Створитељ свих бића и светова

 бдије над нама.

Ослободи се страха,

ослободи се брига.

Не бој се,

не страхуј,

не брини се!

Буди смирен,

спокојан,

безбрижан и радостан.

Живот је Радост.

Живот је Лепота.

Живот је Љубав,

Самилост и Светлост.

Живот је Тајна.

Твој Живот је без почетка и свршетка –

чему онда бриге и страхови?

Створитељ свих бића и светова

бдије над нама.

14.09.2015.

Прошао сам јуче ујутру добро познатим стазама завичаја. Пустим стазама мог завичаја. Горе, преко Друмова и Крстате оморике, Раскрсница, до под Врхове, па назад поред Јаџића вратница и преко Борја…
И, нисам на том путу срео никога. Пуста, болна тишина парала ми је уши док сам иза Манате, тамо крај Робине воде, седео сам и гледао како на лаганом јутарњем поветарцу трепери јасиков лист.

А около пуста лепота. Да сам могао, и да то тако може, остао бих, продужио тај тренутак за навек. Да гледам како се зрак сунца весело игра у капи росе на врху жуте травке која се и сама, од времена и умора, од минуле летње жеге савила ка црној мајци земљици. И да пратим праменове магле, како се извлаче одоздо од језера, провлаче између букава и играју се са сунцем, а шума, сва шерана од јесењих боја…
Не кријем, гледао сам ту лепоту, задрхтао као јасиков лист, и, после и отплакао. Стисло ме нешто у прсима, кренуле сузе саме, и, нисам могао да издржим.

Не знам, можда није требало, можда не би требало ово ни да пишем, можда ми је срце са годинама омекшало, можда ме она лепота повукла, не знам…
Седео сам на пустој стази мог завичаја и плакао.

Надао сам се јуче ујутро да ћу горе на Друмовима срести барем мог старог пријатеља, старину Драга Мандића, да седнемо код торова, да се испричамо ко људи… Немаде га… Ко зна како је и са здрављем, знам да је пролетос, по први пут за својих седамдесет и кусур година завршио у болници, после ми се жалио да није навикао.
А, био ми је потребан тај сусрет јуче ујутру. Да сретнем некога на пустим стазама завичаја, да ме неко разговори, да ми истера тугу из срца. Можда и да ме Драго подсети, као што увек кад се сретнемо на Друмовима о томе проговоримо, да не заборавим, да добро утувим, како је све ово пролазно, како је од самог живота важнија душа, како њу не треба изгубити, како не треба похлепи и гордости допустити да завладају срцем…
Сам, дрхтао сам јуче крај Робине воде као јасиков лист.
Заћутале стазе мог завичаја. Утишале се. Замукле. Ћути Србија коју волим и која је закопана дубоко у мом срцу. Она дивна, лепа, поштена Србија. Она Србија у којој још има милости у људима и мириса у цвећу. Не чује се, нити ко на њу обраћа пажњу.

А и да хоће да се чује, како би од оне друге Србије? Од оне која вришти на нас иза сваког ћошка, која рафално пуца са сваког киоска и са сваког екрана. Од Србије у којој нам децу уче похлепи и разврату, од Србије у којој се венчају по „фармама“ и „паровима“, од Србије у којој је „велики брат“ замена за нашег јединог и живог Бога.
Од Србије у којој по тим „фармама“ или „паровима“ праве целодневна весеља, оргије и баханалије, ругају се онима који намичу динар да ујутру купе векну хлеба и свеску и оловку деци кад крену у школу.

Од Србије у којој нам ништа свето неће оставити а да не оскрнаве, да не извргну руглу.
Ћути моја лепа, добра Србија, не чује се од ове друге којој је једини бог евро, динар или долар свеједно, у којој због цента или промила профита секу људима главе, унесрећују читаве породице, мисле да Онај који све види и који све зна, то не види.

Од Србије оних у чије душе доброта одавно није завирила а који се сами надају добру.
Мислио сам јуче ујутро, док сам сам седео крај Робине воде о мом, одавно покојном ђеду Рајку. Он је давно некад долазио овде, у неку од ових дубодолина, далеко од света, и ту сам, остајао сатима, свирао је своју фрулу и уживао у лепоти. Као да је предосетио да ће доћи ова времена. Ова, у којима ће згазити лепоту и доброту, у којима ће владати похлепни.

 

Лирски записи из Звездане Акаше

До недовно, нисам ни у снима могао снити, да међу Србима има толико изрода и погани, олоша и шљама,  последњих белосветских парија, последње белосветске фукаре!

Био сам занет и понесен знаменитим Србима и Србкињама; оним знаменитим Србима и Србкињама који су изданци чисте звездане и божанске расе; оним знаменитим Србима и Србкињама без којих би овај свет још обитавао у пећинама, спиљама и раселинама незнања и бесловесности.

Занет и понесен, како рекох, знаменитим Србима и Србкињама, нисам гледао на ону другу, сеновиту и мрачну страну, где скривени и притајени обитавају –  попут штакора и бубашваба – они други срби (чије се име пише малим и најмањим словом!) који су последњи белосветски олош и шљам; последња белосветска поган и фукара; који могу да изазову само мучнину и гађење у сваког словесног и освешћеног Човека, а превасходно у Човека Србина.

Све то казује, да су Срби народ васељенске, космичке  крајности и опречности; народ који има сам врх звездане, хиперборејске расе, као и само дно свеколиког људског рода.

Песнички речено: међу Србима има богова и богиња, али има и оног изрода и олоша којега би се и мајмунска врста постидела.

Због тог изрода и олоша, и сам, ево, осећам мучнину и гађење док исписујем ове ретке!

Из Пречистог Срца,

сазданог од Самилости и Љубави,

исијава, гле!

Првобитна Светлост Стварања.

У сваком Пречистом Срцу

тајинствено обитава

Створитељ Васељене.

Да није Русије

 у свету одавно

не би било

 достојног човека.

Свет без Русије

 био би тамница

 у којој би умрла

 и последња нада!

Немамо Државу,

немамо Земљу –

у свету ништа немамо!

Све је у свету

разрушено и уништено.

Свет више нема

никаквих вредности

 које би биле

достојне Човека.

Нема Цивилизације,

нема Културе –

у свету одавно

ничега нема!

Имамо само Себе,

и своје Душе.

Ако и то изгубимо –

мртви смо,

мртви заувек, занавек!

Није важно

колико је моћан и силан

твој непријатељ,

важно је и битно

 шта је то –

и колико вреди –

што ти браниш!

Светом владају синови таме.

Све војске су њихове,

све владе су њихове,

све државе су њихове,

све земље су њихове.

Све је у свету одавно њихово.

Ми смо сами, и једини:

са својим боговима,

са својим прецима,

са својим сновима,

са својим песмама,

 са својим визијама.

Њих су милијарде,

 а нас тек тисућа,

а можда и мање!

Иако нас је свега на стотине,

у нас не има страха:

Васељена ће,

 као и вазда,

 да одлучи –

ко ће кога

у боју да победи.

Лирски записи из Звездане Акаше

Шта би то Срби требало да уче од Немаца?!

Па пљачкају, краду, отимају и убијају?!

Нема се шта учити од Немаца!

Само бесловестан човек може да изјави такву глупост: да би Срби, тобож, требало да уче од Немаца!

Уостало, за оне необавештене, Срби су и цивилизовали Немце.

Да није Белих (Лужичких) Срба, Немци би још увек обитавали у пећинама и јели пресно месо дивљачи.

Све што у Немаца има иоле вредно – то је од Белих Срба!

Само они који су се давно посвађали са Учитељицом Живота могу да изјаве такву глупост, и да остану живи.

Срби знају ко су, и знају чији су.

А они који не знају – нека уче!

Паметније би им било да уче, него да празнослове по свету!

Лирски записи из Звездане Акаше

Корисним идиотима, предаторима и паразитима, са Запада, морамо јасно и гласно рећи, да су Срби и Руси један народ, Један Род.

Какав однос Срби имају са Русима – то њих не сме уопште да се тиче!

Уосталом, ко су они, да би Србима постављали услове какве ће односе имати са Русима, са Русијом?!

Срби, који су уистини Срби, Русију доживљавају као своју Родину, као своју Земљу, као своју Мајку.

Безбожни и бездушни Западњаци немају благе везе ни о чему – они су најобичнији шупљогавци који све мере и вреднују кроз новац, јер ни за какве друге вредности и не знају.

Сем новца, сем материје, Западњаци ништа друго и не виде.

Они нису способни ни за какав стваралачки рад, зато и пљачкају свуда по свету.

Пљачка, крађа, отимачина и убијање – то су једина занимања дебиластих Западњака.

Ма шта год Западњаци чинили, Срби се никада неће одвојити од Руса, јер су Један Род.

Надасве, западњачка цивилизација је већ на умору, на самом издисају, и никоме словесном и освешћеном у свету више уопште и није стало до лажних западњачких вредности!