НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА О СЛОВЕНСКОМ ЗАЈЕДНИШТВУ

Помаже Бог ,браћо и сестре, срборасјани

Сабрали смо се овде да зборимо себи и другима ко смо и шта смо,куда и како,са ким и зашто…

Глагољаћу накратко о језику и речима.

Језик је и са земље (з) и са неба ( ик ) : је з ик. И језик и Срби су и са земље и са неба.

Језиком је задато оно што се њиме и како се њиме може мислити.Сав је од знакова и од симбола.

Реч је знак и симбол и исказ Бога Истинитога,она је,као и сам Бог -ТАЈ реч, мушки оплодни принцип који се спушта на Земљу и у нас да нас оваплоти у временима и просторима, да потече – јер РЕ/Ч и РЕ/КА имају исти извор,исти корен,исти симболизам … Као и вода ВОДИће нас увиру у Једно,у вечно кретање и враћање на почетке.А наши срборасјански почеци и преци су ЈЕДНО…И реч и река су текли, гранали се, примали нас на своје плодне обале и у своје плодне воде и давали нам АРОјанску / аријанску снагу идентитета…

Реч је ради истине,истина је ради кретања,кретање је ради спајања,спајање је ради Рода и настављања истине и кретања . Истина је стина и тин ( зид ) од кога се одбијају све лажи о нама,о нашој славној прошлости и ширењу на све стране земнога шара. Реч је ради Стварања које је основни Божји принцип. Стварање доноси испуњење празнине – Смисао.

Графизам ,сликовност србског слова Р јесте приказ кретања Сунца ка зениту, стога у нашем језику слово и реч Р јесте симбол и исказ КРЕТАЊА.То кретање није обично,то кретање је божанско,спирално,а из њега происходе сва остала земаљска кретања.Србски сељак и сточар гони стоку извиком и узвиком : РРРРРРРРР
…И непријатељ се у борби гони истим узвиком : урррррра…УР- РА одјекује и Црвеним тргом у Москви, преведено на савременији,разумљивији језик то значи : СУНЦЕ ( Ра ) је наш Господар ( ур ).Господар наш је Сунце – Ур Ра..

РА је србски бог сунца у старом Мисиру – античком Египту и у свим срборашким земљама диљем Европе,Африке и Азије. РА је и старо име реке Волге.РА је излазеће сунце,ЈАРКО сунце,ЈАРИЛО, Јара, Јар, Ар, РА, Јарес или Арес у античкој србо/грчкој , Марес или Марс у античком србоРиму у функцији ратног бога.У Тројединству он је плоднотворни, чувотворни и ратноодбрамбени. Јарослав је Јар светли,слава Сунцу,слава богу Јару…Јарослав је и Јар славни,небески ( х јар )…јар је Х ар,у Индији Хара Кришна…

Срборасјани су православци,а ПРАВОСЛАВЉЕ значи БОЖЈА ЧИСТОТА,истинска правда, светло Божије, белина, светлина… ПРАВОСЛАВЉЕ је старије од Христа.

УС,Усил је срборашански,етрурски, ет-РУСКИ бог Сунца.Ус је у значењу горети, жарити, учено/плодно слови…
РУС је онај који кретањем учено,плодно слови…Ус је и кретање надоле, тако да РУС може значити и служитељ – стога изговорно сам пре за РАС него РУС, Рассија пре него Русија…служитељ посматрам у смислу служења заједници, збору, сабору,па самим тим и себи самоме.

Сунце у народним бајкама је и Жар птица и Илија Муромец ( Иља,Илиос,Хелиос ) и Иван Краљевић и Марко Краљевић. Краљевић је син краља,Сунце је син нашег краља небеског.И многи земаљски краљеви су себе изједначавали са сунцем,зато се и говорило : светли царе…Жар птица је прва птица,птица Вишнуа,златна птица,птица бога сунца.Људима доноси ватру са неба,ноћ претвара у дан.Њена златна пера зраци су сунца,а налазимо је у башти са златним јабукама које су симбол младости и плодности.

Велики Тесла је сањао и намеравао да осветли Сибир.Ипак,они Други нису жалили ни времена ни средстава да га одведу да прво осветли Америку. Нешто касније,једном приликом, у тренутку, осветлио је и Сибир..У познатом интервјуу из 1899 године Тесла каже : „…Срби су Посредничко племе међу народима, трговци сунчаном енергијом на Земљи. Роба им данас слабо иде, па су се забринули. Лепота и мирис руже могу се узимати као лек, а сунчеви зраци као храна”.
Знао је велики Тесла да Сунце је наша исконска храна,наш Бог,наш заједнички праотац, да нам је оно дало суименску одредницу једног истог народа : СРБ и РУС,да нас је одредило цикличним кретањем,у његовом смо кругу, његовом КОЛУ, коловрту… У славу њега,у славу његову играмо Коло или Хоро ( то је сунчев круг ), спремамо му Колач, колонимо се,коледамо се, колендаримо се,од колена смо истог, белимо свој образ…

Код Срборасјана су Бог и Сунце исконски симболи ритма (Аро ), симболи и знаци плодности, умности, правде; ко живи у том ритму ( Аро,Арја ) тај је у физичкој и духовној равнотежи,душа је спојена Богом/ умом ( богоумно ) и људским срцем; људи проналазе свој склад и равнотежу између срца и ума,између неба и земље…Бог је саздао свет да буде у равнотежи ,а срборасјани су ту да то душом,срцем и умом чувају…Они који су покретани и држани Богом и његовим законима су СЛОБОДНИ људи…стога и СРБ и РУС као синоними означавају и СЛОБОДНЕ ЉУДЕ,оне који се не дају тако лако покорити. Вишемиленијумска борба њихова за очување слободе то показује,они су вучари, варјаги, валкари, балкари, балкирис…Њима руководи врховни делилац правде,онај који усаглашава и доводи у стање равнотеже Јав и Нав – Бог Правде,зато му и певамо кроз химну : Боже Правде…

Сунце је СУРја у језику белопутих људи у прадавној Индији .Тај језик се звао деванагари,данас је познат као санскртам – довршен,целовит…Сунце,СУР-ја читано унатраг даје РУС ја…

На стотине је имена у санскриту за Сунце ( сата нама – сто имена ).Једно је и Учча – велики учитељ,велики учитељ зна и шири то знање,као небески учитељ ( Х Јар,хар ) он је харизматичан. Код нас је познат и као Сто имен, Сто јан… Сата нама је каснијим затирањем и злонамерним преобраћањем претворено у име злог божанства – САТАНА…

РАС,Расјан,Расјанин,Рашанин је припадник народа који слави Сунце,живи у складу са његовим кретањем и ритмовима, слави га као свог првог претка – Бога оца,слави га као свог САБРАТА и зато је и Сораб и Сураб и Сер б – СРБ… Стога су Рас,Рус и Срб исто и једно и јединствено, једнокрвно и једнородно…

Од Рас је и РАСА,снага и посебност врсте.РАСА је РАСАД, Расадни, Расани, срборашани – они који знају,дају, шире, расађују и СЛАВе Божју реч и Божје законе.

Од Рас је и РАС-УМ ( разум ),снага поимања,умност која досеже небеса у циљу прожимања са својим богом.
СРБ,Рус и Словен су једно и исто.Словен ,у најизворнијем значењу, је онај који слови белином,чистотом проистеклом пре свега из чистоте расе.На иберском или хебрејском језику реч „ловен“ је позајмљеница,србизам у значењу – бео,чист.У хибридном језику из петнаестог века, који данас познајемо као енглески, србизам ЛОВЕ или њихово изговорно „лав“ је ЉУБАВ,она чиста и од Бога дата.

Пруси су Перруси ,Руси Перуна – Венети,Венеди,Венди…Рурик је РУ РИК,руски краљ…кретања плодно,кретање плодног господара…РИК је Р ИК – кретање небеско,прави господари и краљеви ( рик,ри,рекс,рич…) давали су себи и узимали небеска обележја,били су изасланици неба ( ИК ) и богова на земљи ,китили се краљевским и божанским обележјима.

СБР је језичка одредница која РАСчлањена казује : С – слови, Б – божјим,Р – кретањем,СБР,то је и место где су срборасјани сабраћа, СБРани, сабрани, зборени,удружени и само тако,у славу свог Бога сунца, јаки,славни и непобедиви.
СБР је СИБИР,СОБИР,САБИР,СЕБАР.Сибир су све раске земље,све Рашке земље,свуда где смо расјани, свуда где смо расејани једнорођењем, једнород-јем… РАС сејање – сеобе срба,сејање срба,сељење срба, рассијање – РАССИЈА, Ассирја, Сирбија,Сербија…

На сабрање нас позивају и за многе несхватљиве и непреводиво неразумљиве изреке и брзалице: Абра кадабра – Абракадабра је сабрака дабра – сабраћа добра,сабрание,собрание,сабрањење,снага заједништва у плодности и стварању,чувању и брањењу…Херодот, отац историје зато и вели : они су најмногољуднији на свету…Ен ден дину сабарака тину, сабарака тика така,елем белем бу – у језику Срборашана дин,дун,тин и тун су језичке одреднице за утврду, тврђаву,утврђени и добро зидани,брањени град…ен ден дину је у значењу : свакога дана се сабирајте и сабирањем утврђујте,јачајте,снажите једни друге ; сабарака тину – сабраћа зидови нека су ,штитови у свом сабраниу, тврђава одвраћања и отпора…сабарака тика така – нека се сабраћа тикају,тицају,додирују и сабирају тако да елем белем – да буду бели и светли и сјајни и ратоборни у брањењу свега својега и тиме бу – плаше врагове.

Три пута се љубимо и наздрављамо, три пута дотичемо лице једносуштног, троликог ,тројединог Бога – Триглава,крстимо се са три прста славећи његово име.Славимо га у СВАРГИ,његовом и нашем свеопштем тројству – у Јаву, Праву и Наву.Ми смо чувари,вари,варјази…три боје имамо у застави : црвену-Оче наш ватрени,плаву – на небу плавом,Белу – да слави се име твоје БЕЛ.

Сарбски народ је једини и исконски власник симбола три прста.

Најновија електромагнетна истраживања Сунца показала су да на Сунцу важи космичко правило броја три.Када се на видљивој страни Сунца јави вулкан он се увек јавља три пута, смер магнетних поља на Сунцу мења се после три ротације Сунца, сваки удар Сунчевог ветра веће густине изазива љуљање магнетног крста на северној хемисфери три пута . Све што се дешава на Сунцу и космичком простору, дешава се три пута.
Синоптичка ситуација на Сунцу има поновљивост три пута а један циклус синоптичке ситуације траје 7 дана. После сваких седам дана почиње нов електромагнетни циклус који траје поново седам дана.
Седмица је природна нематеријална временска јединица која указује да осим материјалних астрономских мерила постоје духовна мерила времена.

СРБ је : (с) слови (р) кретањем (б) божјим : СРБ – онај који следи Божји пут и Божје законе,који је истурен према другима и брани култ међе у свом слободарском кругу у духу слободе,у свом изразу части и поштења.
Срб је од Мајке Земље,Божје воде,Божје душе и Божје умности.Бог србски је Бог отац који је сав од ватре,светла и Јара,сиви хроми вук,Кур Јак.

Овде,на новчићу, је прича о Србском Календару и Знаку уједињења ИСТОГ народа који је био подељен између себе на ДВА мања. Година је 7520та унатраг,време када се креће у нову србску будућност…време уједињења и савеза,нове саборности…и када почиње НОВО рачунање времена…

– ВИРАЛ, ктиторски поздрав давних времена, врста племићког поздрава и потврда вредности учињеног ( као данас – верно, вреди … морално,часно…)
– С К В на ВИЕ Аро ( велико свануће божанства Аро,победничко уз помоћ Бога АРО )…зато смо Аројани…

Пошто су се ујединили ,урадили су СИМБОЛ ЧАСТИ који више нико не би смео да прекрши…Овај знак је основа слова Ч,Ш,Џ,ШЦ ( шчастје, част,чистота,шар земљин ..) .Овај знак је и основа симбола оцила који се касније појављују у савременом србском грбу…

21.април.2012. ( 7520. ) Горан ЛАЗАРЕВИЋ – Азбука,знакови и значења

Руски дом, Београд

Преузето са сајта:

http://www.zvezdarod.com

Време је чуда. Она се буде кроз нас и у нама. Време је, одлази тама али својим одласком она и даље прља. Дакле пазимо, увидимо, знајмо.

Види, Буди, Ведај.

Овај запис у стиху нема знакова зареза нити осталих знакова…овај запис је донет из дубина без-смртне вечности деци светог рода овде и сада.

Род борави својим суштинама у дворима Творца а својим телима и деловима суштина у многим Звезданим системима.

Роде Звездани, читај суштом, читај срцем и душом. Читај са лева на десно и са десна на лево. По дијагонали и по вертикали. Пробуди се сада!

Види, Буди, Ведај.

Искра живота сјакти безсмртно

Зрак Љубави дође од Творца

У дубине душа на Мидгаду

Мир донесе и спознање

Истрајно градећи везе знања

Творац све прославља

Енегрија живота мрачне плави

Љубав конце преузима

Љубав света живи говор

У вечности се Светло оваплоти

Белим зраком живота и славе

А смисао свега постојећег

Вечно Творац кроз ватру створи

када сија сред тебе зрак белине свете

осетићеш реч и знак и мисао

никада неће тама да се дигне

изнад свете горе од кристала

запамти ми речи и срце отвори

да потеку реке и извори

да се буде смело и весело

да се Љубав вечно живи и говори

јер је света реч изашла

да се Љубав већма радовала

пре него су зоре изашле на Јаву

пре него су деца светла играла у Праву

пре него су свети дуси стајали у Наву

покрени ми ми само око и мисао

О Љубави света

једини си смисао

Сушт и зрак сјакте чисто

име свето носи знамен

кодови пламте радосно буде

неизмерно је радост светих

велика и благодарна

Жарко   Љуби           Сунце        Човека

И јасно  Уверено      Воли           Она

Веда       Благодатно Енергијом  Вишњом

Она        Ас                Творца       Енергијом

Твори    Велики        Оживи        Краси

(свети род – она и он, једно друго стварају јер деца су Творца)

(23. април (лажитрава) је Дан бога Јарила или Јарило пролећни)

Из словенских извора

Најпре ћу изнети одређење овог митског лика из Рајтерове Словенске митологије. Ко су Јаровит, Геровитус? Јаровит је бог Померанских Словена. Термин “Јаровит“ је састављен од јар- “жесток, ватрен, жустар“ и -вит, суфикс за образовања личног имена. Упоредити са личним именима: Јарослав, Јарополк. Према Брикнеру, Јаровит је идентично са Световидом, са богом који је са Јаровитом у значењском смислу сличан, судећи бар према етимологији израза: јар- и свет-, јер су обоје само епитети за једног трећег бога (Сварожића) (Reiter, 182). Према Афанасјеву, “Јаровит одражава оплодну силу пролећног Перуна“, а мишљења су подељена о томе који је бог код Словена представник тзв. “ратног бога“, бога рата. За разлику од других истраживача, Ото Бамбершки управо Јаровита назива ратним богом. Када је реч о боговима и киповима Словена на острву Рујану – бар према извештајима хроничара, кип Јаровита био је направљен са великим штитом, који је обложен златом.

Афанасјев упозорава на источнословенску транскрипцију, односно на поимање Јаровита као Јарила. Јарило је код Словена бог оплодне снаге, бог благодетног пролећа, који је код Германа покривен именима Фро или Фреир. Фро је покровитељ љубави и бракова; од њега зависи и киша и бистро, јасно време, летина на њивама (Aф., I, 438 и даље). Значај Јарила се објашњава из самог његовог имена и сачуваним предањем о њему. Корен јар повезује у себи појмове а) пролећно свитање и топлоту, б) младу силу, в) љубавну страст, похотљивост и плодност. У карпатским планинама јар (пољ. iar, iaro, чеш. gar, garo) – пролеће, тј. јасно и топло годишње доба, јарец – мај, српски јара – жар који пече, јарко сунце – исто што и наше “красно сунце“. Даља етимологија: српски: јаро жито, пољ. iarе zbože, jarica – пшеница, српски јарица – летњи плод, јаровик.

Приликом прослава посвећених богу Јарилу, у многим местима се указује на тесну везу овога божанства са летњим непогодама, у чему постоји велика сличност са функцијом бога Перуна који даје кишу. Који су елементи, карактеристике светковина посвећеним овоме богу? То су пијанство вином – као симболом бесмртног напитка богова (= кише), обесни плес, сладострасни покрети и бестидне песме (симболи небеских оргија облачних богова и духова непогода). Све то подсећа на древне оргије, на светковине посвећене богу Дионисију.

Код других Словена Јарило је извесно постојао под другачије изведеним именима Јаровит (вит- свршетак, окончање, корен – јар), кога старије хронике доводе у везу или чак сасвим идентификују са Марсом: “deo consecratus“. Марс је првобитно громовник, који поражава демоне, а потом је бог ратни. Као небески ратник (бог јаросни = гневни), Јаровит се ликовно вазда представља са одбрамбеним штитом. Срезневски је сматрао да Руевит у ствари није нико други до Јаровит. Могло ви се казати да су празници посвећени тројичкој суботи у хришћанству у основи празници који су некада били посвећени Јарилу или Перуну као плодовима оплодње, сматра Афанасјев.

Фаминчин допушта могућност да је постојао један круг богова који је имао исти смисао, а чија се имена изводе на истоветан начин. Сасвим у складу са Рујевитом у истом митолошком кругу налазе се и други богови Балтичких Словена: Геровит или Јаровит, који су веома поштовани у Волегасту и Хавелбергу. Само њихово име, поименице Јарило, укључује у себе појам о јарости, о ватреном богу, сагласно са Рујевитом и Редигастом (Fam, 187). Према Фаминчину “Купала који и код Бело – и Малоруса представља исто божанство“ у другим местима где живе Словени, “називали су Ладом (Ligo, Lodo), Јарилом, Јаном, Иваном“ (Fam, 268).

Трстењаково гледиште је сасвим јасно. Тзв. летње сунце “показује се као највећи добрица, зато преузима посао пастира и ратара и добија имена: Јаро, Јарило, Велес, Волос, Курент“. “Јар значи: топао, врућ, јарко сунце, топло сунце; јарац зато симбол топлог сунца.“ “У Триглаву-Тројану имамо дакле да тражимо: јутарње и подмлађено сунце које је код разних словенских племена имало разна имена: Јутробог, Јарило. Према различитим својим делатностима, оно је божанство рата“ (Триглав, 13). Присетимо се Брикнерове тезе да су Словени под разним именима имали у виду исту божанску суштину. “Што је у Шћећину и Приморју и даље на југу, у Бранденбургу био Триглав, то је исто био Световит у Русији, Јаровит у Хавелесбергу, и Сварожић у мекленбуршком Радгошћу.

Како Иванов и Топоров одређују Јаровита? Јаровит (lat. Gerovitus, Herovith), одликује се као ратни бог, упоређен са Марсом. О ратним функцијама Јаровита говоре следећи његови атрибути: златни штит, који се у доба мира не сме померати са свога места, као што се у време непосредно пред рат штит износи пред војску да би се окуражило становништво. Са Јаровитом је повезан и пролећни празник плодности средином априла. Тада би на једном извору свештеник магијски “производио“ реч Јаровита, из чега је следило, да се у власти тога бога налазила зелена и плодна земља коју он дарује људима или је, ако је не заслуже, одузима. Обе изнете функције Јаровит (да је то ратни бог и бог плодности, пролећа) сагласне су са етимологијом првог дела његова имена. О идолу Јаровита практично нису сачувана никаква сведочанства. С правом се може поставити питање због чега је његов огромни златни штит висио на стени светилишта, а није се налазио у рукама идола, као у Сварожића-Радогоста?

Рибаков је Јаровита сместио у групу оних мушких словенских божанстава који брину о плодности. Група божанства која су повезана са плодородношћу, јесу: Род, Велес и Јарило. У народном сећању, свечаности намењене Јарилу-Јаровиту, спадају у групу фалусних обреда. Пре свега реч је о обреду “сахрањивања Јарила“, који је сачуван до 19. века у етнографском материјалу. Култ Јарила је, извесно, био познат и код западних Словена, а представљао је блиску везу са античким култом умирућег и васкрсавајућег бога плодности, пролећног “Јарила“ плодоносца силе сличне Дионису.

Присутност имена Јарила и обреда који су код јужних Словена повезани са овим божанством допушта да се датира време када се појављује култ Јарила-Јаровита: то је епоха до велике сеобе Словена у 6. веку нове ере. Код балтичких Словена, ово се божанство под утицајем мисионара називало Геровит. Његов симбол је био блистави златни штит. Упркос томе што средњовековни аутори идентификују Јаровита са Марсом, истраживачи исправно повезују његово име са кореном “јар“, образујући значајан семантички сноп у словенским језицима, и транскрибујући његово име као Јаровит. И према Нидерлеу светковина у част Јаровита у 13. веку падала је у пролеће.

Јарило-Јаровит је повезан са плодоносном снагом зрна – семена; зато су пролећни празници стекли магијско значење. Широко распрострањени обичаји “сахрањивања Јарила“ у дане летњег солстиција у Русији одражавају важну аграрну фазу: потпуно одумирање старога хлебног зрна – семена у земљу пролећа и сазревање новог зрна на житним класовима. Сахрањивање Јарила никога од учесника обреда није жалостило. Суштина је била у томе да је хлеб већ постао у класу, посејано зрно је успешно обавило своју функцију и породило зрна нове летине. “Јарост“, “јар“ Јарила више није била нужна, и кукла, саображена у лик старца са огромним фалусом, бива сахрањена весело, са осмехом, са непристојним шутирањем и притворним плачем (види Рыб ЯдС, 417-418).

Из српских извора

Код источних Словена, показали смо, Јаровит и Јарило су синоними и означавају бога оплодитеља, благодетног пролећа; то је и бог љубавне страсти, подмађене пролећне снаге. Израз “јар“, који је у корену имена Бога у етимологији српског језика, јесте: јаро жито. Нема сумње да је Јаровит, пре свега, бог балтичких Словена, дакле западног словенског круга богова.

У Милојевићевој збирци налази се више песама у којима се помиње Јарило. У познатој ивањданској песми Јарило се појављује у кругу божанстава: Купала, Коледа, Правида, Перуна, Велеша, Сварога, РАдигоста, Дажбога, Прпрше, Сварога и Свароге, Световида и Триглава, Љеља и Љеље, Пољеља и Пољеље, Живе и Живбоже, Ладе. Наводим само део који се односи на име Јарило: “Иван га бере те бере, / Петар га плете те плете. / Даје га … Јарилу / Јарило баца на кућу“.

Како Милојевић објашњава митски лик Јарила? У оквиру лазаричких песама и обичаја, он даје опис боја које се јављају у овоме обичају, односно које су боје најпожељније, а затим, која биља, и које се дрво узима у циљу плетења венаца, кићења лазаричке поворке. Каква је застава? Што се гране за венце тиче, узимају се од грма и храста: “Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе, победа над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или Ђуре, бога војна, ратова и крајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и опште туге и жалости“. (I, стр. 104).

Да се у нашим песмама сасвим експлицитно Јарило појављује као ратни бог, и још ближе, да је повезан са српским националним ратничким култом, светим Царом Лазарем, говори следећа лазаричка песма из Новог Пазара (I, бр. 148). Песма нам казује како се спремају Лазарице, како се облаче. После тога игра се коло, којом приликом лепо обучено мушко дете иде из руке у руку, и пева се:

Дакле, војска Јарила (Јаровита), или Световида, носи ратничке тробојке: плаво, црвено, бело. Плаво – симбол тврдоће, стаситости и снаге, сталности и свете лепоте; црвена – симбол Јарила – јарости, беса, али то је и светла боја Јарила – тј. Световида; најзад бела – симбол је невиности. У песми Лазар и Јарило су једно исто божанство, у чијим ликовима доминира древнији старословенски архетип Јарила, и нови, национално српски, који се профилисао у историјско-ратничком времену Срба. О томе се приповеда и у песми која припада истом лазаричком циклусу (I, бр. 165). “Обрни се Лазаре, / Наш прерабри Јаруне!“. Песма (I, бр. 166) уноси и нове елементе: “Пред Лазара сиљеног, / Пре Јарила храбреног / Да му даде Јарило: / Веље снаге и силе. / Да му даде Ђуриме: / Бојна коња дората. / Бојно седло сребрно“- Јарило је храбар, има бојнога коња, сребрно седло. Старије божанство: Јарило, помаже младог Лазара – хришћанског! У неким песмама, такође из Старе Србије – околина Зете (II, бр. 261), народни певач говори како је стаовила удавала ћерку, младу Пољељу: “Удавала за тог Самовила. / Самовила са Шаре планине“. После годину дана мајка је отишла ћерки у походе, Пољељи. Вративши се отуда, очекивала је узвратну посету кћери и зета. Шта песма казује:

Дакле, млади Јаровид је истовремено силни, ратнички бог. Из имена “Страховиле“ произлазило би да је то страхотна, жестока богиња, која уза се има и муње и громове, и ветрове, док би онда њен муж морао бити велики Пер-шан – односно Перун!? Најзад, Јаровид је српски паганско-хришћански лик Ђурђа који има атрибут Турновит, који живи у двору, који је уобличен у трократном зраку – шти симболизује Триглава – као врховно божанство.

Да је Јарило био ратни бог код Срба, али и бог који спроводи одлуке Правде, види се и из песме (III, бр. 69), у којој ђаче самоуче проучава Правду да би сазнало шта да чини када син не поштује мајку. “Оно чита књиге царославне, / Понајвише тога светог Праве, / И његова Јариала слуге, / Огњенога слуге мазианског. / Ђаче пева песме божествене“. Лако се може запазити, да је ова песма један преплет древних, паганских и хришћанских мотива. “Ал’ не гори ђаче самоуче, / Држи свету књигу у рукама, / Свету књигу великога Праве, / И његова слуге огњенога, / Огњенога слуге Јариала“. Дакле, Јарило је огњени бог, слуга Бога Правде, који је, нема сумње, овде у улози хришћанског Бога. Генеалошка структура српских божанстава види се јасно из песме треће збирке (III, бр. 177), коју смо већ анализирали. Врховни је бог Триглав, а најмилији син: Световид. Једино није сасвим јасно, да ли су братски повезана божанства која следе: Јаровит, Поревит, Рановит, Радигост, Права, Прова, Ђурашин, Давор и Самовил – њих деветорица, браћа Световидова или Триглавова. Произлази да су све то деца Триглавова, његови синови. У томе се поретку налази и Јаровит. У песми која следи (III, бр. 193) јављају се следећи атрибути јарила:

Дакле, Јаровит – Јарило, као хришћански св. Ђорђе, располаже снагом сунца која све сажеже, сву воду може исушити; близак је божанству Сунца, ако већ није и сам сунчани Бог. Побратим Јарила, јесте Давор, нека врста зла Бога. У другим песмама то је и Смртни бог. Јаровит – јаросне природе, коме је примерен атрибут беса, у братском је односу са Давором, те спада у онај ред богова, који кажњавају. Видимо, такође, да се Јарило доводи у везу са Ђуримом, тј. са св. Ђорђем – који убија аждаху. И у следећој песми се овај однос понавља, али сада од других казивача (III, бр. 223). Песма се пева на свадбама кад невесту “доведу момачкој кући“.