Последњи трзај нашег рода мора бити јак,
Јак како планина види реку у подножју мрак,
Последњи трзај на љубав нек’ годи,
Последњи трзај мора видети те очи.

Ватра у грудима нек мирише на бој,
У годинама нашег слома осећа се то,
Светлост у глави, никада мрак,
И последњи одраз сенке наше убија ту гамад.

Сикће са планине велелепни орао,
Криком својим доказује господарство његово,
Вук кад завија осети се снажни зов,
Чопора његовог у улози народа мог.

Захвалност у срцу имам за тебе,
Али морам да унапређујем и самога себе,
Како не бих пао, знања нам треба,
И ти да се уздигнеш и да будеш једна.

Бол и тугу каналишем кроз борбу,
Нећу да те убијем и идем у поворку,
Као туга што се у мени скупља,
Мој пут је вечан, није кривуља.

За ратника борба значи част,
За Србина борба привилегија и спас,
Душа нам је велика к’о космос,
Немој нас разљутити јер мач ти је за носом.

Сама нам је природа прека,
Волимо јунаштво и исказивање вечно,
Са духом ратника и гуслара песмом,
Са кодексом понашања ми ходамо етично.

Сада иде наше златно време,
Наше право на наше излечење.

Улога
Додељена расном глумцу
Који док текст говори
Стомак окреће
Који док ћути
Изгледа ко да тишина умреће
Главна улога
Изискује онога
Који гази по мртвима
Не би ли се додворио мравима
Ситним стварима
Безначајној прашини
Рупи у звезданој паучини
Тако док лед пробија
Народ на њега да се угледа
Што већи
Збирштина мишића
Набреклог мозга
Од пића
Неких ситних задовољстава
Похоте на не бриге
Дворске луде у арени
Док га черече хијене
Он да стоји
И да блене
Безлична маса да кличе
Навија
Док се не спусти застава
Одлучи се да је улога
Одрадила своје
Глумац бачен међу потрошене јунаке
Гледаћемо нове
Спремне на потресну причу
Трампећи живот за сићу
Спречавајући
Напредак у бићу
…
Једнога дана када свега буде доста
Велика кутија буде мрачна
Угашена
Јер се истрошила
Неће моћи да пружи
Што се од ње тражи
Будиће се човек
Одрастао у магли
Хранећи се лажи
А глумац
Ко за њега пита
Ко њега тражи
…

Глина
Припада маси
Меси се и преправља
Буде једно време занимљива
Онда је однесе
Досада

…

Народ наплати време
Које наноси бреме

…

Ову фразу бележимо у обредним песмама све три гране словенских народа, што нам даје за право да је означимо као прасловенску. Она се употребљава при опису врха стабла света, када орао или каква друга птица настањена на том врху, својом активношћу отреса златне ресе. При падању на земљу оне се јављају и у виду златног перја или златне росе. Потом се сакупљају и носе к златару који од њих израђује различите обредне предмете од којих су најзначајнији кључеви. Опадање златних реса, као и предмети израђени од њих наговештавају божанску свадбу. Потврду о старини овог мотива налазимо највише у балтичкој традицији али и код других индоевропљана.

Na śród dworu jawor stoi – hej leluja!
Na jaworze złota rzęsa – hej leluja!
I przylecieli rajskie ptaszęta – hej leluja!
I obtrzęśli złote. złote rzęsy – hej leluja!
I wybiegła nadobna dziewczyna – hej leluja!
I rozpuściła swój biały fartuszek – hej leluja!
I pozbierała złote. złote rzęsy – hej leluja!
I skoczyła do złotniczeńka – hej leluja!

А в поли близко дороги,
Божая, божая мати,
а все в золотi ходила,
садок сажений наострожений,
а в тiм садочку бiла постiлка,
а в тiй постiлцi кгречна дiва,
ряси серегла и там заснула.
Райски пташочки рано злинули,
рано злинули, рясу сшайнули.
Золота ряса дуже звенiла,
дуже звенiла, дiву збудила.
А дiва встала, рясу зiбрала,
зiбрала рясу, чтом до поясу,
понесла жь собi до золотника:
– А помагай Бiг золотниченьку,
золотниченьку, ремесниченьку!
А зроби жь мiнi золоту шубу,
а з обрiзочкiв золотий пояс,
а с отрусочок в срiбний перстенец,
по тiм останку перлову тканку.

Pred kućom ti bor zeleni – kolendo, kolendo!
na njem tica orle sjedi – veselo, veselo!
lijepo pjeva i besjedi – kolendo, kolendo!
Kako orle kljunom trese – veselo, veselo!
otpadaju zlatne rese – ko/endo, kolendo!
vi kupite zlatne rese – veselo, veselo!
nosite ih u zlatara – kolendo, kolendo!
da sakuje zlatne ključe – veselo, veselo!

Текст: Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Radoslav Katičić – „Božanski boj“, Ibis grafika, Zagreb, 2008
Radoslav Katičić – „Zeleni lug“, Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Врх – Душан Божић

ИЗВОР: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Прво су летеле
ужарене камене лопте
и копља с врхом бутне кости
стреле
у невина срца долетеле

Спаљени векови и дани
занавек одсањани
кроз прозор камене куће
увлачи се дим у свануће

Траје сабласни мук
с мирисом на барут
утихнуле птице
ућутао ћук

Ново лице слободе
раздели старе народе
прво су пред зид
извели убијени стид

Исконски срам
бацили на кам
смрт замрачује улице
на брегу топовски нишан
скупља убијене зенице

На позорници једнога живота
Игра се представа
Сто и нека
Јубиларна
Иста за редом
Глумци постава сцена
Држе истог кореографа
Људи се поломише
Гледаше
Гледаше
Блејаше
Блејаше
Нит што чули
Нити чега видели
Стидели се једни другима
Да признају
Позориште мрачна просторија
Одаја пуна људскога лудила
Који из бунила
Причају да је режија
Вансеријска
Представа незаменљива
А нигде никога
Ни глумаца
Редитеља
Сцене
Пусто је
Прашњаво и ужегло
На глупости
Недостојанства
Да један из крда викне
Да представе и позоришта
Нема нигде
Фикција
Ништа се не игра
Глуме себи самима
Интрига
Култура заспала
Плакала данима
Дах изгубила
…
После једног времена
Чуће се гласине
Да тражи се
Управа…

Прва представа биће
Монолог
Признања испред огледала