Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: АКО СИ ПОСВЕЋЕНИ
Ако си посвећени
Певач
и Песник праискони;
и ако си усаображен
са Великим Духом
Стварања –
онда ће се удружити
сва звездана јата;
сви светови појавни
и непојавни;
и сва духовна бића
из свију пространстава
Неба;
да те спасу
и да ти припомогну,
у остварењу твојих
божанских замисли!
Драган Симовић: БИТНО ЈЕ ТО ШТО ЈЕСИ
Има тренутака, у стању тиховања и созерцања, кад човек, изненада, у трептају трептаја, дође до познања, да је живот, уистини, вечан!
Јесте све ово, појавно и видљиво, пролазно и кратковеко и смртно, али, постоји нешто, а то је управо оно суштаствено, тамо негде иза свега појавног и видљивог, што је непролазно и бесмртно и вечно.
То је Праводеан, то је Велики Дух Стварања, то је живи Бог, Отац и Творац, у нама.
Али, не само у нама, већ у свему што јесте и бива, у свему видљивом и невидљивом: у води и у камену, у дрвету и у цвету, у Природи и у Сунцу, у ваздуху и у ватри, у планетама и у сазвежђима.
Све је живо, и дише, у Правасељени и свим иним световима, у миријадама звезданих јата, и у стотинама пута толико сунаца, налик нашему Сунцу, и у свему ономе, у ономе тајинственом, тамо негде иза свега, што ни именовати ни појмити не можемо!
Која је лепота и која дивота свих тих познања, и свих тих тајинствених светова, о којима нити слутити можемо!
И човек, у таквим тренуцима озарења и просветљења, дође до познања, да је од Бога добио оно највише што се од Њега добити може – живот смртан а бесмртан,
пролазан а непролазан, времешан а вечан!
И тада човеку више није битно да ли има ово или оно, да ли летује и зимује овамо или онамо, да ли и шта може или не може да купи, јер схвата у трену, у трептају ока разлучује битно од небитног, појима, уистини, да је све већ добио давно, да све, заиста, има!
Шта је то све што има?
Има себе, има живот!
А живот је највеће чудо Великог Стварања, и највећа Љубав Творчева!
Рекох има, а боље је, и правилније рећи – јесте!
Имати или бити, ово је наслов једне дивне књиге, једног великог посвећеника, који је све време свог земаљског битисања трагао за смислом живота и живљења.
Ако јеси, јеси Човек, јеси Личност, не мораш ништа да имаш, јер све већ имаш; а ако ниси (ако си мртав а жив!), онда мораш да имаш, будући да је имање надокнада за оно што ниси; надокнада за живот који имаш а немаш (јер га не живиш!), јер се не радујеш животу који имаш, и не живиш живот који ти је од Бога дан!
Што човек више граби и отима све сиромашнији и све јаднији бива; грабећи, пљачкајући и отимајући он тиме само показује да није оно што умишља да јесте, и да не живи властити живот, да је живи мртвац, да је сенка и утвара, да је вампир и паразит уистини, у свету велике опсене, велике маје, велике илузије, велике омаје.
Наравно, да до овог суштаственог познања може доћи само слободан човек.
Кад кажем слободан, онда мислим на слободан ум, на слободно срце, на слободне снове, на слободна осећања, на слободну душу, на слободан дух.
Суштина савремене западне, потрошачке, и капиталистичке, и либералне, и фашистичке, и фаустовске цивилизације; суштина и сврха и смисао те цивилизације – антицивилизације; јесте у томе,
да пороби потпуног, свеколиког, целог човека; да пороби његове мисли, његове снове, његове идеје, његове претке и његове потомке, да пороби његово делање и његово стварање, и да од свеколиког човека остане само љуштура, остане само грозота пустоши!
Ето, пријатељи моји врли, желео сам ову радост, ову дивоту, да поделим (а у суштини да умножим!) са вама, пред празнике и благдане, те да заједнички славимо и Живот и Створитеља нашега!
Драган Симовић: ТУГА У СВЕТУ
Све је у свету
без сврхе и смисла,
када дивотне
љубави нема!
Свуда је у свету
туга и сета,
и свуда чемер,
очај и јад!
Свака је душа
сужањ у свету,
и свакој је души
тамница свет!
Свака лепота
свене у свету,
и свакој се доброти
наруга свет!
Драган Симовић: НА СВЕТИМ ВОДАМА ИСТЕРА (две песме)
НА СВЕТИМ ВОДАМА ИСТЕРА
О моји далеки и Велики Преци
Сви се ви, кроз мене,
Гле! снова рађате!
Стрибор Бели
У сутон вечерњи певасмо
На светим водама Истера
На светим водама Истера
Певасмо песме умилне
Певасмо песме умилне
У славу светих Предака
У славу светих Предака
У сутон вечерњи певасмо
ЗАОРИ ПЕСМА СЕТАНА
Из звука,
Који је родио
Све звуке,
Изишла је првотна реч;
Из које, потом,
Бејаше рођен,
Гле! живот вечан.
Вилан Перун Жир
На светим водама Истера
Певасмо песме вилинске
Вилинске песме певасмо
Кад бели ждрали полећу
Полећу ждралови бели
Про беле горе у сутон
У сутон про горе беле
И сетна песма заори
Заори песма сетана
На светим водама Истера
Драган Симовић: КАД ЈЕЧИ ДРВО И ПЛАЧЕ ГОРА
Великој Мајци у Светлости
Кад јечи дрво
И плаче гора,
Сетан је тада
И тужан
Син Твој,
Премила Мајко
Милости пуна!
(Песник Румених Облака)
Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.
А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.
И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.
Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.
Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано.
Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек.
Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе.
Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.
Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне.
А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми исисава сваку бољку и болест, какоме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.
И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!
Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!
И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке!), и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова; ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!
Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!
Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!
Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:
Ништа тако свирати не уме
Бајну свирку од Искони плаве,
Ко нада мном тополе кад шуме,
Кад под ветром повијају главе.
Зоран Вучић: У ТАМНОЈ РИЗНИЦИ
Русалке и виле,
але и змајеви,
чуме и бабице,
вештице и море;
тужне суђенице
у тамној ризници
деле тешко благо
нерођеној деци.
Преко брида ножа
рођени прелазе
у сунчано доба
међ траве и цврчке,
курјаке и змије,
птице и пужеве.
Између две ноћи
бистра река тече,
али страх је будан
на трећој обали.
Извор ОПАЛО ЛИШЋЕ
Јово Марић: ПРЕТЕШКО ЈЕ БРЕМЕ ПАЛО НА МЕНЕ
Марку Паовици
и Милки Домузин
претешко је бреме пало на мене
пријатељу мој
не могу више срдачно
да ти пружим руку
и теби се обраћам
љубави моја
теби која ме не разумијеш
и дубоко позлијеђујеш својим присуством
претешко је бреме пало на мене
не могу више да те цјеливам радосно
управљам заран поглед према вама
али се његов жар обраћа унутра
осмјехујем се љубавно
али се осмијех мој обраћа унутра
мутна крв кола мојим жилама
и мој живот већ бива моја смрт
оно што треба да осјећам
оно што треба да чиним у прави час
осјећам и чиним накнадно
Извор ОПАЛО ЛИШЋЕ
Драган Симовић: СВИ СМО ЈЕДНА ВЕЛИКА ДУША
У тренуцима дубоког праисконог тиховања, осећам јединство са свим бићима и световима.
То није ни књишко, нити знање из ума; то је знање из осећања; то је више од осећања; то је стање душе и духа, стање бића и суштаства.
Упоредо с тим осећањем, иде још једно осећање –
безвременост, ванвременост.
Нема ни прошлости ни будућности; постоји само тај тренутак, постоји једино овај тренутак!
Тада је свеколика Пророда у мени, у мојему срцу, у мојему бићу.
Где год да боравим, где год да обитавам, сва Природа је у мени!
Видим земље и пределе где никада нисам боравио; срећем људе које никада нисам упознао.
А све је стварно, све истинито и суштаствено.
То нису ни сновиђења ни јасновиђења – то је Стварност!
Седим на левој обали Дунава, Словенског Дунава, у сутон вечерњи, румен и зимзелен, и тихујем као Праисконац.
Испред мене, и око мене, плове, плешу и круже два лабуда (лабуд и лабудица), као да мене нема.
И нема ме!
Лабудови су увек у пару, увек удвоје живе.
Не растављају се, никада!
Храним их – бацам им хлеб.
Радосно прилазе, скоро да би ми из шаке узели.
И тако данима, вечерима и многим сутонима.
У исто доба дана, у исти час – ту су!
Једног се дана нисам отишао у одређени час, већ сам се мало доцније појавио.
Сунце румено, понад напупалих и тек пролисталих крошања врба и топола.
Све мирно, све тихо.
Разгледам.
Нема лабудова, велим, отишли су!
Нисам се појавио у прави час, и они су, можда, разочарани, одлетели.
Сео сам на камениту обалу, и почео да звиждућем и певушим неку своју песму, чијих се речи не сећам, нити се икада сетити могу!
Нека сетна, словенска праискона песма, која је у језгру моје душе ко зна када и где записана.
Зурим у даљину понад мрешкајуће површине воде.
Кад, наједном, иза врба, тамо далеко, појави се лабудица, убрзано пливајући према мени.
Изнад ње лети лабуд.
Чули су моју свирку, мој звиждук, мој глас, и похитали к мени!
Тада сам осетио, и појмио, да смо једно; да смо сви Једно!
Ма колико били одељени, раздељени и разједињени; ма колико били своји, самосвојни и самобитни, сви смо, у суштини и суштаству – Једна Велика Душа, Једно Велико Суштаство.
Драган Симовић: КАД САМ СЕ ПРОБУДИО
Кад сам се пробудио,
познао сам,
да је више стварности у сну
него у свету стварности.
Кад сам се пробудио,
појмио сам,
да сам постао оно
што сам у сну сневао.
Кад сам се пробудио,
схватио сам,
да живот без снова
и нема никаквог смисла.
Кад сам се пробудио,
видео сам,
све снове своје
у једној далекој будућности,
која се некада и негде
некоме већ догодила.
Кад сам се пробудио,
препознао сам
у себи онога,
који је из света привида
сневао мене
у стварноме свету снова.
Драган Симовић: ВЕЋ ВЕКОВИМА СНЕВАМ ЈЕДАН ДИВОТАН САН (видео)
http://www.youtube.com/watch?v=eKVH4scbjGM&feature=em-subs_digest&list=TLKqobyCtD1wY
Драган Симовић: ВЕЋ ВЕКОВИМА СНЕВАМ ЈЕДАН ДИВОТАН САН
ВЕЋ ВЕКОВИМА СНЕВАМ ЈЕДАН ДИВОТАН САН
Словенско Стваралачко Биће још није откривено и обелодањено свету.
Свет ће тек да појми, схвати и препозна духовну снагу Словена.
Словена ВедСрба, Словена Санскрићана!
Словена Стриборјана, Хиперборејаца, Северњака.
Исполин Словенства, Исполин ВедСрбства
(Исполин је пра-србска реч за Дива, Титана, Колоса!), још спава зимским сном од века, зимским сном од многих векова.
Од примања хришћанства, од покрштавања огњем и мачем, никако да се пробуди и свом силином размахне Словенски Исполин!
Будућност припада Словенству, Освешћеном Словенству, како је записано у древним светим књигама, и како најављују велики посвећеници од ПраИскони.
Вековима, гле, тисућама година, траје велика завера против Словенства, против ВедСловенства!
Завера истинска, сушта и суштаствена; завера непобитна!
Само још бесловесни не желе (и не могу!) да виде ту вековну заверу противу ВедСловенства.
Завера свеколиког НеСловенског света!
У тој завери противу ВедСловенства учествовали су, не само Западњаци (некада звани Вечерњаци!), већ и сви ини народи ЕвроАзије.
НеСловенским народима и племенима вековима влада страх од ВедСловенства, од стваралачке моћи и надмоћи Словена Санскрићана.
ВедСловени су једини, сувисли, словесни и сушти ПраАријевци!
Сви други Аријевци, назови Аријевци, јесу тек онолико, и само онолико Аријевци, колико су били у близини са ВедСловенима!
То је Истина, а све друге истине, нозови истине, нису ништа друго доли вековима смишљана повесничка кривотворства и лажи, зарад покоровања и затирања ВедСловенства.
Хришћанство је измишљено и по свету раширено само стога да би се оковао и на Стени Кавказа разапео Словенски Исполин.
Окованог Прометеја увек сам видео и доживљавао као Окованог ВедСловена, као Древног ВедСрба!
Највећи евроазијски Народ, са примањем хришћанства, бачен је на колена, свезан и окован у вериге, да служи за подсмех и поругу свим иним народима.
Велик Ведски Народ, Древан Народ, поцепао се на три вере-невере, на десетине народа, на стотине племена и језика, и никако да се прене ода мртвачкога сна, да се пробуди, да се сабере и освести и свом силином размахне преко света, преко свих светова!
Од детета сневам један дивотан вековни сан, сан у којему се буди Словенски Исполин, и све распршене светове сабира у један Словестан Свет, Божански Свет у којему влада Велики Дух Стварања.
Још увек верујем, истински верујем, да ће се једном остварити тај сан, да се мора остварити!
У поробљеној Србији, у окованој Србији, један инокосни и сиромашни песник снева праискони сан, сан о духовном (макар о духовном!) сабирању и уједињењу ВедСловенства, ВедСрбства.
Заиста, тешко је бити Свој, самобитан и самосвојан, словестан и освешћен, у поробљеној, осиромашеној и ојађеној Србији, али, за Име Бога Милога, не одустајмо никада од тог вековног сна о буђењу и освешћивању ВедСловенства!
Тешко је данас, веома тешко, сваком словесном и освешћеном ВедСрбину у поробљеној и окованој Србији – то моје Биће најбоље осећа и зна!
И мене, као и вас, растура и разједа сиромаштво, напросто – сиромаштво нас убија!
(Да ми није новчане помоћи од Једне Дивне Даме из Републике Српске, ја одавно не бих могао да будем са вама на овој друштвеној мрежи!)
Али, не клонимо Духом; не предајимо се вековним вразима и душманима!
Још само мало издржимо!
Чувајмо и спасавајмо једни друге, докле год можемо.
Победа ће бити наша!
