бол?

Све душе су прожете и умрежене у Језгру Звезданог Јата.

Што значи, да свака лична душа, понаособ, осећа (и саосећа) све патње и боли свих иних душа у Бићу ПраВасељене.

Сви људи, повремено, бивају запљуснути валима светског бола, само што је то стање Душе у песника много јаче, силније, снажније и моћније.

 

03

Мени је мој пријатељ, Соко са Велебита, казивао, да он  осећа снажан бол у прсима, јаке боли Срца, када ће некоме његовом ближњем, на даљину, нешто болно да се деси – када неко од његових ближњих болује или умире.

И њему се лекари рекли исто што и мени.

Човеку није ништа, а њега све боли!

 

04

Мени је сведочио један бивши горосеча из Хомоља, једна чиста праискона Душа, да он осећа јаке боли у прсима, кад год сече живо дрво.

Каже, да је од тада, када је то схватио и освестио, престао да сече жива дрва, престао да ради као  горосеча, и посветио се брању и сакупљању лековитог биља.

 

05

Сви смо ми повезани; сви смо ми прожети тајинственим светлосним и звезданим нитима; сви смо ми умрежени у велику космичку и галактичку Мрежу Живота.

Сви смо Једна Душа и Једно Суштаство.

Сви смо Једно Велико Биће.

Сви смо Један Живи Божански Холограм.

А то значи, да смо сви ми бесмртни и вечни!

 

М у д р о в а н и ј е   и з   Т и ј а н и ј е

 

Поздрав и Захвалност Песнику, Драгану Симовићу,

који ме је прозвао да се огласим из Тијаније!

Прозвао је он све нас да се огласимо, да истресемо

своје прашњаво рухо, па проветримо уснуле мозгове,

да отворимо прозоре свог заспала срца, и да силовито

повучемо светлосну катану.

 

*

 

Читам виц из суднице о сељаку Милисаву кога неко тужака

да је гадно претукао своју жену Милојку. И пита судија:                                                                                                                                               – Милисаве, да ли сте своју супругу тукли у афекту?

– Не, госпо’н судијо, очију ми, него у подруму.

 

Некада су овакви вицеви, можда, били смешни. Писци сценарија

и глумци су правили велике каријере, постајали славни и богати,

имитирајући сељаке и њихове догодовштине. Никада ми то није

било смешно јер је, углавном, све то била карикатура стварности

у коју се нису удубљивали и коју никада нису довољно упознали.

 

И није ми смешан виц о Милисаву. Да се одмах разумемо.

Нисам присталица да мушкарац туче жену. Нити сам присталица

да се спорови решавају песницама или урлајућим позориштима.

Нема тога ни у мојим сећањима, нити у мојим грудима, нити

у мојим представама сутрашњице. Растопило се, испарило.

Ако је неко јуначан и има напад бесова, нек насрне на Кличка,

или Теофила Стивенсона, или Мату Парлова, или на самураја.

 Нека насрне на мене па ће да види како сече тросекли мач свести.

 

И нека научи да воли, најпре себе, потом своју жену, своју децу,

свој род , све остале. И нек, надасве, научи да воли Бога свим

својим бићем и свом снагом, и нека  в и д и  себе.

 

**

 

Вицеви о Милисаву илити вицеви о Милојки, Живораду и Драгојли,

у овом времену безакоња и неправде, звуче застарело, превазиђено,

промашено, тужно, лицемерно. Ако Милисав пређе бразду и удари

 Милојку, нека то изгладе ближњи, комшије, нек ошишају Милисава,

нек се скупе око њега играјући Коло живота, Витоколо. Нека га,

 раздрагано поскакујући и певајући, мило гледају, и нека сви, милогрло,

 искажу по три добре особине које красе Милисава, или нека наведу

по три добра дела која је Милисав урадио. А сигурно Милисав има

три добре особине, и сигурно је урадио три добра дела, јер је у селу,

од државе потпуно  заборављеном, опстао и своју децу нахранио.

 

Судница није за Милисава. Није судница ни за Живорада, јер се он

испраксао видећи судбу свог комшије коме суде. С њим је ишао на

прела, на саборе,  а с њим је, у старом времену, времену без демократије,

 четворио волове и коње, и њему је Милисав трактор из јаруге извлачио,

 ране му и угрувке ракојом тијањицом чистио и кухињском крпом стезао

 и повијао. Живорад је са Милисавом, прошле године, стогодишњем

Добросаву раку копао. Једва су се из раке изпентрали, мало од туге

за Добросавом, мало од  в р у ћ е  – ракије тијањице, свагда и за свашта

лечилице, првовидарице.

 

 

***

 

Судница није ни за Песника, јер он има перо убојито, јер он има

Видовите Речи и орловско виђење и има од сокола крила, и кадар

 је стићи, престићи, и у шанац истине се укопати, и одатле

гром-свет-лице бацати.

 

О, судијо, и мене обиђи! И ја имам од светла оружје. Имам копље

што не маши циља, и штит-штит кога ништа пробушите неће.

И одело носим – к’о оружје, одело од Јелена Једнопотезца,

које нико исећи не може, у коме се као пантер крећем, муњевито

извлачим бацаче, етеричне потежем мачеве, муњевито – скоковито

планине прескачем, муњевитo светове мењам.

 

****

 

Раније, можда до јуче, мислио сам да је судница за другу врсту

 људи, којих је наше пространство препуно, људи који живе и раде

као нељуди и крадољуди. За оне што су осванули рогати и пребогати,

 који су фирме за три гроша купили, а веће за тридесет сребрењака.

Отели, купили, раднике кући у беду послали, а ништа не производе.

Мислио сам да су суднице за подмићиваче и подплаћиваче из сенке,

за осионе лукавке, лицеиграче, којима су уста препуна демократије.

 

И мислио сам да су суднице за издајице, лажове, продавце државе,

потписиваче свакојаких, за нас невидљивих, продајних уговора,

потписаних на видљиво и невидљиво, замлаћиваче, које је Мрак  

репати уценио, због њихове незајажљиве похлепе и воље за моћ

које су их везале, и суштог незнања, па нас све у јаругу вуку.

 

*****

 

Није судница за Милисава, он је већ рођењем осуђен. Није ни за

судије, иако су они у свему овоме и мирођија и запршка.

Осећам, знам и видим да је Вечност појачала дејство и да струје

неке друге струје, и да дувају друкчији ветрови, нежнији од

виолинске струне, снажнији од милион оркана.

Осаећам, знам и видим да ће се философија отимања, нагомилавање

новца до безсвести, лаже и паралаже, ТВ програми безсмисла, дебилни

 образовни програми, мрак за истину, деген уметност, мода разврата,

тровање са земље и неба,и слично, преврнути као гаће, распухнути.

Наша је дужност да чистимо себе, да чистимо круг око себе, круг

кога описују средњи прсти испружених руку. Наше је да шаљемо љубав

делатну, својим ближњим и даљњим, својим непријатељима, свима.

Наша је дужност да шаљемо љубав и Богу. Он све има осим наше љубави.

 

05. 11. 2013.

Владан Пантелић